Industriju video igara možemo svrstati u kreativnu industriju i u IT industriju istovremeno. Spoj kreativnosti i tehnologije. Umetnost je stvoriti video igru. Nije ni čudno što ovo iziskuje i pravnu podršku na najvišem nivou, a što podrazumeva da vaša pravna podrška poseduje specifična pravnička znanja, izvan okvira opšteg pravničkog obrazovanja.
Učesnici na kompanijskom nivou:
- Kompanija koja razvija video igru;
- Investitori;
- Izdavač (Distributeri).
Mogući su različiti modaliteti odnosa. Moguće je daje IP kod kompanije koja razvija video igru, ali mogu se desiti i varijacije kada se IP prenosi na kompaniju investitora. U zavisnosti od toga gde je IP se formira odnos vlasnika IP-a sa izdavačem (distributerima ako samostalno izda). I u svakom slučaju kompanija developer razvoja dodatne odnose prema kompanijama čije softvere koristi na svom putu razvoja video igre, poput Autodeska, a pazeći da ne ugrozi vlasništvo na IP-u. Takođe ostaje odnos prema zaposlenima i na drugi način angažovanim licima gde se isto mora voditi računa o IP-u kompanije, odnosno da sva ova lica prenesu IP kroz različite modalitete ugovora opet.
Koje ugovore najčešće srećemo?
- Ugovori o razvoju igre – Između developera i izdavača, gde pazimo na konačan odnos i mesto IP-a.
- Ugovor o investiranju;
- Ugovori o zaštiti poslovne tajne;
- Ugovori o distribuciji;
- Ugovori o softverskoj licenci (EULA i drugi);
- Ugovori o radu (i drugim vidovima angažovanja poput outsorcing i freelancing ugovora).
Pored različitih vrsta ugovora, bitno je poznavati i regulatorne okvire i posebno se pozabaviti compliance-om kompanije koja razvija, distribuira video igru i tu treba pored opštih poslovnih pravnih oblasti (kompanijsko, finansijsko, poresko, radno pravo i dr.) posmatrati i oblasti:
- Zaštite podataka o ličnosti (GDPR u EU i lokalno druga zakonodavstva);
- Pravo veštačke inteligencije (AI Act u EU i lokalno druga zakonodavstva);
- Sajberbezbednost (NIS 2 u EU i druge regulative);
- Regulativu i e-trgovini (za distributera);
- Regulativu o in-game plaćanju;
- Regulativu o zaštiti potrošača;
- Regulativu o zaštiti dece na internetu.
Šta su najveći izazovi? Ova regulativa je različita u različitim delovima sveta, a video igra, najčešće teži prisutnosti na globalnom tržištu. Utvrditi koji se zakoni primenjuju po principu teritorijalnosti, a koji po personalnom principu, te utvrditi koje obaveze smo u vezi compliance obavezni da sprovedemo da bismo mogli naš konačni proizvod da stavimo na tržište. U ovome mogu pomoći standardizacije (ISO standardi za sajberbezbednost, zaštitu poslovne tajne i privatnosti, standardi za upotrebu veštačke inteligencije, ali i oni koji se odnose na ekološka pitanja). To se sve sprovodi kroz niz politika i procedura. Politike daju usmerenje kompanijsko, dok procedure rešavaju kako određene procese vodimo da bismo bili usklađeni sa svim oblastima. Recimo jedna procedura za odobravanje korišćenja programa u kompaniji zahteva konsultovanje najmanje 3 oblasti complience-a: pravo korišćenja odnosno softversku licencu (IP), zaštitu poslovne tajne, sajberbezbednost.
Još jedno interesantno pitanje za video igre, kao autorsko delo, jeste pisanje „credits“ što je veoma složen proces kao izraz poštovanja moralnih prava iz IP-a. Ovo obuhvata prikuplanje informacija, definisanje kategorija, kreiranje nacrta i implementaciju, a moraju biti navedene sve osobe koje su učestvovale u radu kompanije developera (poseban osvrt na direktne tvorce određenih delova konačnog dela) i navođenje autorskih prava kompanija, odnosno softvera, alata, biblioteka i drugih materijala trećih strana koja su korišćena (često uz disklejmere o delu koji predstavlja poslovnu tajnu).
Na kraju, prilično je obimna i pravna baština sudske prakse koju je dodatno potrebno pratiti.
NAPOMENA: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje stručnog pravnog savetnika ili u slučaju spora zamena za angažovanje advokata. Slika izrađena uz korišćenje programa ABACUS.AI, baziranog na tehnologiji veštačke inteligencije (legalno).
AUTOR TEKSTA: Denis Tul
Da li je tehnologija spremna da zameni čoveka? Da li postoji način da se zaštitimo kao društvo? Da li je intelektualna svojina ugrožena kroz AI?
Sa društvenim promenama poput ovako značajnih revolucionarnih dešavanja naša je obaveza da se oglasimo i sagledamo sve aspekte, pozitivne i posebno one negativne. Tako da danas pred vas iznosimo par pitanja:
- Ko dobija autorska prava na delu koje je stvorio AI?
Prema važećoj regulativi autor može biti samo čovek. Šta je onda sa vlasništvom na delima koja kreira AI. Danas AI piše blogove, edituje slike, dizajn, piše knjigu, muzička dela, kod. Kome pripadaju ova dela? Po sadašnjoj regulativi, sva ova dela po automatizmu pripadaju JAVNOM DOMENU, odnosno svi ih mogu preuzeti i koristiti.
Staviti svoje ime na delo koje je stvorio AI, bez obzira što ste vi možda i autor AI, i dalje se smatra kršenjem autorskog prava, i moralne i ekonomske komponente.
Postaviće se u budućnosti pitanje, da li autor AI treba da bude priznat i kao autor dela koje je njegov AI napravio, ali za sada to nije slučaj. Tako da sve što vidite da je napravio AI, dobra vest, možete koristiti bez ikakvog navođenja ili naknade, slobodno.
2. Da li AI krši intelektualnu svojinu pre nego počne stvarati novo autorsko delo?
Svaki AI produkt je rezultat procesa „učenja“. Učenje podrazumeva konzumaciju neograničeno mnogo sadržaja online i offline koji se programu prezentuje. Svaki rezultat koji dobijemo je ustvari rezultat matematičkog računa o tome koje bi reči trebalo upotrebiti, a na osnovu prethodno „naučenog“. Dakle, AI koristi našu intelektualnu svojinu da bi stvorio novu. Ako on napiše blog tekst za vaš sajt o ugovoru o softverskoj licenci, veoma moguće da je zaključke doneo čitajući moj sajt. S tim da me nigde neće citirati. Kada čovek to radi, on je obavezan da citira drugoga.
Hajde da pogledamo jedan realan slučaj, grupa advokata su se u Americi udružili da bi tužili Microsoft, GitHub i OpenAI, kao vlasnike AI programa u ime miliona ljudi čiji su kodovi korišćeni. Razlog je taj što je AI program Codex, da bi stvorio kod, generisao znanje koristeći kodove koji su bili društvu dati kroz Creative Commons licence (licenca kreativne zajednice). Ova vrsta licence obavezuje da se navedu credits za one koji su radili na stvaranju koda. Dakle, ostaje obaveza da se ispoštuje moralno pravo. Ipak, AI je pri generisanju novog koda izostavio da navede sve kreatore kodova koje je generisao pri učenju. AI nije ništa sam osmislio jer nema kreativnost, te je to nesporno.
U suprotnom, AI je samo sredstvo koje će pomoći nekolicini bogatih da profitiraju još jednom u istoriji od rada mnogo potlačenih, koji od svog rada nemaju ništa, a još mogu biti zamenjeni u svom poslu.
3. Kako naknaditi autore dela koja se koriste za učenje?
Hajde da zamislimo da ipak kompanije pokušaju nadomestiti iz pitanja broj 2. i podeliti svoj profit sa ljudima od čijeg rada je AI „naučio“. Primer već postoji, Shutterstock je u saradnji sa OpenAI pokrenuo inicijativu da pored slika autora, fotografa i editora, prodavati i slike koje će prirediti AI program i da će za to naknaditi autore fotografija iz kojih je AI „učio“.
Ali hajde da uočimo praktičan problem. Uzmimo da je AI pogledao 1.000 slika jazavaca. Kada date naredbu da AI pripremi ilustraciju, dizajn za prednju koricu za priču „Jazavac pred sudom“, AI će prirediti dizajn, koristeći prethodno generisane informacije. Dolazi pitanje: Kako podeliti korist od ovog dela (koje košta 1 dolar verovatno) sa svim autorima slika jazavaca koje je koristio AI program pri „učenju“? AI nema tehničke mogućnosti da bude fer i stvori profit i naknadi autore, čak i kada kompanija ima želju da to uradi.
4. Koja su osnovna pravna načela u ovoj oblasti?
Pre svega, prvi korak društva treba da bude ustanovljavanje OPŠTIH NAČELA koja bi važila u ovoj oblasti. To bi bio temelj daljeg razvoja pravnih akata. Neka od onih koja bi se morala naći sledeća: načelo sigurnosti sistema, načelo zabrane diskriminacije, načelo poštovanja podataka o ličnosti, načelo obaveznost obaveštavanja (informisanost), načelo ljudske alternative.
AI kreatori moraju angažovati stručnjake u druigm domenima, ako misle da se njihov rad odnosi na druge oblasti.
Jako je važno i da smo uvek obavešteni da li se naši lični podaci koriste za „učenje“, kao i da budemo obavešteni da komuniciramo sa AI, a ne sa osobom. Takođe, na to se mora nadovezati i pravo da zatražimo u svakom slučaju da se na nas ne odnosi odluka doneta automatizovano ili da imamo ljudsku alternativu u odlučivanju.
POSEBAN EFEKAT AI: Kada kompanije stvore AI tehnologiju, morale bi da obezbede sigurnost sistema. Ali i kada sve uredimo ostaje „AI Genie effect“. Neke kompanije mogu pustiti AI, namerno ili bez namere koji može generisati slike nasilja, rata ili fotografije lične. Takođe mogu imati mogućnost da stvaraju slike kojima se neko izlaže ruglu, vređanju, mogu imitirati glas nekoga i dr. Jednom kada je duh pušten iz boce, više ga nije moguće zarobiti ponovo.
ChatGPT je čet bot koji je OpenAI pustio u rad besplatno. Možete ga pitati šta god želite, pa i da vam objasni na bilo koji način određeni složeni pojam. Ovakav AI bot raspolaže beskonačnim znanjem, a to koristi da izabere koje će reči najpre da se koriste nakon vašeg upita i kojim redom.
Kao što vidite na slici, čet bot odgovara svesno da ne može imati pravo intelektualne svojine, u skladu sa pitanjem 1. iz ovog teksta.
ChatGPT je korisno sredstvo u radu, može vam pomoći da dođete do nekih informacija, ali nemojte ga koristiti da napišete knjigu koji ćete plasirati pod svojim imenom. Na svetu već postoje primeri ljudi koji su u prodaju pustili pod svojim imenom, autorska dela, knjige za decu, koje je napisao AI.
Vremenom će se otvoriti i druga pitanja poput odgovornosti za delikte koje učini AI, kao i pitanja etike i radnog angažovanja i dr.
Da ZAKLJUČIMO, AI i sve platforme zasnovane na ovoj tehnologiji mogu biti korisno sredstvo, ali moramo biti pažljivi kako ih koristimo i kada, kao i što njihovi tvorci i vlasnici moraju biti savesni pri stvaranju ove tehnologije, a kao društvo moramo se približiti stvaranju osnovnih pravila u ovoj oblasti.
P.s. I sliku koju ste videli pri ulasku na ovaj blog tekst je generisao AI bot, a ja je slobodno koristim, jer ne postoje autorska prava na istoj.
NAPOMENA: Ovaj tekst postavlja pitanja pred zajednicu i predstavlja stavove autora o datoj temi, ali ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika ili advokata u određenom konkretnom slučaju.
AUTOR: Denis Tul
Pitali ste se koji ugovor da koristite kada kupujete sajt? Kako preneti autorska prava? Kako zaštititi poziciju prodavca, a kako poziciju kupca? Koji je ugovor isplativiji? Upoznajte ugovor o narudžbini autorskog dela.
Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo na određeni način i u određenom roku, a naručilac stiče pravo da objavi delo i stavi ga u promet, odnosno da ga ekonomski iskorišćava, dok se naručilac obavezuje da autoru plati ugovorenu naknadu.
Dakle, imamo dve ugovorne strane, naručioca i autora i jednu specifičnost, nosilac ekonomskih ovlašćenja autorskog prava je naručilac. U tom grmu leži intelektualna svojina.
Ugovor o narudžbini autorskog dela je ustvari jedna podvrsta ugovora o delu, iz njega se razvila svojim posebnostima. Ono što je bitno za vas, jeste da je poreski isplativiji ugovor o autorskom delu, što se javilo kao deo ideje o stimulisanju autorskog stvaralaštva.
Pravilo je da je autor nosilac autorskog prava, ali u nekim izuzecima, nosilac autorskog prava je neko drugo lice. To se dešava kod autorskih dela nastalih u radnom odnosu, pre svega. Ovde je nosilac autorskih prava poslodavac. Logika se krije iza toga što poslodavac plaća zaposlenog i daje mu nalog (odnosno ideju) šta i kako da stvara. Kod ugovora o narudžbini dela je situacija ista, autor je plaćen i ideja, odnosno nalog dolazi od naručioca autorskog dela.
Autorsko delo je jako širok pojam. Autorsko delo je originalno delo čoveka, koje ima duhovni sadržaj i koje je izraženo u određenoj formi. Autorsko delo je filmsko delo, knjiga, ali i logo, vizuelno predstavljanje, kod, program, sajt, baza podataka. Dakle, pored tradicionalnih dela javljaju se mnoga nova dela. Neka su manje, neka više složena. Na primer sajt se sastoji iz više autorskih dela, vizuelnog predstavljanja ili da kažemo frontend-a, i koda backend-a, autorskih tekstova, fotografija, pa čak i muzike, video zapisa po potrebi, i dr.
Računarski program predstavlja složeno delo, što dovodi do toga da je ovo najčešće i kolektivno autorsko delo. Dakle, više autora učestvuje na izradi istog. Naručilac mora imati ugovore sa svim autorima posebno ili sa onome ko je ugovorno obezbedio rad ostalih autora na datom računarskom programu.
Kada se govori o moralnim pravima, znamo da su ona neodvojiva od ličnosti autora, odnosno lična prava. Dakle, ako naručimo da neko napiše knjigu za nas, to znači da smo kada završi knjigu dobili ekonomska prava, dakle možemo je izdati i umnožiti, ali nikako ne možemo potpisati ovo delo našim imenom iako smo naručili knjigu sa baš tom tematikom i po našoj ideji i priči. Tako je i sa programom, naručilac ima samo ekonomska prava.
Kada napišemo knjigu, svako može kupiti svoj primerak, time se ne prenose autorska prava, već vlasništvo na jednom primerku knjige koji je proistekao iz autorskog prava, odnosno ovlašćenja da se umnoži i stavi u promet predmet autorskog prava. Kada se prodaje kod, dolazimo u pitanje šta smo time rekli, da li smo prodali jednu kopiju našeg koda kako bi je neko mogao koristiti, kao što neko čita svoju knjigu, dok mi možemo dati novi primerak istog koda drugome? Da li mi prodajemo ekskluzivno kod određenom licu i šta bi značila ekskluzivna prodaja. Zapravo bi tek ta ekskluzivna prodaja bila prenos autorskog prava, inače prodaja jednog primerka je samo prodaja jednog od ovlašćenja autorskog prava, pravo na korišćenje. Šta je interes onoga ko kupuje sajt? Verovatno da je sajt u njegovom isključivom vlasništvu. Da taj idejni koncept i samo rešenje ne može koristiti neko drugi, ali ne i da pojedine delove koda ne može koristiti za drugi sajt, već samo da vizuelizacija i funkcionalnost sajta, kao i njegov sadržaj budu autentični. Zato se sajt naručuje, ugovorom o narudžbini autorskog dela. Kao i program, aplikacija, pa i neka manje složena dela poput logoa, digitalnog dizajna i dr.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora, ne predstavlja uputstvo za pisanje ugovora (nisu navedeni čak ni bitni elementi ugovora), niti zamenu za angažovanje pravnog stručnjaka u oblasti prava intelektualne svojine, kao ni advokata u slučaju spora pred sudom u vezi ovih pitanja.
Autor teksta: Denis Tul
Šta je to internet domen? Da li premalo pažnje u okviru svog poslovanja usmeravamo na našu adresu na internetu?
Počeo bih objašnjenjem koje će svima razjasniti šta je zapravo internet domen: “Internet domen (Internet domain) je ime ili adresa određenog sajta (IP adresa), koja predstavlja alternativu numeričkoj adresi tog sajta. Davanje imena određenom sajtu olakšava komunikaciju, pronalaženje sajta i snalaženje na internetu, ubrzava komunikaciju i pronalaženje traženih sadržaja na internetu. Sistem domena ili DNS (Domain Name System) je sistem koji služi za dodeljivanje imena u okviru interneta. Ovaj sistem danas prestavlja krucijalnu komponentu za funkcionisanje interneta. Na vrhu ovog hijerarhijski ustrojenog i veoma složenog sistema nalazi se Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve (ICANN). Dakle, sistem domena možemo uporediti sa telefonskim imenikom.” – Navedeno objašnjenje dato je u master radu “Prava stranaca na intelektualnu svojinu”, Denis Tul.[1]
Jedan domen se sastoji iz domena drugog i domena prvog nivoa. Na primer kod internet adrese www.lawit.rs, domen drugog reda je “lawit”, koji ujedno i izražava naziv platforme. Cilj svake firme bi trebao biti da bude što lakše za pronaći istu putem pretrage. Domen prvog nivoa u našem primeru je “.rs”. Dakle, domen prvog nivoa predstavlja generični ili geografski pojam i može se javiti kao .com, .int, .org, .rs, .срб i dr.
Internet domene dodeljuje Registar nacionalnih internet domena Srbije (RNIDS), odnosno jedna od specijalizovanih organizacija koje imaju dozvolu navedenog organa da se time bave. Spisak tih organizacija može se naći na sajtu RNIDS-a. Internet domeni koji su geografski vezani za Republiku Srbiju su na ćirilici .срб i na latiničnom pismu .rs. Ovaj postupak se smatra upravnim postupkom.
Dakle, internet domen bi po svim preporukama stručnjaka za marketing trebao da sadrži naziv kompanije ili makar da na logičan način proističe iz naziva kompanije. Internet pretraga se zasniva na dobro sprovedenoj SEO optimizaciji, kako bi internet pretraživači poput google-a davali rezultate pretrage kakvima se nadamo, odnosno doveli one koji traže našu kompaniju putem interneta pravo do internet adrese sajta te kompanije.
Uspešno brendiranje pored zaštite naziva firme, žiga (logoa), vizuelne i marketinške prepoznatljivosti uvek poteže i pitanje adekvatne internet adrese.
Pravo na internet domenu se zasniva na principu prior tempore potior iure (Prvi u vremenu, jači u pravu). Dakle, moguće je registrovati bilo koji internet domen koji nije zauzet u momentu registracije. U slučaju da je neko zauzeo domen po nazivu vaše firme, postoji mogućnost pokretanja postupka ili otvaranja pregovora o kupovini domena.
Preporuka je sledeća: Uvek proverite da li je određeni internet domen dostupan u početnoj fazi pokretanja biznisa, još dok razmišljate o nazivu svog biznisa. Da se posle ne bi susreli sa problemom otkupa internet domena od drugog vlasnika, što često i nije moguće izvesti. Provera dostupnosti domena može da se izvrši elektronski na sajtu RNIDS-a. Takođe, moguće je rezervisati internet domen kako dok postupak osnivanja firme i pokretanja sajta ne bi iskoristilo neko drugo lice da zaštiti internet domen koji ste vi namerili da zauzmete.
Danas su sve češći sporovi povodom registracije internet domena. Oni se mogu rešavati i putem arbitraže.
Zanimljiv case study je izrodio „rat Nissana“. U slučaju Uzi Nissan protiv Nissan Motor vidimo osnovne principe prava na internet domenu. Naime, Uzi Nissan je preduhitrio kompaniju Nissan Motor i zauzeo internet domen www.nissan.com 1994. godine kao domen za sajt svog biznisa maloprodaje računara. Nissan motor je blizu četiri godine kasnije tužio malog preduzetnika i vodio 8 godina dug spor težak 10 miliona američkih dolara. Na kraju kompanija Nissan Motor je izgubila spor. Zapamtite, pravo na internet domenu ima onaj ko ga je prvi registrovao, na svoje ime i samim tim za isti platio cenu.
Napomena: Ovaj tekst je analiza problematike vezane za intednet domene i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u slučaju spora. Tekst predstavlja znanje i lične stavove autora.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Za više informacija pogledati „Prava stranaca na intelektualnu svojinu“, Denis Tul, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godine.
Intelektualna svojina je intelektualna, duhovna tvorevina na kojoj određeno lice stiče pravo svojine. Naime, reč „svojina“ u ovoj složenici ukazuje na to da se radi o takvim dobrima koja predstavljaju imovinu fizičkog ili pravnog lica. Imovina se sastoji od stvari i prava. Intelektualna svojina nije stvar, ne zauzima fizički prostor. To je pravo na kojem se ustanovljava svojina. Određeno lice ima najvišu vlast nad intelektualnom svojinom, te prava i ovlašćenja koja iz ovaklve vlasti (svojine) proističu. Pravo intelektualne svojine je skup pravnih normi kojima se uređuju prava nosilaca intelektualne svojine.
Kritičari koncepta intelektualne svojine se ne slažu sa “prisvajanjem ideja”, „monopola na ideji“, te smatraju da je poželjno da su ideje s obzirom na njihov nematerijalni karakter predodređene da budu slobodno javno dobro. Ipak, moram izneti stav da u takvom slučaju autori, tvorci, stvaraoci ne bi imali ekonomski interes za stvaranje i rad, te da bi ovakvim konceptom urušili stvaralaštvo i osujetili napredak društva.
Tesla je jednom prilikom izjavio da je jedan od najvećih problema sa kojima se svet suočava pronalaženje puta i načina da se zaštiti intelektualna svojina, te da bi zaštita intelektualne svojine trebalo da dođe do propisa koji bi bili bar toliko precizni, koliko je to slučaj kod vlasništva nad opipljivim stvarima. Ovaj stav i dan danas ima svoje utemeljenje. Zaštitan intelektualne svojine ni danas nije na zadovoljavajućem nivou, kao ni svest ljudi o intelektualnoj svojini i obaveznosti poštovanja nosilaca prava intelektualne svojine.
Pravo intelektualne svojine se deli na dve velike grupe:
- Autorska i srodna prava;
- Pravo industrijske svojine.
-Autorska prava su prava koja stiče lice na osnovu stvaranja autorskog dela. Zakon o autorskim i srodnim pravima daje definiciju autorskog dela u članu 2: “Autosko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.”[1] Ovaj zakon taksativno nabraja autorska dela: pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.); govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.); dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora; muzička dela, sa rečima ili bez reči; filmska dela (kinematografska i televizijska dela); dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.); dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja; kartografska dela (geografske i topografske karte); planovi, skice, makete i fotografije; pozorišna režija.
Zanimljiva informacija iz Strategije za razvoj intelektualne svojine za period od 2016. Do 2020. godine: „Ukupno učešće svih kreativnih industrija u stvaranju bruto društvenog proizvoda Republike Srbije je 4.61%.“
Srodna prava su prava koja su slična autorskim, i zasnivaju se na istom sistemu, ali koja imaju neki svoj specifičan oblik. To su prava interpretatora, prava proizvođača fonograma, prava filmskih producenata na njihovim videogramima, prava proizvođača emisije, prava proizvođača baza podataka i dr.
-Pravo industrijske svojine je deo privrednog prava, vezano je za poslovanje pravnih lica. U ovoj oblasti postoji mnoštvo zakona, kao što su Zakon o patentu, Zakon o žigu i dr. Po definiciji datoj u Pariskoj konvenciji za zaštitu industrijske svojine iz 1883. godine industrijska svojina za predmet zaštite ima patente, modele za iskorišćavanje, industrijske uzorke ili modele, fabričke ili trgovačke žigove, uslužne žigove, trgovačko ime i oznake ili imena porekla kao i suzbijanje nelojalne konkurencije.[2]
Autorska i srodna prava i prava industrijske svojine garantuju više različitih prava svojim nosiocima. Tako su ova prava svrstana su u dve grupe:
- Moralna ili lična prava;
- Imovinska ili ekonomska prava.
Moralna prava se odnose na zaštitu ličnosti, ugleda, imena, dok imovinska kao predmet zaštite imaju imovinske aspekte intelektualne svojine.
Ideja nije zaštićena pravom intelektualne svojine. Te, zaštita ideje predstavlja samo logičko-taktički plan istupanja u vezi sa idejom, posebno aktivnostima usmerenim na prezentovanje ideje.
Zaštita intelektualne svojine je jedan od najbitnijih faktora razvoja svakog modernog društva. Društvo koje podstiče stvaralaštvo, kreativnost, autorstvo, naučni doprinos, i koje svoj razvoj zasniva na inovativnosti ima velik potencijal za napredak na ekonomskom, kulturnom i socijalnom planu.
Upoznajte i poštujte tuđu intelektualnu svojinu. Budite svesni svojih prava i čuvajte svoju intelektualnu svojinu. Intelektualni, kreativni rad će se u budućnosti sve više ceniti.
Napomena: Ovaj tekst je analiza zakona u oblasti intelektualne svojine, u Republici Srbiji. Ova analiza ne predstavlja pravni savet niti može zameniti potrebu da se angažuje advokat ili pravni savetnik u svakom pojedinačnom slučaju. Svaki slučaj je jedinstven.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Zakon o autorskim i srodnim pravima, „Službeni glasnik RS“ br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016, čl. 2
[2] Pogledati Uredbu o ratifikaciji Pariske konvencije za zaštitu industrijske svojine, čl. 1 st. 2.
Internet pravo je oblast prava koja se najbrže razvija poslednjih decenija, a obzirom da je pravo kruto i sporo odgovara na promene, ova oblast prava smatra se najneuređenijom oblasti prava u XXI veku. Nedostatak pravila na internetu, nedostatak bezbednosti na internetu su pitanja koja će obeležiti početak ovog veka. Tri oblasti prava su se odmah izdvojile kao oblasti visokog značaja na internetu: autorska i srodna prava, prava podataka ličnosti i pravo e-trgovine. U poslednje vreme vidimo tendenciju EU da se prva na ozbiljan način suoči sa promenama koje nam donose moderne tehnologije. GDPR je stupio na snagu 2018. godine, 2019. godine se očekuje i direktiva u oblasti e-trgovine, a aktualna tema danas je Direktiva EU o autorskim pravima (Directive on Copyright in the Digital Single Market). Danas je goruće pitanje u naučnim krugovima šta nam donosi nova direktiva o autorskim pravima. Naime, Srbija je u skladu sa SSP-om u obavezi da usaglasi svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU. Tako da ova direktiva koja će se neposredno primenjuvati u članicama EU, moraće da bude implementirana, tj. neposredno pirmenjena u Srbiji.
U pomenutoj, tesnom većinom donetoj direktivi o autorskim pravima, sporan je član 13, ali i član 11. Analiziraćemo navedene članove i pokušati da damo mišljenje o uticaju istih na internet platforme, autore i nosioce autorskih prava i korisnike.
Zaokret u oblasti internet prava i autorskih prava je promena jednog od osnovnih načela gde se odgovornost sa lica koja postavljaju sadržaj online prebacuje na internet platforme koje omogućavaju upload tog sadržaja, a koji sadržaj često predstavlja autorsko delo. Zapravo, u početku ovo i jeste bila ideja, ali su vremenom putem Terms&Conditions i TermsAgreement velike kompanije uspele da svoju odgovornost ublaže ili u potpunosti isključe. Tako danas npr. Facebook i Twitter ne odgovaraju za povredu sve dok se ne desi da je povreda prava bila prijavljena, a da oni nisu postupili po prijavi, odnosno uklonili sporni sadržaj na osnovu prijave. Dakle, uvođenjem pravila Notice&TakeDown velike kompanije uvele su obavezu autorima i nosiocima autorskih prava da samostalno prijave povredu autorskog prava, gde bi se tek nakon lične prijave aktivirala obaveza kompanije da ukloni sporni sadržaj. Tako je teret iniciranja postupka prebačen na autora ili nosioca autorskog prava, a kompanijama olakšan postupak.[1] Nova direktiva o autorskim pravima EU obavezu da se preispita sav sadržaj i ukloni sporan vraća se na teret kompanija, ali ne samo to, već će za svaki sadržaj koji se uploaduje morati da postoji ugovor ili drugi pisani trag koji će svedočiti o tome da je autor ili nosilac autorskog prava dao dozvolu da se određeni autorski sadržaj prenese putem internet platforme, društvene mreže i dr.
Član 13 stav 1: „Pružaoci usluga informacionog društva koji pohranjuju i pružaju javni pristup velikim količinama radova ili drugih sadržaja koje su njihovi korisnici postavili (upload), trebali bi, u saradnji s nosiocima prava, preduzeti mere kako bi osigurale funkcioniranje ugovora zaključenih s nosiocima prava za korištenje njihovih dela ili drugih predmeta, ili sprečavanje dostupnosti njihovih dela ili drugih predmeta koje su nosioci prava identifikovali kroz saradnju s pružaocima usluga. Te mere, kao što je upotreba korisnih tehnologija za prepoznavanje sadržaja, moraju biti prikladne i srazmerne. Pružaoci usluga dužni su da nosiocima prava pruže odgovarajuće informacije o funkcionisanju i primeni mera, kao i, kada je to potrebno, odgovarajuće izveštaje o prepoznavanju i korišćenju dela i drugih predmeta.“ (Slobodan prevod)
Analiza člana 13:
- Analizirajući ovaj član zaključujemo to da će velike kompanije morati da potpisuju ugovore sa autorima i nisiocima autorskih prava, te da će morati da primene konkretne mere u cilju pružanja zaštite u vezi sa njihovim autorskim delima.
- Dakle, upload-ovanje sadržaja autorskog dela će biti pravno valjano samo uz dozvolu nosioca autorskih prava. Pored pribavljanja dozvole moraće da postoji i pisani trag, dokaz kako bi bili sigurni, što će biti najverovatnije u vidu ugovora koji se potpisuje po pristupu i ličiti na koncept TermsAgreement i Terms&Conditions. Izgled ovih ugovora će nas posebno interesovati, jer od njih će zavisiti u mnogome šta će se detaljno dešavati sa autorskim delima, da li će se autori i nosioci prava ograničavati i u kojem obimu kroz ove ugovore, a za njihova dela ugovarati slobodan prenos ili čak i editovanje. Sve u svemu standard na koji autori i nosioci prava budu pristali većinom postaće opšti, globalni standard, a upitno je mogu li se izboriti da ovi ugovori budu značajno povoljniji za njih od uslova koje trenutno imaju.
- Obzirom da se putem ovih internet platformi prenosi velik broj autorskih dela, čini se da neće biti ličnog uređivanja ugovora, već da će se potpisivati ugovori po pristupu, što znači da će autori i nosioci prava koji žele da mreže koriste kako bi javno oglasili svoja dela, morati da potpišu ugovore koji im se predoče, bez mogućnosti dogovaranja posebnih personalizovanih uslova ili će moći da se odluče za jedan od vidova ugovora.
- Iz ovakvih obaveza proističe bolja pozicija autora i nosioca autorskih prava u vezi sa njihovim autorskim delima, ali i mnogo teži protok autorskih dela koji će pogoditi korisnike istih, te će se sukobiti sa konceptom ljudskog prava na slobodu izražavanja. Naravno i kompanije će se susresti sa mnogim poteškoćama, i morati da ulože određena sredstva u stvaranje kreativnih rešenja. Umesto pasivnog držanja internet platformi, one će morati da budu proaktivne i unapred odrediti da li određeni materijal krši ili ne autorska prava. To je moguće pomoću određenih upload filtera.
- Odgovornost građana se ne menja ovom direktivom.
Postoji izuzetak koji se odnosi i olakšava poziciju „manjim“ kompanijama, a taj izuzetak se javlja u vidu činjenice da se ova direktiva neće se primenjivati na startap do 5 miliona evra prometa na godišnjem nivou.
Sa strane internet platformi ova direktiva stvara probleme, ali probleme koji bi kreativnim. Ovom direktivom najviše su pogođene velike kompanije kao što su YouTube, Google, Facebook, Twitter, Reddit.
Sa strane autora i nosilaca autorskih prava ova direktiva ima potencijal da im obezbedi veću zaštitu, ali u kojem će se zapravo obimu primenjivati i da li će autori i nosioci autorskih prava izgubiti marketinške pogodnosti koje nudi slobodan upload i share na društvenim mrežama ostaje upitno. Postavlja se logično pitanje: „Da li direktiva štiti prava autora ili prava nosioca prava, odnosno velikih kompanija na koje su preneta prava na ekonomsko iskorišćavanje autorskih dela“? Naime, velike kompanije imaju veće interese da se autorska dela ne prenose slobodno i svakako da imaju veći protok novca i više sredstava da nadomeste sužavanje marketinškog prostora. Upload bi trebao ostati slobodan uz dozvolu nosioca atorskih prava i dokaz o tome da je lice koje vrši upload stvarni autor sadržaja.
Korisnici su najviše pogođeni ovim promenama. Sa strane korisnika očito je da će sloboda izražavanja biti ograničena autorskim pravima koja dobijaju prioritet. To znači da bi share politika društvenih mreža mogla biti promenjena, sem u slučaju da se ostavi mogućnost da se autori odreknu zaštite i stave svoje delo u slobodan protok svojom voljom, a možda i kako bi omogućili svojim delima veći uticaj i marketinški prostor. Obzirom na potrebu za izvorima zabavnog i kulturnog sadržaja, biti primorani da isti plaćaju. Isti uticaj koji ima na share ova direktiva ima i na edit funkcije.
Pitanje kako se postaviti prema korisnicima koji postavljaju sadržaj online, Torrent i peer-to-peer sistem je teško kontrolisati i još teže utvrditi odgovornost za povrede autorskih prava. Na ovakve internet platforme koje omogućavaju peer-to-peer prenošenje podataka nije moguće primeniti ovu direktivu. Naime, ovakvi sajtovi koji su delili linkove za download autorskih dela nisu postupali ni po ranijim odredbama iz oblasti autorskih prava, ali nije ni pronađen efikasan način da se njihovo delovanje suzbije. Moguće je da će ovakve platforme dobiti veću ulogu u distribuciji sadržaja, obzirom da će više sadržaja biti zabranjeno prenositi putem društvenih mreža, YouTube-a i dr.
Teritorialno važenje direktive – Za razliku od GDPR-a, kod direktive o autorskim pravima nije primenjen eksteritorialni princip primene po osnovu nacionalnosti, odnosno pripadnosti autora ili nosioca autorskog prava državi EU. Direktiva EU primenjuje se, dakle, samo na teritoriji država EU, tj. na kompanije koje imaju sedište na teritoriji EU. Da li će odredbe ove direktive biti podložne izigravanju menjanjem sedišta pravnog lica, izmeštanjem sedišta kompanija koje pogađa ova konvencija. To će nam pokazati vreme, a ukoliko se ne iznađe jednostavnije rešenje ovo bi se moglo dogoditi.
Autorska prava dobila su ovom direktivom jaču poziciju od slobode izražavanja, ali ostavljeno je nešto prostora i slobodi izražavanja kroz neka ograničenja autorskih prava. Ograničenja autorskih prava odnose se na karikaturu, parodiju, gif i meme. Ovo znači da će ovi vidovi editovanaj autorskog dela i izražavanja biti dozvoljeni i nakon početka primene ove direktive.
Za implementaciju ove direktive dat je period od 2 godine. Obzirom da je izglasana 21.03.2019. godine, datum početka primene trebao bi biti 22.03.2021. godine.
Takođe, online mediji će doživeti promenu kroz sferu autorskih prava i ta promena je utkana u član 11 pomenute direktive. Ovaj član govori o autorskim pravima na publikacijama i zabranjuje slobodnu podelu i kopiranje medijskih publikacija. Države članice garantuju da će izdavačima publikacija za medije prava ostati netaknuta i da neće ni na koji način uticati na autorska prava i prava nosilaca autorskih prava u vezi sa radovima i drugim predmetima sadržanim u medijima. Takva prava ne mogu se pozvati protiv autora i nosilaca autorskih prava, a posebno ih ne mogu lišiti prava da koriste svoja dela i druge predmete nezavisno od publikacije štampe u koju su uključeni. Ovim članom se novinarima i istraživačima ostavlja mogućnost da ukoliko neki medijske kuće ili internet platforme koriste, kopiraju njihove linkove, fotografije i delove tekstova moraju platiti određenu naknadu.
Direktiva o autorskim pravima je rezultat borbe velikih izdavačkih, produkcijskih kuća sa velikim internet platformama, a prvi su profitirali istom. Ostaje da vreme pokaže hoće li ova direktiva izazvati veće promene u sajber svetu ili će velike internet kompanije naći kreativne načine da se prilagode novonastaloj situaciji. Jedno je sigurno, promene na internetu nas očekuju, a internet će postati bezbednije digitalno okruženje, ali teško da se može očekivati da internet postane dosadan, jer previše je kreativnih načina da se izbori sa novim ograničenjima.
Autor teksta Denis Tul.
[1] Za vise informacija pogledati rad “Zaštita autorskih prava u Republici Srbiji”, Denis Tul I Đina Vesić, Beograd, 2019. godina.