Veštačka inteligencija (AI) donosi revoluciju u mnogim industrijama, ali istovremeno postavlja i brojna pravna pitanja, posebno u oblasti intelektualne svojine. Ključno pitanje je: „Ko je vlasnik autorskih prava na sadržaj koji generiše AI?
Ovde imamo različite stavove i teško je pre svega pomiriti pravo čovečastva na tehnološki napredak i pravo autora, pojedinca koje u skladu sa postojećim pravnim sistemom, međunarodnim ugovorima, autor ima.
Ostaje upitno ko može biti nosilac autorskih prava. Da li je to programer, korisnik AI sistema ili možda sam AI? Trenutni pravni okviri širom sveta nisu u potpunosti prilagođeni ovim izazovima. Na primer, u Evropskoj uniji i SAD-u, autorska prava se dodeljuju isključivo ljudima, što znači da sadržaj generisan AI-jem ne može biti zaštićen autorskim pravom.
Tradicionalno pravo intelektualne svojine ili autorsko pravo se može tumačiti na dva načina:
- Autor može biti samo čovek, te autorsko pravo ne postoji, a stvoreni sadržaj mogu svi koristiti, jer je u javnom domenu.
- Kako je fotograf autor kada koristi mašinu, fotoaparat, tako može biti autor i drugi korisnik koji koristi AI, odnosno mašinu, kao sredstvo.
Kada na to dodamo i nove tendencije dobijamo ukupno četiri tendencije:
- NEMA AUTORSKOG PRAVA – Generisani sadržaj potpada u javni domen, pripada svima. Svako može da koristi ovaj sadržaj;
- Autor je KORISNIK – Korisnik koristi sredstvo, ali on stvara delo kroz korišćenje, tako on unosi input na osnovu koga će dobiti output i smatra da je time stekao autorsko pravo. U svoju korist iznosi argument: „Ali i pisac kada piše knjigu, piše perom, pa dobije autorsko pravo“. Dok kontra-argument govori da pisac i fotograf ulažu dobrim delom svoj rad, a sredstvo im samo služi kao ispomoć, dok input kod AI sistema može biti jako jednostavan i neodređen, a softver baziran na AI odrađuje dosta složeniji posao iza toga, te 99% rada dolazi od programa a ne od umetničkog, kreativnog i intelektualnog izražaja čoveka.
- Autor je kompanija DEVELOPER – Velike kompanije danas teže da ostvare prava na osnovu toga što su stvorili sistem baziran na veštačkoj inteligenciji, koji je stvorio velikim udelom stvaralačkim, određeni sadržaj generisani. Po principu „delo mog dela je moje delo“. Ova tendencija velikih kompanija, koje bi da ostvare svoje interese, još uvek nije dobila značajnu podršku pravne struke, jer bi zahtevala dosta izmena u konceptu autorskog prava.
- Autor je SAM SISTEM ZASNOVAN NA VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI – Ovo se jednom samo desilo do sada na svetu, u Južnoj Africi je sistemu DABUS prepoznato pronalazačko pravo, koje je prema svojstvu slično autorskom pravu. Inače, obzirom da AI sistem nije pravno lice, niti fizičko, nema pravni subjektivitet, ne može biti nosilac prava i obaveza, te samim time ne može ni biti nosilac autorskog prava, niti prepoznato kao autor. Ipak, ne treba zanemariti obavezu da se navede program kojim je izrađen određeni sadržaj, samo to nije pitanje autorskog obeležavanja dela, već načela transparentnosti iz AI Act-a.
Veoma je bitno napomenuti da prve dve mogućnosti imaju najviše šanse da se održe, jer ne zahtevaju pravne promene u sistemu intelektualne svojine. Prva opcija ima više šansi u odnosu na drugu, obzirom da druga zahteva malo šire tumačenje odredbi prava intelektualne svojine.
Interesantno je i dalje tumačenje tržišnih prilika u odnosu na rešenje. Recimo, ako se drugo rešenje odabere, jedina prednost radnika u odnosu na robota, nestaje. Kreativne industrije danas zapošljavaju radnike, te od tih radnika na osnovu ugovora o radu stiču intelektualnu svojinu koju oni stvaraju kao autori, odnosno stiču ekonomska autorska prava. Kompanije su nosioci autorskog prava i upravljaju autorskim delom, samim time. Roboti kada stvore sadržaj, kompaniji ne mogu preneti autorska prava, ako uzmemo da se autorska prava ne formiraju, prema prvom rešenju. Ako prihvatimo drugo rešenje, da li će kompanije poput Diznija raditi animacije, slike, video i audio sadržaje, pisanje scenarija i drugo preko AI sistema?
Prvo rešenje može biti „ispravljeno“ sa pitanjem koautorstva. Zakon o autorskom i srodnim pravima poznaje koautorstvo i kaže ako čovek radi i doprinose delom drugom čoveku, oni su koautori i imaju autorska prava zajedno. E sad, ako je delo sačinjeno generisanjem kroz program, a koautor dodao deo, pružio neki deo rada (verovatno manji), on bi mogao da se smatra koautorom, te bi celo delo bilo pokriveno autorskim pravom drugog autora, čoveka. Iako, AI nema autorsko pravo, čovek, koautor ga ima, na celom delu je koautor, ne utvrđujući koji deo je on napisao. I onda postaje upitno možemo li doći u situaciju da neko produkuje koautorstvo, da bi za manji rad ostvario autorsko pravo? Odnosno, ako ne znamo gde je tačno granica koautorstva, odnosno koliko tačno jedan autor minimalno mora dodati rada i učešća da bi ostvario poziciju koautora, da li se može desiti da neko za 5% doprinosa, za malu preradu ili doradu, generisani sadržaj svojim radom prekvalifikuje u autorsko delo.
Dosta pitanja o kojima u doba veštačke inteligencije moramo misliti, i ostaje nam obaveza prema ovom društvu da mislimo. Bez autorskog prava nema stimulacije za autore da stvaraju, ubija se kreativnost, nauka, kultura društva, kinematografija, muzika. A ljudski napredak je nešto što svima nama pripada i čemu svi mi težimo, lakšem i jeftinijem životu uz veće benefite. Šta će prevladati?
Napomena: Ovaj tekst je stav autora o određenim visoko-stručnim pitanjima, te sagledavanje stručnih stavova i prakse. Ovaj rad nikako nije savet i ne može biti zamena za angažovanje pravnog savetnika u konkretnim poslovnim situacijama ili advokata u konkretnim spornim i sudskim situacijama.
Autor teksta: Denis Tul (Slika objavljena sa postom je generisana, kroz program ABACUS.AI koji je zadužio program FLUX 1.1 [pro] Ultra)
Koje poreske olakšice mogu koristiti IT firme?
Sa četvrtom industrijskom revolucijom došla je nova šansa za Republiku Srbiju i našu privredu. Najveći izvozni potencijal jesu IT proizvodi (polako prelaze izvoz poljoprivrednog sektora), a tu pre svega mislimo na softverska rešenja. Imamo puno radnih i sposobnih ljudi u IT sektoru i prvi put u istoriji ne kasnimo za drugima sa izlaskom na tržište 60 godina. Kako bi dodatno pomogli IT sektor, država je usvojila poreske olakšice koje IT kompanije stimulišu da stvore svoju intelektualnu svojinu i izvoze istu.
U Jugoslaviji naš najveći promašaj je bio izvoz sirovih proizvoda po veoma povlašćenim cenama za kupce, koji su preradom dobijali gotove proizvode koji su koštali dosta više. Što kažu naši stariji: „Zaradili od našeg rada“. Došlo je vreme da naučimo na istorijskim greškama. Vreme naših autsorsovanih IT stručnjaka je sirov resurs 21. veka, a prihodovanje kroz ugovor o softverskoj licenci je prodaja gotovog proizvoda.
Zakon o porezu na dohodak građana uvodi poresku olakšicu R&D, a Zakon o porezu na dobit pravnih lica uvodi IP Box. IT kompanije imaju neverovatne prilike, kakve nikada do sada nisu imale u Srbiji. Da li ćemo znati iskoristiti ovo?
Intelektualnu svojinu ove kompanije već stvaraju znale to ili ne. Sada je vreme da to samo zaokružimo i dodatno eksploatišemo. Kompanije koje to rade za druge, mogu se uz malo truda reorganizovati tako da imaju svoj proizvod.
Dozvolite nam da vam pokažemo gde je vaš novac koji možete preusmeriti u neverovatan rast vaše kompanije.
- Šta je to R&D?
Istraživanje – originalno i planirano istraživanje preduzeto u cilju sticanja novog naučnog ili tehničkog znanja i razumevanja.
Razvoj – primena rezultata istraživanja, drugog naučnog dostignuća ili dizajna u cilju proizvodnje novih ili značajno poboljšanih materijala, uređaja, procesa, sistema ili usluga pre pristupanja komercijalnoj proizvodnji ili korišćenju.
R&D je poreska olakšica koja se koristi u fazi stvaranja intelektualne svojine. Ova poreska olakšica je usmerena na porez na zarade.
Ova poreska olakšica može osloboditi kompaniju koja razvija softver poreskog opterećenja u visini od 70% od poreza na zaradu i 100% socijalnih doprinosa za PIO.
Osim navedenih olakšica za zarade zaposlenih (umanjenje 70% poreza i 100% doprinosa PIO), R&D olakšica omogućava i priznavanje duplih troškova u poreskom bilansu, a koji su vezani za istraživanje i razvoj (uključujući još jednom i duplo priznate bruto zarade).
Uslov je da stvorena intelektualna svojina (autorsko delo ili patent) mora da pripada kompaniji koja bi da se kvalifikuje za korišćenje ove poreske olakšice. Takođe ova kompanija mora imati projekat otvoren, odnosno projektnu dokumentaciju, kao i sređene radno-pravne odnose sa svim zaposlenima koji su angažovani na ovom projektu, a istraživanje mora biti sprovođeno na teritoriji Republike Srbije.
Uslov za nastanak ove poreske olakšice nije samo stvaranje intelektualne svojine, odnosno pozitivan ishod projekta, jer nije moguće unapred znati da li istraživanje i razvoj mogu doneti pozitivan rezultat. To u istraživanju i razvoju nikada nije garantovano, zato što to i jesu istraživanje i razvoj.
- Šta je to IP Box?
IP Box je poreska olakšica koja se koristi u fazi ekonomske eksploatacije intelektualne svojine. Ova poreska olakšica usmerena je na porez na dobit pravnih lica. Korišćenjem iste moguće je osloboditi se obaveze plaćanja 80% poreza na dobit uzimajući za osnovicu kvalifikovani prihod. Kvalifikovani prihod je prihod koji dolazi od ekonomske eksploatacije intelektualne svojine (autorskog dela ili patenta).
Uslovi za IP Box su da je kompanija stvorila intelektualnu svojinu, da je intelektualna svojina u vlasništvu kompanije i da se intelektualna svojina ekonomski eksploatiše.
Da kompanija ne bi sama sebi blokirala buduće korišćenje ovih olakšica, potrebno je u ranoj fazi imati ideju o biznis modelu, o tome koja će biti priroda intelektualne svojine koju stvaraju, na koji će se način eksploatisati, i pre svega, koji će se ugovori koristiti, a obzirom na njihova dalekosežna dejstva.
Najveći problem u praksi je što se ove poreske olakšice samostalno primenjuju. Knjigovođa vaše kompanije preračunava poreske olakšice i vodi evidencije. Ne dobijate rešenje državnog organa kojim se dodeljuje poreska olakšica. U roku od 5 godina, nadležni državni organ može proveriti osnov za primenu poreskih olakšica.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja mišljenje autora, a ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u konkretnoj situaciji.
Autori teksta: Denis Tul (pravnik) i Miloš Praštalo (računovođa, MNP Advisory)
Da li je tehnologija spremna da zameni čoveka? Da li postoji način da se zaštitimo kao društvo? Da li je intelektualna svojina ugrožena kroz AI?
Sa društvenim promenama poput ovako značajnih revolucionarnih dešavanja naša je obaveza da se oglasimo i sagledamo sve aspekte, pozitivne i posebno one negativne. Tako da danas pred vas iznosimo par pitanja:
- Ko dobija autorska prava na delu koje je stvorio AI?
Prema važećoj regulativi autor može biti samo čovek. Šta je onda sa vlasništvom na delima koja kreira AI. Danas AI piše blogove, edituje slike, dizajn, piše knjigu, muzička dela, kod. Kome pripadaju ova dela? Po sadašnjoj regulativi, sva ova dela po automatizmu pripadaju JAVNOM DOMENU, odnosno svi ih mogu preuzeti i koristiti.
Staviti svoje ime na delo koje je stvorio AI, bez obzira što ste vi možda i autor AI, i dalje se smatra kršenjem autorskog prava, i moralne i ekonomske komponente.
Postaviće se u budućnosti pitanje, da li autor AI treba da bude priznat i kao autor dela koje je njegov AI napravio, ali za sada to nije slučaj. Tako da sve što vidite da je napravio AI, dobra vest, možete koristiti bez ikakvog navođenja ili naknade, slobodno.
2. Da li AI krši intelektualnu svojinu pre nego počne stvarati novo autorsko delo?
Svaki AI produkt je rezultat procesa „učenja“. Učenje podrazumeva konzumaciju neograničeno mnogo sadržaja online i offline koji se programu prezentuje. Svaki rezultat koji dobijemo je ustvari rezultat matematičkog računa o tome koje bi reči trebalo upotrebiti, a na osnovu prethodno „naučenog“. Dakle, AI koristi našu intelektualnu svojinu da bi stvorio novu. Ako on napiše blog tekst za vaš sajt o ugovoru o softverskoj licenci, veoma moguće da je zaključke doneo čitajući moj sajt. S tim da me nigde neće citirati. Kada čovek to radi, on je obavezan da citira drugoga.
Hajde da pogledamo jedan realan slučaj, grupa advokata su se u Americi udružili da bi tužili Microsoft, GitHub i OpenAI, kao vlasnike AI programa u ime miliona ljudi čiji su kodovi korišćeni. Razlog je taj što je AI program Codex, da bi stvorio kod, generisao znanje koristeći kodove koji su bili društvu dati kroz Creative Commons licence (licenca kreativne zajednice). Ova vrsta licence obavezuje da se navedu credits za one koji su radili na stvaranju koda. Dakle, ostaje obaveza da se ispoštuje moralno pravo. Ipak, AI je pri generisanju novog koda izostavio da navede sve kreatore kodova koje je generisao pri učenju. AI nije ništa sam osmislio jer nema kreativnost, te je to nesporno.
U suprotnom, AI je samo sredstvo koje će pomoći nekolicini bogatih da profitiraju još jednom u istoriji od rada mnogo potlačenih, koji od svog rada nemaju ništa, a još mogu biti zamenjeni u svom poslu.
3. Kako naknaditi autore dela koja se koriste za učenje?
Hajde da zamislimo da ipak kompanije pokušaju nadomestiti iz pitanja broj 2. i podeliti svoj profit sa ljudima od čijeg rada je AI „naučio“. Primer već postoji, Shutterstock je u saradnji sa OpenAI pokrenuo inicijativu da pored slika autora, fotografa i editora, prodavati i slike koje će prirediti AI program i da će za to naknaditi autore fotografija iz kojih je AI „učio“.
Ali hajde da uočimo praktičan problem. Uzmimo da je AI pogledao 1.000 slika jazavaca. Kada date naredbu da AI pripremi ilustraciju, dizajn za prednju koricu za priču „Jazavac pred sudom“, AI će prirediti dizajn, koristeći prethodno generisane informacije. Dolazi pitanje: Kako podeliti korist od ovog dela (koje košta 1 dolar verovatno) sa svim autorima slika jazavaca koje je koristio AI program pri „učenju“? AI nema tehničke mogućnosti da bude fer i stvori profit i naknadi autore, čak i kada kompanija ima želju da to uradi.
4. Koja su osnovna pravna načela u ovoj oblasti?
Pre svega, prvi korak društva treba da bude ustanovljavanje OPŠTIH NAČELA koja bi važila u ovoj oblasti. To bi bio temelj daljeg razvoja pravnih akata. Neka od onih koja bi se morala naći sledeća: načelo sigurnosti sistema, načelo zabrane diskriminacije, načelo poštovanja podataka o ličnosti, načelo obaveznost obaveštavanja (informisanost), načelo ljudske alternative.
AI kreatori moraju angažovati stručnjake u druigm domenima, ako misle da se njihov rad odnosi na druge oblasti.
Jako je važno i da smo uvek obavešteni da li se naši lični podaci koriste za „učenje“, kao i da budemo obavešteni da komuniciramo sa AI, a ne sa osobom. Takođe, na to se mora nadovezati i pravo da zatražimo u svakom slučaju da se na nas ne odnosi odluka doneta automatizovano ili da imamo ljudsku alternativu u odlučivanju.
POSEBAN EFEKAT AI: Kada kompanije stvore AI tehnologiju, morale bi da obezbede sigurnost sistema. Ali i kada sve uredimo ostaje „AI Genie effect“. Neke kompanije mogu pustiti AI, namerno ili bez namere koji može generisati slike nasilja, rata ili fotografije lične. Takođe mogu imati mogućnost da stvaraju slike kojima se neko izlaže ruglu, vređanju, mogu imitirati glas nekoga i dr. Jednom kada je duh pušten iz boce, više ga nije moguće zarobiti ponovo.
ChatGPT je čet bot koji je OpenAI pustio u rad besplatno. Možete ga pitati šta god želite, pa i da vam objasni na bilo koji način određeni složeni pojam. Ovakav AI bot raspolaže beskonačnim znanjem, a to koristi da izabere koje će reči najpre da se koriste nakon vašeg upita i kojim redom.
Kao što vidite na slici, čet bot odgovara svesno da ne može imati pravo intelektualne svojine, u skladu sa pitanjem 1. iz ovog teksta.
ChatGPT je korisno sredstvo u radu, može vam pomoći da dođete do nekih informacija, ali nemojte ga koristiti da napišete knjigu koji ćete plasirati pod svojim imenom. Na svetu već postoje primeri ljudi koji su u prodaju pustili pod svojim imenom, autorska dela, knjige za decu, koje je napisao AI.
Vremenom će se otvoriti i druga pitanja poput odgovornosti za delikte koje učini AI, kao i pitanja etike i radnog angažovanja i dr.
Da ZAKLJUČIMO, AI i sve platforme zasnovane na ovoj tehnologiji mogu biti korisno sredstvo, ali moramo biti pažljivi kako ih koristimo i kada, kao i što njihovi tvorci i vlasnici moraju biti savesni pri stvaranju ove tehnologije, a kao društvo moramo se približiti stvaranju osnovnih pravila u ovoj oblasti.
P.s. I sliku koju ste videli pri ulasku na ovaj blog tekst je generisao AI bot, a ja je slobodno koristim, jer ne postoje autorska prava na istoj.
NAPOMENA: Ovaj tekst postavlja pitanja pred zajednicu i predstavlja stavove autora o datoj temi, ali ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika ili advokata u određenom konkretnom slučaju.
AUTOR: Denis Tul
Šta je to ugovor o licenciranju sadržaja, a šta ugovor o softverskoj licenci? Kako se prenosi pravo na korišćenje softvera i koja je razlika u odnosu na ugovor o narudžbini softvera?
Postoji nekoliko vrsti ugovora o LICENCI. Ovaj ugovor pokriva gotovo sve forme intelektualne svojine. Neki od najčešćih uključuju:
- Autorske licence – koje ocrtavaju pravo na reprodukciju i prodaju pravno zaštićenog materijala;
- Licence za žig – koje daju zakonsko dopuštenje za korišćenje zaštitnog znaka firme;
- Licenca industrijskog dizajna – koje daju pravo na korišćenje industrijskog dizajna;
- Patentne licence – koje daju pravo korišćenja, prodaje, izrade i distribucije patentiranog proizvoda;
- Licence poslovne tajne – koje određuju kako i kada smete koristiti poslovne tajne firme.
Ugovor o licenci nije isto što i ugovor o licenci sadržaja, i na ugovor o licenci sadržaja se ne primenjuju odredbe ugovora o licenci. Ugovor o licenci je uređen ZOO-om i on predviđa samo oblike industrijske svojine kao predmet ugovora. Autorske licence pripadaju potpuno drugom ugovoru, ugovoru o licenci sadržaja, gde spada i UGOVOR O SOFTVERSKOJ LICENCI.
Ugovor o LICENCIRANJU SADRŽAJA je autorska licenca, koja predstavlja fleksibilno rešenje za kompanije koje žele da distribuiraju na legalan način već postojeći ili već objavljeni sadržaj (materijal). Dakle, ovim ugovorom se omogućava izdavačima da prošire i iskoriste sadržaj na različitim platformama za potrošačku upotrebu i potrošnju. Fizičko ili pravno lice koje poseduje prava na sadržaju daje trećoj strani dozvolu da taj sadržaj koristi, dok se obavezuje da za to plati novčanu naknadu. Ovo je oblik ugovora o licenci koji nije opisan u našem zakonu.
Predmet ovog ugovora mogu biti autorska dela, a pre svega: slika, tekst i dokumenti, podaci, softver, audio, video i dr.
Ugovor o licenci sadržaja vašem poslovanju može dati pristup nekoliko oblika medija koji vam mogu pomoći u razvoju robne marke i proširiti bazu prihoda. Marketinški tim koji gradi blog nove kompanije, na primer, verovatno će upotrebiti ugovor o licenci sadržaja za ponovno objavljivanje članaka, slika i videa vezanih uz robnu marku koje je dostavila treća strana.
Ugovor o SOFTVERSKOJ licenci je ugovor kojim se davalas softverske licence obavezuje da prenese pravo na korišćenje softverskog rešenja na sticaoca softversje licence. Ovaj ugovor je podvrsta ugovora o licenci sadržaja, koji se odnosi baš na softversko rešenje.
SOFTVER je skup instrukcija, podataka ili programa korišćenih za upravljanje kompjuterom i za izvršavanje specifičnih zadataka. Softver je generičan izraz koji upućuje na aplikacije, skripte i programe koji rade na određenom uređaju.
Softver je u zakonodavstvu Srbije, a prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima zaštićen kao autorsko delo. U anglosaksonskom pravnom sistemu softver se štiti kao patent. To u našem pravu nije moguće generalno, jer nema uslova tehničke primenljivosti. Ipak, postoje izuzeci kada softver ima tehničku primenljivost, odnosno kada u fizičkom prostoru možemo videti promenu koja se dešava, koju izvršava hardver, a po instrukcijama softvera. U ovakvim situacijama softver postaje patentabilan, ali ne gubi autorsko-pravnu zaštitu.
Nelegalno korišćenje softvera predstavlja pirateriju, a kompanije koje mogu biti predmet inspekcijske kontrole bi mogle odgovarati prekršajno i platiti visoke kazne.
UGOVORNE STRANE su davalac licence i sticalac licence. Davalac licence daje pravo na korišćenje njegovog autorskog dela, softvera, dok sticalac licence plaća naknadu za korišćenje licence. Praksa je da se ova naknada kod ugovora o licenci generalno plaća periodično, mesečno ili godišnje (subscription), ali licenca se može platiti i jednokratno (perpetual license).
Davalac licence može licencu dati tačno određenom licu, ali može isto tako dati licencu neodređenom broju lica koja mogu istovremeno prihvatiti licencu i time zaključiti ugovor o licenci. Recimo kod licenci otvorenog sadržaja, pravo na korišćenje licence je ponuđeno istovremeno neodređenom broju lica.
BITNI ELEMENTI ugovora su predmet, odnosno softver, koji mora biti opisan kako bi se individualizovao i visina naknade.
Kada je u pitanju SADRŽAJ ugovora o softverskoj licenci, za strane je takođe bitno da definišu sledeća pitanja (ukoliko se neka od njih ne definišu, ona će i dalje proizvoditi pravno dejstvo, samo je pitanje kakvo):
- Ekskluzivnost – a ako ne bude definisano ugovorom smatraće se da je data licenca neekskluzivna;
- Teritorijalnost – Ukoliko se ne definiše, smatra se da je licenca data za teritoriju celog sveta;
- Vreme korišćenja – Ukoliko se ne definiše u ugovoru, smatraće se da je licenca data na neodređeno vreme, odnosno dok traje autorsko pravo;
- Način korišćenja predmeta licence – Ukoliko se ovo pitanje ne definiše ugovorom, smatraće se da se predmet licence može koristiti na svaki način. Može se odrediti i oblast u kojoj se patent može koristiti.
- Derivativna dela – Svako delo koje proistekne iz autorskog dela, ako je nastalo bez saglasnosti autora, nije nastalo zakonito i stvaralac je prekršio autorsko pravo time. Recimo derivatno delo u odnosu na knjigu može biti audio knjiga ili film.
- Poslovna tajna – Moguće je odrediti određene informacije koje će se razmeniti između stranaka u cilju sprovođenja ugovora kao poslovnu tajnu u skladu sa Zakonom o zaštiti poslovne tajne.
- Podlicenca – Takođe davanje licence u podlicencu može biti definisano ugovorom, s tim da ako ovo pitanje ostane nedfinisano smatra se da sticalac licence nema pravo da daje predmet licence u podlicencu.
- Druga pitanja – Takođe, bitan element kod ovog ugovora jeste pitanje uslova prenosa licence, da li je potrebna implementaija softvera u sistem, ko je sprovodi, da li je potrebno podešavanje softvera tom novom okruženju u kojem će se koristiti, da li je potrebno i održavanje softvera buduće.
Kao što vidimo iz sadržaja, ugovor o softverskoj licenci je veoma složen ugovor. A iz toga proizilazi i to da postoji velik broj MODALITETA ugovora o licenci, pa tako imamo sledeće VRSTE ugovora o softverskoj licenci:
- Vlasnička licenca (proprietary) – jeste klasičan model licence, tradicionalan, a koji se zasniva na konceptu da softverska kompanija kreira softver i održava kontrolu nad njegovim kodom, a samim tim i njegovom karakteristikama u upotrebom, prenosi određena prava u vezi softvera na sticaoca, i za to naplaćuje naknadu. Najverovatnije koristite programe koji imaju vlasničku licencu. Tu spadaju i Majkrosoftov Windows, MSOffice, iTunes, Adove Photoshop i mnogi drugi.
- Licence javnog domena – su licence koje daju prava slična javnom domenu ili deluju kao odricanje od autorskog prava. Obzirom da je odricanje izjava koja nema propisanu formu. Dakle, svi mogu neometano koristiti autorsko delo.
- Dozvoljavajuća licenca (permissive) – je takva softverska licenca koja nosi minimum restrikcija sa sobom u vezi pristupa, korišćenja, modifikovanja i redistribucije softverskog koda, koja najčešće uključuje odricanje od odgovornosti. Postoji više vrsti dozvoljavajućih licenci, koje se razlikuju u određenim uslovima, pa tako imamo GNU licence, MIT licence, BSD licence, Apple Public Source licence i Apache licence.
- Copyleft licence – je način da se prenesu prava preuzimanja, korišćenja, modifikovanja na kopijama softvera, ali uz zahtev da se ista prava sačuvaju i u izvedenim delima. Odnosno, kada bi preuzeli određeni softver i doradili bi ga, morali bismo ga zajednici vratiti pod istom licencom da svako treće lice može takođe da preuzme ovaj derivat prethodnog softvera i da ga opet modifikuje, doradi, preradi i tako opet učini dostupnim zajednici pod istim uslovima. To je način da cela zajednica, i stručnjaci sa različitih delova sveta zajedno rade na unapređenju neke tehnologije.
- Licence kreativne zajednice (Creative Commons) – je vrsta licence koja je popularnost dobila sa razvojem IT zajednice i sa napretkom tehnologije do momenta gde nova i inovativna rešenja moraju biti komplikovana do nivoa da iziskuju rad većeg broja lica, pa čak i iz različitih oblasti.
Autorsko pravo na softveru se prenosi i ugovorom o NARUDŽBINI AUTORSKOG DELA. Zapravo u potpunosti se autorsko pravo prenosi tim ugovorom, dok ugovorom o softverskoj licenci se prenosi samo onaj obim prava koji se navede u ugovoru. Recimo ugovorom o softverskoj licenci će najčešće biti preneto samo pravo korišćenja predmeta licence. Zapravo za korisnika konačnog je samo to i bitno najčešće da ima pravo da koristi određeni softver čiji god on zapravo bio. Ipak, kada se razmatra prodaja kompanije, kupac će proveriti koju intelektualnu svojinu poseduje kompanija i tada će analizirati kako je uređena intelektualna svojina kompanije. Zato je važno odrediti kojim ugovorom se u datoj situaciji treba služiti kako bi se upravljalo intelektualnom svojinom kompanije u najboljem interesu.
Obzirom da ovo nisu standardizovani ugovori i da se mnogo razlikuju od situacije do situacije, kompanije nemaju svoje šablone, kao ni advokatske kancelarije, već se ovaj ugovor obično piše svaki put od početne faze, takozvani „white paper“ faza. Ovo dovodi do dosta složenih postupaka pregovora i zaključenja ugovora. Takođe, treba biti spreman na strpljenje, jer najčešće će ugovor u nacrtu više puta biti prosleđivan i vraćan na izmene, dopune, prepravke, redefinisanje.
Napomena: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje pravnika u oblasti intelektualne svojine niti advokata u slučaju spora ili drugog sudskog postupka, već isključivo stav autora po predmetnom pitanju.
Autor: Denis Tul
Pitali ste se koji ugovor da koristite kada kupujete sajt? Kako preneti autorska prava? Kako zaštititi poziciju prodavca, a kako poziciju kupca? Koji je ugovor isplativiji? Upoznajte ugovor o narudžbini autorskog dela.
Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo na određeni način i u određenom roku, a naručilac stiče pravo da objavi delo i stavi ga u promet, odnosno da ga ekonomski iskorišćava, dok se naručilac obavezuje da autoru plati ugovorenu naknadu.
Dakle, imamo dve ugovorne strane, naručioca i autora i jednu specifičnost, nosilac ekonomskih ovlašćenja autorskog prava je naručilac. U tom grmu leži intelektualna svojina.
Ugovor o narudžbini autorskog dela je ustvari jedna podvrsta ugovora o delu, iz njega se razvila svojim posebnostima. Ono što je bitno za vas, jeste da je poreski isplativiji ugovor o autorskom delu, što se javilo kao deo ideje o stimulisanju autorskog stvaralaštva.
Pravilo je da je autor nosilac autorskog prava, ali u nekim izuzecima, nosilac autorskog prava je neko drugo lice. To se dešava kod autorskih dela nastalih u radnom odnosu, pre svega. Ovde je nosilac autorskih prava poslodavac. Logika se krije iza toga što poslodavac plaća zaposlenog i daje mu nalog (odnosno ideju) šta i kako da stvara. Kod ugovora o narudžbini dela je situacija ista, autor je plaćen i ideja, odnosno nalog dolazi od naručioca autorskog dela.
Autorsko delo je jako širok pojam. Autorsko delo je originalno delo čoveka, koje ima duhovni sadržaj i koje je izraženo u određenoj formi. Autorsko delo je filmsko delo, knjiga, ali i logo, vizuelno predstavljanje, kod, program, sajt, baza podataka. Dakle, pored tradicionalnih dela javljaju se mnoga nova dela. Neka su manje, neka više složena. Na primer sajt se sastoji iz više autorskih dela, vizuelnog predstavljanja ili da kažemo frontend-a, i koda backend-a, autorskih tekstova, fotografija, pa čak i muzike, video zapisa po potrebi, i dr.
Računarski program predstavlja složeno delo, što dovodi do toga da je ovo najčešće i kolektivno autorsko delo. Dakle, više autora učestvuje na izradi istog. Naručilac mora imati ugovore sa svim autorima posebno ili sa onome ko je ugovorno obezbedio rad ostalih autora na datom računarskom programu.
Kada se govori o moralnim pravima, znamo da su ona neodvojiva od ličnosti autora, odnosno lična prava. Dakle, ako naručimo da neko napiše knjigu za nas, to znači da smo kada završi knjigu dobili ekonomska prava, dakle možemo je izdati i umnožiti, ali nikako ne možemo potpisati ovo delo našim imenom iako smo naručili knjigu sa baš tom tematikom i po našoj ideji i priči. Tako je i sa programom, naručilac ima samo ekonomska prava.
Kada napišemo knjigu, svako može kupiti svoj primerak, time se ne prenose autorska prava, već vlasništvo na jednom primerku knjige koji je proistekao iz autorskog prava, odnosno ovlašćenja da se umnoži i stavi u promet predmet autorskog prava. Kada se prodaje kod, dolazimo u pitanje šta smo time rekli, da li smo prodali jednu kopiju našeg koda kako bi je neko mogao koristiti, kao što neko čita svoju knjigu, dok mi možemo dati novi primerak istog koda drugome? Da li mi prodajemo ekskluzivno kod određenom licu i šta bi značila ekskluzivna prodaja. Zapravo bi tek ta ekskluzivna prodaja bila prenos autorskog prava, inače prodaja jednog primerka je samo prodaja jednog od ovlašćenja autorskog prava, pravo na korišćenje. Šta je interes onoga ko kupuje sajt? Verovatno da je sajt u njegovom isključivom vlasništvu. Da taj idejni koncept i samo rešenje ne može koristiti neko drugi, ali ne i da pojedine delove koda ne može koristiti za drugi sajt, već samo da vizuelizacija i funkcionalnost sajta, kao i njegov sadržaj budu autentični. Zato se sajt naručuje, ugovorom o narudžbini autorskog dela. Kao i program, aplikacija, pa i neka manje složena dela poput logoa, digitalnog dizajna i dr.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora, ne predstavlja uputstvo za pisanje ugovora (nisu navedeni čak ni bitni elementi ugovora), niti zamenu za angažovanje pravnog stručnjaka u oblasti prava intelektualne svojine, kao ni advokata u slučaju spora pred sudom u vezi ovih pitanja.
Autor teksta: Denis Tul
Koje su specifičnosti ugovora o radu u IT sektoru? N koje klauzule bismo trebali obratiti pažnju? Kako se upravlja intelektualnom svojinom u radnom odnosu? Kako zaštititi kompaniju, a koja su prava radnika?
IT sektor poseduje određene specifičnosti izazvane vrstom posla, ubrzanim razvojem sektora i zakonskim tretmanom koda, programa i baze podataka kao autorskih dela i dela srodnog prava.
Kada govorimo o posebnostima ugovora o radu u IT sektoru, tu pre svega podrazumevamo mogućnost rada od kuće i posebni set klauzula koji se koristi kod zaključenja ugovora o radu:
-Anti-konkurencijska klauzula;
-Klauzula o zaštiti intelektualne svojine;
-Klauzula o poslovnoj tajni.
U ovom tekstu ćemo navesti racio iza korišćenja navedenih klauzula, te objasniti kako se ove klauzule pravilno primenjuju i na kraju koja su prava radnika povodom ovih klauzula.
Ova klauzula kojom se zabranjuje zaposlenom da obavlja istu vrstu poslova za sebe lično i za druga pravna lica. Ova klauzula postoji i u tradicionalnim industrijama, ali u IT sektoru poprima novu dimenziju obzirom na brzinu razvoja novih rešenja, kao i na veliku traženost iskusne radne snage, pogotovo senior developera.
Posebno je važno istaći da se ova klauzula ugovara u situacijama kada zaposleni kod poslodavca stiče nova, posebna znanja, a u IT sektoru je to često slučaj, jer poslodavci moraju neretko prvo uložiti u razvoj kadra koji će naknadno tako obučen raditi kod njega.
Kako developeri i drugi zaposleni ne bi u slobodno vreme konkurenciji razvijali ista tehnička rešenja iznoseći tako znanje i ideje koje su dobili radeći za kompaniju poslodavca, ovo je način da ovakvu vrstu zloupotrebe svedete na minimum.
Anti-konkurencijska klauzula se može uspostaviti za vreme koje je radnik u radnom odnosu i za vreme kada završi radni odnos kod vas. Ovo su naime dve slične klauzule, ali dva odvojena pitanja, koja se predlaže da budu odvojene u dva zasebna člana ugovora, kako se ne bi desilo da se mešaju i time eventualno loše protumače od strane zaposlenog ili eventualno suda u nekom eventualnom procesu.
Po našem zakonu zaposlenom pravo na rad može biti ograničeno ovakvom klauzulom najduže 2 godine po prestanku radnog odnosa kod poslodavca. Što se tiče prava radnika, da bi se anti-konkurencijska klauzula uvela za buduće vreme, nakon prestanka važenja ugovora o radu, potrebno je odrediti naknadu koju će jednokratno ili višekratno plaćati poslodavac zaposlenom nakon raskida ugovora. Ova naknada je bitan element ugovora, dakle mora biti propisana.
Važenje ove klauzule se može teritorijalno ograničiti.
- Klauzula o zaštiti intelektualne svojine
Bez ove klauzule nema sveobuhvatnog ugovora o radu u IT sektoru. Obzirom da projekti u ovom sektoru mogu eventualno dovesti do stvaranja patenta, ali pre svega dovode do stvaranja autorskog dela koda ili programa, kao i dela srodnog prava baze podataka, potrebno je sve ove različite oblasti intelektualne svojine podvesti pod zaštitu. Patent predstavlja formalni oblik intelektualne svojine dok preostala 3 nastaju neformalnim putem.
U oblasti intelektualne svojine se primenjuju različiti zakoni, te je poznavanje ove oblasti neminovno prilikom pripreme ovakve klauzule. Zakon o patentima i Zakon o autorskom i srodnim pravima uređuju pitanje patenata i autorskih dela nastalih u radnom odnosu. U osnovi je zajednički stav da je nosilac ovih prava poslodavac. Ipak, da ne bi došlo do zabune ili se ostavio prostor za različita tumačenja šta je stvoreno u radnom odnosu a šta nije, potrebno je u okviru ove klauzule razraditi ovaj koncept. Takođe, ova klauzula mora biti prilagođena konkretnom poslovanju kompanije.
Opšte je pravilo da zaposleni ugovorom o radu može dobiti više prava nego što ima u zakonu, ali nikako manje.
Važna napomena je da se ovom klauzulom utvrđuju prava povodom buduće intelektualne svojine, one koja će nastati. Nemoguće je ovim ugovorom tačno predvideti šta će sve od intelektualne svojine razvijati zaposleni godinama rada u kompaniji, te je dobro postaviti širok okvir, a ne okretati se individualno određenim projektima.
Prava zaposlenog, odnosno autora u vezi dela nastalog u radnom odnosu se pre svega ogledaju u uvođenju prava na naknadu. Zakon nije specifičniji od ovoga, te kako će se naknada dodeljivati, koda i u kom iznosu, zavisi od poslodavca. To bi trebalo urediti internim aktima, tako da se na sve zaposlene primenjuju ista pravila, ali može biti i deo ugovora o radu.
Takođe, bitno je naglasiti da autor zadržava moralna prava, odnosno ostaje autor dela, iako je izvorni nosilac prava poslodavac. To znači da svugde mora biti istican kao autor istog. Tog prava nije moguće odreći se ili ga preneti, sve i da autor to želi.
Ovakva klauzula je ujedno povezana i sa druge dve klauzule koje obrađujemo ovim tekstom. Anti-konkurencijska klauzula treba da obezbedi da ne stvaramo intelektualnu svojinu i u drugoj kompaniji, po modelu intelektualne svojine koju poslodavac razvija. A klauzula o poslovnoj tajni omogućava da se neformalna intelektualna svojina takođe podvede pod poslovnu tajnu sa drugim oblastima koje će poslodavac odrediti kao poslovnu tajnu.
- Klauzula o poslovnoj tajni (NDA)
Ova klauzula nekada zna da preraste u zaseban ugovor. Nekada mora biti zaseban ugovor iz razloga što nije predviđena bila u vreme pisanja ugovora o radu, pa je jedino moguće naknadno zaključenje. Kada je to samostalan ugovor o poslovnoj tajni tada samo jedna strana ima obaveze, te je to na neki način čini jednostrano-teretnim ugovorom, i zaposleni može i odbiti da je potpiše, a svakako da ne može pokriti deo poslovanja pre nego je nastala. Preporuka je uvesti je naknadno aneksom ugovora o radu. Ipak, najcelishodnije za poslodavca je da ova klauzula nađe svoje mesto već u samom ugovoru o radu.
Ovom klauzulom se različite informacije ili vrsta informacija proglašavaju poslovnom tajnom. To znači da je prenošenje ovih informacija strogo zabranjeno, te da zaposleni krši ugovor o radu, radnu disciplinu i može biti kažnjen drastičnim kaznama ukoliko iznosi takve informacije. Poslodavac mora da vodi računa o tome koje informacije mu daju prednost u poslovanju na tržištu, u baš njegovoj sferi poslovanja i da strateški te podatke štiti.
Svaka ona stvar u poslovanju koja poslodavca čini konkurentnijim od ostalih na tržištu u toj sferi treba biti zaštićena poslovnom tajnom. To ne moraju biti visoko-intelektualne sfere poslovanja, već i obične tehničke stvari. Recimo podaci o tome ko je dobavljač materijala određenog, jer u slučaju da konkurencija nabavi isti materijal imali bi priliku da izjednače kvalitet i/ili cene sa poslodavcem. To bi poslodavcu uticalo na poslovanje, te je jasan interes da ovakvu informaciju, iako nije visoko-intelektualna, zaštiti poslovnom tajnom. Pored toga, poslovna tajna može biti krug klijenata sa kojima poslodavac radi, finansijski parametri, pa čak i plata zaposlenog.
Obzirom da pravom intelektualne svojine nije moguće zaštititi onu intelektualnu svojinu koja nema formu, kao što je know-how, to su elementi koje bi takođe trebalo kada propadnu kroz sito intelektualne svojine da upadnu pravo u klauzulu o poslovnoj tajni.
Kada se propisuje klauzula o poslovnoj tajni preporučuje se da se propiše cifra koju će zaposleni minimalno platiti ukoliko povredi ovu klauzulu, tako se autonomijom volje propisuje minimalna kazna i izbegava situacija da subjektivni osećaj sudije presudi možda nepovoljno po poslodavca.
Ove tri klauzule bi u svojoj kombinaciji trebale da obezbede poslodavcu potpunu zaštitu intelektualnog potencijala i intelektualnog kapitala njegove kompanije. Ulaganje u razvoj intelektualnih potencijala kompanije je sada sigurniji i izvesnije je da će dovesti do pozitivnih rezultata.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika stručnjaka za ove oblasti ili advokata.
Autor teksta: Denis Tul
Šta podrazumeva pojam “Piraterija”? Da li je kažnjivo deliti link ka filmu ili drugom autorskom delu na internetu? Da li je kažnjivo uživati to delo? Kako je film “Toma” pokazao da smo svesni potrebe zaštite intelektualne svojine, ali ujedno uneo zabunu u društvo i pokazao da građani, intelektualci, pa i pravnici ne poznaju ovu specifičnu pravnu oblast ni u osnovnim crtama.
Kršenje autorskih prava na internetu opasnije je od kršenja autorskih prava u fizičkom prostoru, obzirom da je internet sredstvo koje omogućava brzo širenje autorskog dela. Tako je digitalno doba donelo novi pojam: „digitalni pirati“.
Pojam piraterije potiče od morskih razbojnika, ali danas u modernom smislu ta reč se poistovećuje sa zloupotrebom tuđe nematerijalne, intelektualne imovine. Ne možemo reći krađa, jer nije ovo krađa u klasičnom smislu te reči, jer nema fizičkog priteženja stvari, jer i nema fizičke stvari. Ako ukrademo knjigu, ukraden je fizički primerak knjige, individualni. To ne vređa pravo intelektualne svojine, već pravo vlasnika knjige. Ako počnemo kopirati tu knjigu, umnožavati, ili ako preuzmemo PDF fajl spreman za kopiranje i podelimo ga na internetu, to je povreda intelektualne svojine.
Brzo su se putem medija proširile vesti povodom kršenja prava intelektualne svojine na filmu „Toma“. Međutim, informacije o dešavanjima su pratile i dezinformacije o autorsko-pravnoj zaštiti povodom povreda autorskog dela. Zato ćemo analizirati tekst krivičnog dela i prekršaja koji se ovde uzimaju za relevantne.
Intelektualna svojina ima komponentu moralnih prava i ekonomskih prava. Moralna prava predstavljaju pravo autora da bude naznačen, pravo da zabrani svakome da menja njegovo delo bez dozvole ili da ga na podrugljiv način predstavlja. Ekonomska prava su prava na iskorišćavanje, stvaranje ekonomske koristi od upravljanja intelektualnom svojinom.
Krivični zakonik Srbije (KZ) štiti i moralna i ekonomska prava u dva odvojena krivična dela:
-„Povreda moralnih prava autora i interpretatora“, iz člana 198. i
-„Neovlašćeno iskorišćavanje autorsko dela ili predmeta srodnog prava“, iz člana 199.
Prvo se bavi zaštitom moralnih prava, a drugo ekonomskih prava. Kada govorimo o pirateriji, ona je direktno usmerena na povredu ekonomskih prava. Analiziraćemo ukratko drugo navedeno delo, koje obuhvata pirateriju:
Analiziraćemo krivično delo „Neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava“, jer nam je ono bitno da razjasnimo situaciju u vezi pomenutog filmskog autorskog dela:
-Stav 1.: „Ko neovlašćeno objavi, snimi, umnoži, ili na drugi način javno saopšti u celini ili delimično autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju, računarski program ili bazu podataka, kazniće se zatvorom do tri godine.“
-Stav 2.: „Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko stavi u promet ili u nameri stavljanja u promet drži neovlašćeno umnožene ili neovlašćeno stavljene u promet primerke autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije, računarskog programa ili baze podataka.“
-Stav 3.: „Ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno u nameri pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.“
-Stav 4.: „Ko proizvede, uveze, stavi u promet, proda, da u zakup, reklamira u cilju prodaje ili davanja u zakup ili drži u komercijalne svrhe uređaje ili sredstva čija je osnovna ili pretežna namena uklanjanje, zaobilaženje ili osujećivanje tehnoloških mera namenjenih sprečavanju povreda autorskih i srodnih prava, ili ko takve uređaje ili sredstva koristi u cilju povrede autorskog ili srodnog prava, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.“
Radnje izvršenja su objavljivanje, snimanje, umnožavanje ili na drugi način javno saopštavanje (stav 1.), pa i držanje radi izvođenja neke od radnji (stav 2.). Deljenje linka, kao na primer kod filma Toma, predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela. Obzirom da stav 3. navodi izričito da se u tom slučaju ostvarila korist, samim time, zaključujemo da su stav 1. i 2. namenjeni za one prekršioce koji nisu ostvarili profit kršeći prava autora. To što nisu ostvarili direktnu korist deljenjem linka, ipak ne znači da nisu oštetili nosioca autorskih prava. Smanjili su mu potencijalno tržište prodaje karata (u ovom slučaju), a to u pravu nazivamo „izgubljena dobit“, i jedan je od vidova materijalne štete po Zakonu o obligacionim odnosima.
U nekim „stručnim“ emisijama mogli smo čak i od pravnika čuti kako brane prekršioce prava tezom da nisu ostvarili zaradu. To zapravo ovde nema nikakvu težinu, jer postoji zakonski osnov za krivično gonjenje i u slučaju kada zarada nije ostvarena. Opet, pregledajući radnje izvršenja krivičnog dela ne nailazimo na radnju uživanja u delu. Tako nešto ne postoji. Dakle, oni koji su uživali piratsku verziju filma, ne mogu biti kažnjeni zbog toga. Obzirom da radnja kaže „javno saopštavanje“ je kažnjivo, a gledanjem filma mi ga ne saopštavamo trećim licima.
Pored krivične odgovornosti, predviđene KZ-om, Zakonu o autorskim i srodnim pravima propisuje dva oblika kršanje autorskog prava:
-Privredni prestup – kod kojeg je radnja povrede prava neovlašćeno objavljivanje, beleženje, umnožavanje ili javno saopštavanje na bilo koji način, stavljanje u promet, davanje u zakup autorskog dela i dr.
-Prekršaj – koji se pretežno odnosi na zaštitu moralnih prava, naznačenje autora i zabranu izmene dela bez dozvole autora.
Kod Zakona o autorskim i srodnim pravima vidimo istu tendenciju zakonodavca kao u KZ-u. Kažnjava se onaj koji distribuira na neki način delo, a ne sam korisnik, odnosno uživalac u delu. Neki mediji su preneli da će biti kažnjavani oni koji pogledaju film Toma preko piratskog linka. Za to ne postoji pravni osnov, te je ovo dezinformacija.
Ohrabrujuće za oblast prava intelektualne svojine jeste činjenica da se oko ovog slučaja angažovalo Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, prepoznavajući važnost zaštite intelektualne svojine. U budućnosti svakako očekujemo dodatne napore ovog organa da se suprotstavi digitalnoj pirateriji.
ZAKLJUČAK: Svašta smo mogli čuti u medijima ovih nedelja, pa i od stručnjaka i udruženja koja se bave (ili pokušavaju baviti) autorskim prava. Jedino što nismo ni u jednom mediju ili na skupu čuli, jeste potpuna istina. Sve ovo izgleda kao da se celo društvo bori sa time da razume koncept „intelektualne svojine“ i „autorskih prava“, pa samim time i „piraterije“. Da zaključimo, pojednostavljeno, ako ste GLEDALI film „Toma“ online niko vas NEĆE kazniti, nema pravnog osnova za to. Zastrašivanje. Ako isti distribuirate, delite, i time ga JAVNO SAOPŠTAVATE, možete biti KAŽNJENI (ima pravnog osnova, pitanje je kako reaguju nadležni organi, pronalaze li i gone li počinioce). Nije bitan element da li ste zaradili od distribucije dela, dosta je da ste oštetili nosioca prava.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja analizu problema od strane autora teksta, i nikako nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata. Ipak, najbolje je za pitanja iz oblasti prava intelektualne svojine angažovati pravnika sa stručnim znanjem u ovoj oblasti, a ne pravnika ili advokata koji se bavi opštim pravom.
Koautori: Nebojša Pejčić i Denis Tul
Kako upravljati industrijskom svojinom (patent, žig, dizajn i dr.)? Kako zaraditi od sopstvene industrijske svojine? Šta treba znati o ugovoru o licenci?
Jedan od načina da prenosite imovinski deo prava intelektualne svojine jeste ugovor o licenci. Ova vrsta ugovora vezuje se za oblast industrijske svojine i može se javiti u velikom broju oblika i varijacija, te je pisanje istog prilično zahtevan zadatak. Postojanje ovakvog ugovora daje mogućnost nosiocima prava da ekonomski eksploatišu industrijsku svojinu, odnosno da kroz upravljanje istom na tržištu ostvare dobit. Samim tim bitno je da imaoci ovih prava razumeju ugovor o licenci i dejstva koja isti može da proizvede. Ovde ćemo objasniti osnovne pojmove ugovora o licenci, pojam, formu, predmet, vrste licenci, obaveze ugovornih strana i trajanje ugovora.
Ugovor o licenci je ugovor kojim se vrši konstitutivni prenos prava industrijske svojine. Ugovorom o licenci u standardnom obliku se iz subjektivnog prava industrijske svojine jednog lica izvodi novo subjektivno pravo (ekonomska ovlašćenja), na istoj industrijskoj svojini, a u korist drugog lica. Ugovorne strane su davalac licence i sticalac licence.
Zakonska definicija ugovora o licenci: “Ugovorom o LICENCI obavezuje se DAVALAC licence da STICAOCU licence ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja PRONALASKA, TEHNIČKOG ZNANJA I ISKUSTVA, ŽIGA, UZORKA ILI MODELA, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu NAKNADU.“ [1]
Radi lakše analize već smo izdvojili važne činioce ovog ugovora, te izvlačimo sledeće zaključke iz definicije:
- Ugovorne strane su davalac i sticalac licence;
- Predmet ugovora je pravo korišćenja, pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela (industrijska svojina);
- Davalac licence se obavezuje da ustupi licencu, odnosno da prenese pravo korišćenja na predmetu licence;
- Sticalac licence se obavezuje da plati naknadu (na vreme, način i mesto u skladu sa ugovorom).
Ugovor o licenci uvek mora biti zaključen u PISANOJ formi. Forma je bitan element ugovora. Ono što je specifično za ovakav ugovor u oblasti industrijske svojine, jeste da on mora biti upisan u REGISTAR (javnu evidenciju) Zavoda za intelektualnu svojinu da bi proizvodio pravno dejstvo prema trećim licima. A poenta monopola intelektualne svojine, jeste da se zabrani trećim licima korišćenje, odnosno zloupotreba predmeta intelektualne svojine.
Kao PREDMET ugovora o licenci može se javiti patent, žig, zaštićeni dizajn (industrijski dizajn), topografija integrisanog kola.
Postoji veći broj VARIJACIJA na ugovor o licenci. Najčešće podele su one koje se odnose na ograničenja, pa tako imamo isključivi i neisključivi, vremenski ograničeni i neograničeni, teritorijalno ograničeni i neograničeni. Podlicenca je situacija u kojoj sticalac licence ima pravo da dalje prenese trećem licu licencu. U modernom svetu se javljaju i novi oblici licenci, kao GNU Free Documentation License, licenca otvorenog sadržaja (Open Source Licence) i Creative Commons Licenses, koje su karakteristične za poslovni svet IT-a (tzv. “modern parvo”) i koja sadrži određene specifičnosti.[2]
Obaveza DAVAOCA licence da faktički i pravno omogući sticaocu licence da koristi predmet licence na ugovoreni način. To podrazumeva i prenos potrebnih znanja, obuku zaposlenih, predaju dokumentacije koja prati intelektualnu svojinu i druge obaveze koje mogu biti dogovorene ugovorom detaljnije. STICALAC licence obavezuje da plati naknadu i da koristi predmet licence i to u skladu sa ugovorom, odnosno na ugovorom propisan način, na određenoj teritoriju, u određenom vremenu i dr.
Licenca može biti ugovorena na određeno VREME ili na neodređeno vreme. Tako licenca na određeno vreme ističe istekom roka na koji je ustanovljena, ne može biti ugovorena na duže od toga koliko traje samo pravo intelektualne svojine. A patent recimo traje 20 godina, ako se redovno plaćaju takse. Licence PRESTAJU da važe i otkazom ugovora od jedne od strana na ugovoren način ili prestankom prava intelektualne svojine i dr. Isto tako licenca može biti data za korišćenje prava intelektualne svojine na određenoj teritoriji.
Prvo pravo intelektualne svojine mora biti zaštićeno za određenu TERITORIJU, a onda se licencom mogu preneti prava za celu ili deo teritorije na kojem je predmet intelektualne svojine zaštićen. Recimo možemo imati patent na teritoriji Evrope dobijen pri EPO (Evropska patentna organizacija), i onda bismo mogli preneti licencu drugoj firmi za teritoriju Nemačke, ali nikako ne bismo mogli preneti nekome licencu za teritoriju Japana, jer tamo naš patent nije zaštićen.
Ugovor o licenci ima dvojaku FUNKCIJU, njime se zaključuje određeni pravni posao, ali je on ujedno i dokaz o posedovanju licence, odnosno prava na korišćenje industrijske svojine. Ovaj ugovor se po pravilu podnosi Zavodu za zaštitu intelektualne svojine radi upisa prava u evidencije Zavoda, ali se može koristiti i u poslovanju, kao dokaz o posedovanju licence.
Zanimljivo je da ovim pravima može da se raspolaže i pre konstituisanja izvornog prava industrijske svojine, ali u slučaju da prijava dobije pozitivan ishod, obzirom da pravo nastaje danom podnošenja prijave.
Napomena: Ovaj tekst je analiza pravnih akata i pravne prakse u vezi pitanja ugovora o licenci i ujedno skraćeni izvod iz naučnog rada „Ugovor o licenci“, autora teksta, koji je u postupku objavljivanja. Ovaj tekst ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika, pravnog konsultanta ili advokata u konkretnom slučaju. Predlaže se angažovanje pravnika u oblasti intelektualne svojine, jer je ova oblast u mnogo tome specifična, te specifična znanja o istoj mogu biti presudna za uspešan posao.
Autor: Denis Tul
[1] Zakon o obligacionim odnosima, čl. 686.
[2] Za više informacija o navedenim licencama i modernism ugovorima pogledati, Denis Tul, Prava stranaca na intelektualnu svojinu, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godina, str. 58-60.
Ugovor o licenci je jedan od najsloženijih ugovora u pravnom prometu. Ugovorom o licenci se davalac licence obavezuje da ustupi sticaocu licence, u celini ili delimično, pravo svog intelektualnog rada, tehničkog znanja, industrijskog dizajna ili žiga (predmeta intelektualne svojine), dok se sticalac licence obavezuje da plati određenu naknadu uz potencijalne mnogobrojne dodatne obaveze. Ovaj ugovor služi prenosu prava intelektualne svojine. Kako je ova oblast veoma složena i specifična i sam ugovor o licenci može imati mnogo varijacija. Tako dolazimo do pojma copyleft.
Copyleft je vrsta licence, odnosno ugovora o licenci, kod kojeg se davalac licence odriče jednog dela svojih prava, i to ekonomskog dela prava, odnosno prava na naknadu za datu licencu. Tako korišćenje predmeta licence postaje besplatno i olakšano sticaocu licence koji pristane na preostale uslove ovog ugovora (ukoliko ih ima). Osnovna ideja je da se bez naknade daje pravo na korišćenje, istraživanje, kopiranje i deljenje, modifikaciju i distribuciju izvedenih dela. Ipak, nekim vrstama licenci daju se različiti korpus prava ili pod različitim uslovima.
Copyleft, kao koncept, se javio kao opozicija copyright-u, odnosno konceptu intelektualne svojine koji ograničava sva treća lica da koriste određeni predmet intelektualne svojine po osnovu prisvajanja tog predmeta od strane tvorca (nosioca). Stvara monopol svom nosiocu, kao podsticaj stvaralaštvu. A onda se javlja pitanje opravdanosti monopola. Kritičari koncepta intelektualne svojine smatraju da bi ona trebala pripadati celom društvu. Ipak, to bi ugrozilo stvaralaštvo, obzirom da bi uklonilo jedan značajan izvor stvaralačkog entuziazma, pokretačku snagu, te time usporilo razvoj društva u celini. U razvoj intelektualne svojine se ulažu ozbiljna sredstava. Zato smo stava smo da ova dva koncepta mogu i moraju da koegzistiraju. Odnosno, princip je copyright, a copyleft može autor stvoriti svojom slobodnom voljom, odričući se dela prava, nudeći zainteresovanima ugovor kojim se odriče od ekonomskog iskorišćavanja dela svojevoljno.
Obzirom na navedeno, copyleft licenca postaje sve popularnija. Ona olakšava poslovanje i ima druge prednosti koje pruža, te je sve popularnija u praksi. Najčešće se javlja u IT sektoru, ali i u drugim oblastima gde je potreban rad većeg broja lica na istom predmetu, kako bi nastalo složeno delo. Često kod koda, odnosno programiranja i zato mnogi povezuju isto sa IT sektorom. Uz tako brz razvoj, javili su se i drugi različiti oblici licenci, kao podvrste copyleft licence, a u skladu sa varijacijama koje su sadržane u ugovorima o licenci. Ovde pre svega, mislimo na GNU licence i licence otvorenog sadržaja (Open Content License), kao i licence kreativne zajednice (Creative Commons Licenses).
Ipak, treba razlikovati copyleft od odricanja vlasnika od prava intelektualne svojine. Jer kad se vlasnik (nosilac) prava odrekne tog svog prava na predmetu intelektualne svojine (patentu i dr. obliku intelektualne svojine), to delo postaje deo javnog domena, odnosno svima je dostupno bez potrebe da se zaključi ugovor. Razlika je što kad je nešto u javnom domenu, nema nikakvih uslova, osim poštovanja moralnih prava. Nema ugovora prema korisniku predmeta intelektualne svojine, već on samoinicijativno istu iskorišćava na određeni način. Dakle, autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti i to na uvid i iskorišćavanje (odnosno preradu, izmenu, doradu, stavljanje u promet i dr). Kod copyleft neka od ovih ovlašćenja mogu biti limitirana ugovorom. To što se autor odriče prava na naknadu za korišćenje, ne znači da se odriče drugih prava. On može tražiti da se prerađena dela zasnovana na prvom moraju vratiti zajednici besplatno opet, odnosno da se tako prerađena ne mogu staviti u promet ili ograničiti svoju dozvolu na drugi način, a obzirom da se odnos uređuje ugovorom.
Dakle, nikako ne smemo brkati copyleft kao vrstu licence i odricanje od prava, kao način dolaska predmeta u javni domen. Autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti na uvid i iskorišćavanje, a priroda copyleft licence je ugovorna. To što je copyleft licenca ponuđena većem broju lica, to predmet licence ne čini javnim domenom, to treba tumačiti samo kao javnu ponudu predstavljenu neodređenom broju lica. Iz toga proizilazi ono da copyleft omogućava nosiocu prava da i dalje uredi nekako odnos prema sticaocu licence. Oni i dalje imaju ugovor između sebe i na ugovoru zasnovan pravni odnos. Često su to elektronski ugovori koje ljudi ne čitaju nego na sajtu odakle preuzimaju program, kod ili drugo delo, samo otkače rubriku sa pitanjem da li se slažu sa uslovima nazvanim svakojakim nazivima (Terms&Conditions, Terms of Agreement i dr.), ali retko pravim rečima (Copyleft, CopyleftLicence ili CoplyleftAgreement).
Takođe, autorsko delo ili pronalazak (recimo softver koji je u nekim slučajevima autorsko delo, a u drugim može biti patentabilan) koji su oslobođeni prava nosilaca, mogu biti preuzeti i korišćeni u cilju stvaranja vlasničkog softvera, ako je to dozvoljeno licencom. U takvom slučaju bi neko gotov konačan proizvod mogao komercijalizovati na tržištu.
Značaj copyleft licenci je velik, a najveća prednost je mogućnost povezivanja neodređenog broja saradnika, sa svih strana sveta, koji rade u različitim uslovima i imaju različita znanja koja mogu biti kompatibilna da stvore novo složeno delo ili pronalazak, novu intelektualnu svojinu. Sa razvojem nauke u svim oblastima i istraživačkog rada, dolazi se do momenta kada je sve više inovacija i tehnički naprednih pronalazaka ustvari nastalo kao trud većeg broja lica i često multidisciplinarnih timova. Prednost za ceo svet je što danas pojedinac iz Indije, Konga, Kine, Čilea i Srbije mogu zajedno napraviti nešto i učestvovati na projektu a da se ne ne poznaju. Danas smo stigli do momenta kada jednostavni predmeti najčešće nisu više inovativni, pogotovo pronalasci. Druga prednost je svakako, što se većem borju ljudi bez plaćanja licence može omogućiti i korišćenje ovih dela, odnosno uživanje u istima. To svakako uzdiže, naučni, kulturni život, ali i uslove života za pojedinca.
Jedan od primera copyleft licence može se videti kod kompjuterskog sistema Linux. Zanimljiv je i primer Wikipedia, elektronska enciklopedija u koju svako može dodati sadržaj.
Naš Zakon o autorskim i srodnim pravima ne poznaje copyleft kao pojam, niti mu daje neko drugo ime pod kojim bi se pojavio, ali isto tako ostaje pravilo da je u ugovornom pravu moguće ugovoriti sve što ne bi bilo suprotno imperativnim pravnim normama, dobrim običajima i javnom moralu (ZOO član 10.). Ugovaranje je slobodno, dok je u okviru navedenih pravila, što ovakav vid licence čini dozvoljenim.
Život je brži od prava. Pravo samo prati život. Zato je veoma izvesno da će ubuduće nastati i novi oblici licenci, i nove varijacije copyleft licenci. Bilo bi dobro da se zakonodavac pozabavi ovakvom vrstom ugovora i makar za početak istu definiše, radi veće pravne sigurnosti.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata.
Autor: Jovan Vlaški
Šta je to internet domen? Da li premalo pažnje u okviru svog poslovanja usmeravamo na našu adresu na internetu?
Počeo bih objašnjenjem koje će svima razjasniti šta je zapravo internet domen: “Internet domen (Internet domain) je ime ili adresa određenog sajta (IP adresa), koja predstavlja alternativu numeričkoj adresi tog sajta. Davanje imena određenom sajtu olakšava komunikaciju, pronalaženje sajta i snalaženje na internetu, ubrzava komunikaciju i pronalaženje traženih sadržaja na internetu. Sistem domena ili DNS (Domain Name System) je sistem koji služi za dodeljivanje imena u okviru interneta. Ovaj sistem danas prestavlja krucijalnu komponentu za funkcionisanje interneta. Na vrhu ovog hijerarhijski ustrojenog i veoma složenog sistema nalazi se Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve (ICANN). Dakle, sistem domena možemo uporediti sa telefonskim imenikom.” – Navedeno objašnjenje dato je u master radu “Prava stranaca na intelektualnu svojinu”, Denis Tul.[1]
Jedan domen se sastoji iz domena drugog i domena prvog nivoa. Na primer kod internet adrese www.lawit.rs, domen drugog reda je “lawit”, koji ujedno i izražava naziv platforme. Cilj svake firme bi trebao biti da bude što lakše za pronaći istu putem pretrage. Domen prvog nivoa u našem primeru je “.rs”. Dakle, domen prvog nivoa predstavlja generični ili geografski pojam i može se javiti kao .com, .int, .org, .rs, .срб i dr.
Internet domene dodeljuje Registar nacionalnih internet domena Srbije (RNIDS), odnosno jedna od specijalizovanih organizacija koje imaju dozvolu navedenog organa da se time bave. Spisak tih organizacija može se naći na sajtu RNIDS-a. Internet domeni koji su geografski vezani za Republiku Srbiju su na ćirilici .срб i na latiničnom pismu .rs. Ovaj postupak se smatra upravnim postupkom.
Dakle, internet domen bi po svim preporukama stručnjaka za marketing trebao da sadrži naziv kompanije ili makar da na logičan način proističe iz naziva kompanije. Internet pretraga se zasniva na dobro sprovedenoj SEO optimizaciji, kako bi internet pretraživači poput google-a davali rezultate pretrage kakvima se nadamo, odnosno doveli one koji traže našu kompaniju putem interneta pravo do internet adrese sajta te kompanije.
Uspešno brendiranje pored zaštite naziva firme, žiga (logoa), vizuelne i marketinške prepoznatljivosti uvek poteže i pitanje adekvatne internet adrese.
Pravo na internet domenu se zasniva na principu prior tempore potior iure (Prvi u vremenu, jači u pravu). Dakle, moguće je registrovati bilo koji internet domen koji nije zauzet u momentu registracije. U slučaju da je neko zauzeo domen po nazivu vaše firme, postoji mogućnost pokretanja postupka ili otvaranja pregovora o kupovini domena.
Preporuka je sledeća: Uvek proverite da li je određeni internet domen dostupan u početnoj fazi pokretanja biznisa, još dok razmišljate o nazivu svog biznisa. Da se posle ne bi susreli sa problemom otkupa internet domena od drugog vlasnika, što često i nije moguće izvesti. Provera dostupnosti domena može da se izvrši elektronski na sajtu RNIDS-a. Takođe, moguće je rezervisati internet domen kako dok postupak osnivanja firme i pokretanja sajta ne bi iskoristilo neko drugo lice da zaštiti internet domen koji ste vi namerili da zauzmete.
Danas su sve češći sporovi povodom registracije internet domena. Oni se mogu rešavati i putem arbitraže.
Zanimljiv case study je izrodio „rat Nissana“. U slučaju Uzi Nissan protiv Nissan Motor vidimo osnovne principe prava na internet domenu. Naime, Uzi Nissan je preduhitrio kompaniju Nissan Motor i zauzeo internet domen www.nissan.com 1994. godine kao domen za sajt svog biznisa maloprodaje računara. Nissan motor je blizu četiri godine kasnije tužio malog preduzetnika i vodio 8 godina dug spor težak 10 miliona američkih dolara. Na kraju kompanija Nissan Motor je izgubila spor. Zapamtite, pravo na internet domenu ima onaj ko ga je prvi registrovao, na svoje ime i samim tim za isti platio cenu.
Napomena: Ovaj tekst je analiza problematike vezane za intednet domene i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u slučaju spora. Tekst predstavlja znanje i lične stavove autora.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Za više informacija pogledati „Prava stranaca na intelektualnu svojinu“, Denis Tul, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godine.
- 1
- 2