Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini koji počinje sa primenom 29.06.2021. prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija.
Važenje svakog poreskog sistema na svetu (pa i srpskog) zasniva se na načelu zakonitosti po kome država može da ubira samo one poreze koji su određeni u zakonu i to isključivo u zakonito sprovedenom postupku. Činjenica da do kraja prošle godine digitalna imovina nijednim zakonom nije bila određena kao oporeziva kategorija nije sprečavala Poresku upravu da se koristi krajnje širokom kategorijom drugih prihoda (pod koju se praktično mogu podvesti svi prihodi koji eksplicitno nisu zakonom navedeni kao oporezivi), te da prihode od digitalne imovine oporezuje po poreskoj stopi od 20%.
Da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Kako će fizička lica u budućnosti plaćati porez na digitalnu imovinu? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune zakona koji regulišu oporezivanje fizičkih lica, a to su Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o porezima na imovinu koji počinju da se primenjuju 29.06.2021.
I Zakon o porezu na dohodak građana (ZPDG) određuje da će se digitalna imovina oporezovati porezom na kapitalnu dobit što i predstavlja najčešću uporednopravnu praksu u zemljama poput SAD, Australije, Ujedinjenog Kraljevstva. Navedeno znači da će obveznici ZPDG biti dužni da u slučaju ostvarivanja pozitivne razlike između nabavne i prodajne cene digitalne imovine plate porez na kapitalnu dobit u iznosu od 15% na ostvarenu razliku. U slučaju negativne razlike, to će predstavljati kapitalni gubitak čije prebijanje sa kapitalnim dobicima obveznik može da vrši u narednih 5 godina.
ZPDG definiše nabavnu cenu digitalne imovine kao cenu koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Navedeno znači da bi obveznik kao nabavnu cenu mogao da prikaže cenu po kojoj je kupio digitalnu imovinu (kako u zemlji tako i u inostranstvu) od ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica), dok bi kao prodajnu cenu mogao prikazati cenu po kojoj je putem usluga ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica) izvršio prodaju.
Što se tiče rudarenja, ZPDG određuje da u slučaju prenosa digitalne imovine koju je obveznik stekao rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati iznos troškova koje je obveznik imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine koje može da dokumentuje. Ova poprilično nejasna odredba u praksi otvara pitanja da li bi obveznik pored kupovine mašina za rudarenje i utrošene električne energije mogao još nešto da dokumentuje kao trošak rudarenja digitalne imovine, zatim da li bi to značilo postojanje zasebnog brojila koje bi merilo potrošnju struje samo za mašine koje rudare, da li će faktički platiti porez na kapitalnu dobit na iznos celokupne prodajne cene ako ne može da dokumentuje vrednost nabavljenih mašina i utrošene struje, obavezu čuvanja računa za struju itd. Takođe, postavlja se i pitanje na koji način se može izvršiti efikasna kontrola rudara od strane Poreske uprave, ali i kontrola podnošenja poreskih prijava prilikom prodaje digitalne imovine.
Ovde primećujemo da je naš zakonodavac stao na poziciju kao i manjina uporednih poreskih sistema po kojoj se oporeziv događaj dešava, tek kada rudar raspolaže izrudarenom digitalnom imovinom, a ne u momentu dobijanja iste kao vid nagrade za rudare. Napominjemo da je u skladu sa srpskim poreskim propisima ovo bila jedina opcija, imajući u vidu da se digitalna imovina oporezuje porezom na kapitalnu dobit, čija je osnovna odlika upravo da momentom raspolaganja digitalne imovine nastaje oporeziv događaj, a ne momentom kupovine digitalne imovine.
Novost predstavlja i mogućnost da se zaposlenima isplaćuju bonusi/podsticaji u digitalnoj imovini koja će činiti deo zarade i na koju će poslodavac plaćati poreze i doprinose, čime se Srbija pridružila praksi država poput Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i Novog Zelanda. Interesantno je da će taj iznos biti priznat kao nabavna cena kada ih zaposleni bude prodavao pri čemu zaposleni plaća samo porez na kapitalnu dobit kao razliku između vrednosti na koju je poslodavac platio poreze i doprinose i cene po kojoj ih proda. Navedena opcija nesumnjivo predstavlja znak da sve više zaposlenih želi da bude delom isplaćeno u nekom obliku digitalne imovine koja definitivno ulazi u sve pore biznisa i postaje neodvojivi deo svakodnevnice.
Značajnu novinu predstavlja i poresko oslobođenje kojim obveznik novčana sredstva ostvarena prodajom digitalne imovine u roku od 90 dana od dana prodaje uloži u osnovni kapital privrednog društva rezidenta Republike Srbije, odnosno u kapital investicionog fonda u Republici Srbiji, čime se oslobađa 50% poreza na kapitalni dobitak. Pozdravljamo navedenu odredbu kao veoma podsticajnu i ukazujemo zakonodavcu da bi imajući u vidu značaj i razvojni potencijal industrije digitalne imovine (ali i finansijskih tržišta) u Srbiji valjalo razmisliti o odredbi po kojoj bi dato ulaganje u potpunosti bilo oslobođeno poreza na kapitalnu dobit po uzoru na postojeće poresko oslobođenje rešavanja stambenog pitanja.
Druga poreska olakšica koja oslobađa obveznike plaćanja poreza na kapitalnu dobit jeste ukoliko obveznik ima digitalnu imovinu u svom vlasništvu u neprekidnom trajanju od najmanje 10 godina. Imajući u vidu činjenicu da primera radi, Bitkoin kao prva i svakako najzastupljenija kriptovaluta na svetu postoji u opticaju tek 12 godina (a Ethereum, Monero, Litecoin itd. znatno manje od 10 godina) teško da će se naći obveznik koji će moći da dokumentuje držanje Bitkoina ili neke druge kriptovalute neprekidno najmanje 10 godina. Interesantno je napomenuti da Nemačka ne oporezuje digitalnu imovinu porezom na kapitalnu dobit ukoliko je period držanja duži od 12 meseci (što je 10 puta kraće nego u Srbiji).
Što se tiče samog procesa podnošenja poreske prijave radi utvrđivanja poreza na kapitalnu dobit, čini se da nisu predviđani nikakvi posebni postupci oporezivanja digitalne imovine u pogledu drugačijeg podnošenja poreskih prijava. Ističemo da ostaje pomalo nejasno kako će obveznici podnositi prijave za veliki broj transakcija u određenom periodu, jer za razliku od prometa prava na nepokretnostima, udelima i akcijama koja fizička lica ne vrše često, u slučaju prodaje digitalne imovine, realno je očekivati da postoji veliki broj manjih pojedinačnih transakcija u kratkom roku, čime bi jezičkim tumačenjem zakona obveznici, ali i Poreska uprava imali veliki administrativni problem. Ostaje da se vidi da li će se i kako navedeni problem rešavati u praksi.
II Sledeći relevantan zakon za potrebe oporezivanja digitalne imovine jeste Zakon o porezima na imovinu (ZPI). ZPI kao novinu uvodi oporezivanje digitalne imovine porezom na nasleđe i poklon. Ističemo da do kraja prošle godine nije bilo moguće oporezovati digitalnu imovinu porezom na nasleđe i poklon. Stopa poreza na nasleđe i poklon iznosi 2,5% od tržišne vrednosti na poklon primljene digitalne imovine, na dan nastanka poreske obaveze, koju utvrđuje Poreska uprava. Ostaje upitno kako će Poreska uprava tumačiti datu odredbu i šta će odabrati za referentnu vrednost imajući u vidu „nemalu“ volatilnost digitalne imovine na dnevnom nivou. U slučaju nasleđivanja digitalne imovine, ona će kao zakonom priznat i određen vid imovine ući u ukupnu zaostavštinu ostavioca čija će se vrednost izračunati u skladu sa postojećim pravilima naslednog prava. Takođe, kao i u slučaju poklona ostaje otvoreno pitanje po kojoj vrednosti će se digitalna imovina uračunati u ukupnu vrednost zaostavštine, ali se postavlja i pitanje kako će se primera radi u odsustvu testamenta utvrditi da li je ostavilac posedovao digitalnu imovinu, kod koga su privatni ključevi itd.
Postojeće odredbe ZPI predviđaju da ukoliko se ostavilac i naslednik, odnosno poklonodavac i poklonoprimac nalaze u prvom naslednom redu, poreska obaveza ne postoji. Ukoliko se nalaze u drugom naslednom redu, poreska obaveza iznosi 1,5%, a ukoliko se nalaze u trećem ili nekom drugom naslednom redu, odnosno ukoliko uopšte nisu u srodstvu, poreska obaveza će iznositi 2,5%. Takođe, napominjemo da se neće plaćati porez na poklon do 100.000 dinara od istog lica u toku kalendarske godine, što znači da je moguće izvršiti poklon u vidu digitalne imovine drugom licu do navedene vrednosti bez obaveze plaćanja poreza na poklon. Kurioziteta radi napominjemo da u Ujedinjenom Kraljevstvu, u slučaju poklona digitalne imovine, poreska obaveza postoji na strani poklonodavca.
Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je 29. juna 2021. godine.
Kao zaključak pozdravljamo uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski regulisane kategorije, ali i kao oporezive kategorije, čime se na još jedan način nesumnjivo potvrđuje da je digitalna imovina prepoznata od strane zakonodavca, ali i privrede i građana kao važan segment ekonomije. Smatramo da svim privrednim subjektima, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine.
Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Ugovor o licenci je jedan od najsloženijih ugovora u pravnom prometu. Ugovorom o licenci se davalac licence obavezuje da ustupi sticaocu licence, u celini ili delimično, pravo svog intelektualnog rada, tehničkog znanja, industrijskog dizajna ili žiga (predmeta intelektualne svojine), dok se sticalac licence obavezuje da plati određenu naknadu uz potencijalne mnogobrojne dodatne obaveze. Ovaj ugovor služi prenosu prava intelektualne svojine. Kako je ova oblast veoma složena i specifična i sam ugovor o licenci može imati mnogo varijacija. Tako dolazimo do pojma copyleft.
Copyleft je vrsta licence, odnosno ugovora o licenci, kod kojeg se davalac licence odriče jednog dela svojih prava, i to ekonomskog dela prava, odnosno prava na naknadu za datu licencu. Tako korišćenje predmeta licence postaje besplatno i olakšano sticaocu licence koji pristane na preostale uslove ovog ugovora (ukoliko ih ima). Osnovna ideja je da se bez naknade daje pravo na korišćenje, istraživanje, kopiranje i deljenje, modifikaciju i distribuciju izvedenih dela. Ipak, nekim vrstama licenci daju se različiti korpus prava ili pod različitim uslovima.
Copyleft, kao koncept, se javio kao opozicija copyright-u, odnosno konceptu intelektualne svojine koji ograničava sva treća lica da koriste određeni predmet intelektualne svojine po osnovu prisvajanja tog predmeta od strane tvorca (nosioca). Stvara monopol svom nosiocu, kao podsticaj stvaralaštvu. A onda se javlja pitanje opravdanosti monopola. Kritičari koncepta intelektualne svojine smatraju da bi ona trebala pripadati celom društvu. Ipak, to bi ugrozilo stvaralaštvo, obzirom da bi uklonilo jedan značajan izvor stvaralačkog entuziazma, pokretačku snagu, te time usporilo razvoj društva u celini. U razvoj intelektualne svojine se ulažu ozbiljna sredstava. Zato smo stava smo da ova dva koncepta mogu i moraju da koegzistiraju. Odnosno, princip je copyright, a copyleft može autor stvoriti svojom slobodnom voljom, odričući se dela prava, nudeći zainteresovanima ugovor kojim se odriče od ekonomskog iskorišćavanja dela svojevoljno.
Obzirom na navedeno, copyleft licenca postaje sve popularnija. Ona olakšava poslovanje i ima druge prednosti koje pruža, te je sve popularnija u praksi. Najčešće se javlja u IT sektoru, ali i u drugim oblastima gde je potreban rad većeg broja lica na istom predmetu, kako bi nastalo složeno delo. Često kod koda, odnosno programiranja i zato mnogi povezuju isto sa IT sektorom. Uz tako brz razvoj, javili su se i drugi različiti oblici licenci, kao podvrste copyleft licence, a u skladu sa varijacijama koje su sadržane u ugovorima o licenci. Ovde pre svega, mislimo na GNU licence i licence otvorenog sadržaja (Open Content License), kao i licence kreativne zajednice (Creative Commons Licenses).
Ipak, treba razlikovati copyleft od odricanja vlasnika od prava intelektualne svojine. Jer kad se vlasnik (nosilac) prava odrekne tog svog prava na predmetu intelektualne svojine (patentu i dr. obliku intelektualne svojine), to delo postaje deo javnog domena, odnosno svima je dostupno bez potrebe da se zaključi ugovor. Razlika je što kad je nešto u javnom domenu, nema nikakvih uslova, osim poštovanja moralnih prava. Nema ugovora prema korisniku predmeta intelektualne svojine, već on samoinicijativno istu iskorišćava na određeni način. Dakle, autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti i to na uvid i iskorišćavanje (odnosno preradu, izmenu, doradu, stavljanje u promet i dr). Kod copyleft neka od ovih ovlašćenja mogu biti limitirana ugovorom. To što se autor odriče prava na naknadu za korišćenje, ne znači da se odriče drugih prava. On može tražiti da se prerađena dela zasnovana na prvom moraju vratiti zajednici besplatno opet, odnosno da se tako prerađena ne mogu staviti u promet ili ograničiti svoju dozvolu na drugi način, a obzirom da se odnos uređuje ugovorom.
Dakle, nikako ne smemo brkati copyleft kao vrstu licence i odricanje od prava, kao način dolaska predmeta u javni domen. Autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti na uvid i iskorišćavanje, a priroda copyleft licence je ugovorna. To što je copyleft licenca ponuđena većem broju lica, to predmet licence ne čini javnim domenom, to treba tumačiti samo kao javnu ponudu predstavljenu neodređenom broju lica. Iz toga proizilazi ono da copyleft omogućava nosiocu prava da i dalje uredi nekako odnos prema sticaocu licence. Oni i dalje imaju ugovor između sebe i na ugovoru zasnovan pravni odnos. Često su to elektronski ugovori koje ljudi ne čitaju nego na sajtu odakle preuzimaju program, kod ili drugo delo, samo otkače rubriku sa pitanjem da li se slažu sa uslovima nazvanim svakojakim nazivima (Terms&Conditions, Terms of Agreement i dr.), ali retko pravim rečima (Copyleft, CopyleftLicence ili CoplyleftAgreement).
Takođe, autorsko delo ili pronalazak (recimo softver koji je u nekim slučajevima autorsko delo, a u drugim može biti patentabilan) koji su oslobođeni prava nosilaca, mogu biti preuzeti i korišćeni u cilju stvaranja vlasničkog softvera, ako je to dozvoljeno licencom. U takvom slučaju bi neko gotov konačan proizvod mogao komercijalizovati na tržištu.
Značaj copyleft licenci je velik, a najveća prednost je mogućnost povezivanja neodređenog broja saradnika, sa svih strana sveta, koji rade u različitim uslovima i imaju različita znanja koja mogu biti kompatibilna da stvore novo složeno delo ili pronalazak, novu intelektualnu svojinu. Sa razvojem nauke u svim oblastima i istraživačkog rada, dolazi se do momenta kada je sve više inovacija i tehnički naprednih pronalazaka ustvari nastalo kao trud većeg broja lica i često multidisciplinarnih timova. Prednost za ceo svet je što danas pojedinac iz Indije, Konga, Kine, Čilea i Srbije mogu zajedno napraviti nešto i učestvovati na projektu a da se ne ne poznaju. Danas smo stigli do momenta kada jednostavni predmeti najčešće nisu više inovativni, pogotovo pronalasci. Druga prednost je svakako, što se većem borju ljudi bez plaćanja licence može omogućiti i korišćenje ovih dela, odnosno uživanje u istima. To svakako uzdiže, naučni, kulturni život, ali i uslove života za pojedinca.
Jedan od primera copyleft licence može se videti kod kompjuterskog sistema Linux. Zanimljiv je i primer Wikipedia, elektronska enciklopedija u koju svako može dodati sadržaj.
Naš Zakon o autorskim i srodnim pravima ne poznaje copyleft kao pojam, niti mu daje neko drugo ime pod kojim bi se pojavio, ali isto tako ostaje pravilo da je u ugovornom pravu moguće ugovoriti sve što ne bi bilo suprotno imperativnim pravnim normama, dobrim običajima i javnom moralu (ZOO član 10.). Ugovaranje je slobodno, dok je u okviru navedenih pravila, što ovakav vid licence čini dozvoljenim.
Život je brži od prava. Pravo samo prati život. Zato je veoma izvesno da će ubuduće nastati i novi oblici licenci, i nove varijacije copyleft licenci. Bilo bi dobro da se zakonodavac pozabavi ovakvom vrstom ugovora i makar za početak istu definiše, radi veće pravne sigurnosti.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata.
Autor: Jovan Vlaški
Kako poslodavac vrši nadzor nad radom zaposlenog, kada je u pitanju rad od kuće? Da li zaposleni imaju pravo na privatnost?
Svetska pandemija korona virusa uslovila je ceo poslovni svet na prilagođavanje. Kao siguran, i stoga sve više zastupljen oblik rada, nametnuo se RAD OD KUĆE. Mnogi poslodavci su u ovakvoj situaciji morali pronaći način na koji će kontrolisati da li zaposleni u toku radnog vremena, u skladu sa svojim ugovorom o radu, zaista i izvršavaju poslove za firme u kojima rade.
Zakon o radu Srbije dozvoljava radni odnos koji se zasniva za obavljanje poslova van prostorija poslodavca i tu definiše dva oblika ovakvog oblika rada:
-Rad na daljinu;
-Rad od kuće.
Rad od kuće nije dovoljno razrađen, pa nisu definisani ni dozvoljeni načini kontrole zaposlenih.
Da bi rad od kuće bio u skladu sa Zakonom o radu, potrebno je zaključiti poseban ugovor ili aneks postojećeg ugovora o radu. Bitno je da u ovom ugovoru budu regulisani uslovi rada od kuće, naknada za sredstva rada, ali i način nadzora nad radom od kuće.
Problem na koji nailazimo ovde jeste sudar prava poslodavca da obezbedi nadzor nad radom zaposlenog i PRAVA NA PRIVATNOST zaposlenog (posebno u privatnom domu zaposlenog). Od najvećeg značaja za određivanje ove granice, koja je jako tanka nekada, jeste odredba Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i koja govori da je zabranjeno koristiti ekstenzivniji način kontrole ako je ista svrha (rezultat) moguće postići manje ekstenzivnom merom, odnosno merom koja manje povređuje pravo na privatnost. Dakle, u praksi, ukoliko bi isti rezultat (uspešan nadzor nad radom zaposlenog) mogao da se sprovede manje ekstenzivnim vidom kontrole, taj manje ekstenzivan način bi morao biti primenjen.
Sve navedeno bi još moralo biti u skladu sa načelima obrade podataka o ličnosti. Kao osnovna načela prikupljanja podataka o ličnosti, navode se zakonitost, pravičnost, poštovanje svrhe za koju se podaci prikupljaju, proporcionalnost svrhe i prikupljanih podataka i dr. Svrha prikupljanja podataka se mora direktno ticati nekog pitanja vezanog za radni odnos i radnopravni položaj zaposlenog.
Poslodavac je dužan da prikupljane podatke pohranjuje i čuva na način koji će onemogućiti neovlašćenim licima da se sa njima upoznaju, da ih izmene, ili obrišu.
Poslodavac na raspolaganju ima više NAČINA KONTROLE rada zaposlenog koji radi od kuće: video nadzor (kroz kameru laptopa ili telefona), audio nadzor (kroz mikrofon uređaja), lokator, aplikacije koje u vreme radnog vremena prave screenshot-ove (odnosno slikaju ekran uređaja), aplikacije koje broje otkucaje miša i tastature i dr. (mere su pobrojane od ekstenzivnijih ka manje ekstenzivnim, gradacijom, a po slobodnom uverenju autora teksta – ne znači da upotreba manje ekstenzivnih mera ne predstavlja nezakonitu radnju).
Audio i video nadzor su svakako oblici nadzora koji bi u slučaju rada od kuće najviše zadirali u privatnost doma i života zaposlenog. Ukoliko je moguće, a u skladu sa načelom proporcionalnosti, bilo bi dobro da poslodavac ne primenjuje ove vidove nadzora. Ovi vidovi nadzora najčešće su suprotni Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, jer ovakav nadzor prelazi potrebe obezbeđivanja procesa rada. Nije bitno da li se radi o kameri na laptopu ili telefonu ili mikrofonu. Nije bitno ni da li je uređaj službeni, a mnogo je povreda teža ukoliko zaposleni nije upoznat sa merama nadzora (tajni nadzor). Takođe, GPS praćenje i bilo koja vrsta lokatora kojom se može pratiti kretanje zaposlenog predstavlja ekstenzivni vid nadzora. Slikanje ekrana, je malo manje ekstenzivan metod kontrole rada zaposlenog, ali i dalje ako se pojavljuju lične poruke zaposlenog u vidu obaveštenja baš tu se može zadirati u privatnost zaposlenog, pogotovo ako za rad koristi privatni laptop. Najmanje ekstenzivan način kontrole od navedenih predstavlja broj otkucaja tastature i miša, ali to ne znači da su aplikacije putem kojih se ovo prati predstavljaju zakonit vid kontrole zaposlenog. Njihova upotreba mora biti usklađena sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Poslodavci možda ne poklanjaju pažnju ovom pitanju, ali dozvoljeno je da poslodavac zaposlenog uoči na javnom mestu,, dok to ne prelazi u praćenje ciljano (uhođenje). Primenjujući ovo pravilo i na digitalni prostor, dolazimo do zaključka da je dozvoljeno pratiti JAVNE OBJAVE zaposlenog putem društvenih mreža. Nije potrebno posebno napominjati da je zabranjeno praćenje zaposlenog na privatnim lokacijama (koje mu pripadaju i na kojima se nalazi). Ovo čak može predstavljati krivično delo. Primenjujući ovo pravilo na internet, zabranjeno je da poslodavac (ako nije od strane zaposlenog, njegovom voljom uvršten u krug ljudi koji vide privatne objave), tražiti stručnu pomoć kako bi se tajno pratio privatne objave zaposlenih.
Alternativa sistemu kontrole rada od kuće je TASKING, odnosno rad po zadacima i projektima, a gde nije važno kako će izvršilac rasporediti radne napore, dok u zadatom roku predaje obavljen posao. Ovo nije zaseban oblik rada, ali je način kojem pribegavaju određeni poslodavci kako bi rešili pitanje nadzora, ali i omogućili zaposlenima privilegiju da upravljaju svojim vremenom. Tasking je najčešće povezivan sa IT sektorom i omogućava lakše kontrolisanje rada. Dakle, ovaj vid kontrole je moguće sprovesti kada poslodavcu nije bitan vremenski period koji je izvršilac proveo radeći, već kvalitet predatog zadatka. Ipak, ovo nije primenljivo u nekim firmama i na nekim radnim mestima.
Vodič za bezbedan i zdrav rad od kuće daje pregled prava i obaveza poslodavca i zaposlenih povodom bezbednosti i zdravlja na radu od kuće.
NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora. Tekst ne predstavlja pravni savet i nije zamena za angažovanje advokata. Autor ne snosi odgovornost za bilo koje pravne radnje koje čitalac preduzme.
AUTOR TEKSTA: Denis Tul
Zakon o radu Republike Srbije i nova Direktiva EU o transparentnim i predvidljivim uslovima rada.
Tokom prethodne godine naglo je došlo do porasta broja zaposlenih koji rade od kuće, međutim tendencija izmeštanja rada iz prostorije poslodavca u dom zaposlenog je prisutna već duži niz godina. Razne su pogodnosti ovakvog načina organizovanja rada i za poslodavca i za zaposlenog, pre svega smanjuju se troškovi iznajmljivanja i održavanja poslovnog prostora, štedi se vreme i novac za putovanje na posao i sa posla, dobijate mogućnost da birate između većeg broja radnika i poslodavaca jer više niste vezani fizičkom blizinom između mesta stanovanja i rada.
Potrebno je naglasiti da ovde ne mislimo na preduzetnike koji svoju delatnost obavljaju od kuće, nego na zaposlene koji sa poslodavcem imaju zaključen ugovor o radu.
Zakon o radu dozvoljava zasnivanje radnog odnosa za obavljanje poslova van prostorija poslodavca i to u vidu Ugovora o radu na daljinu i Ugovora o radu za rad od kuće.
Ugovor o radu na daljinu predstavlja tkz. teleworking ili telecommuting vid rada, gde zaposleni nije fizički prisutan u prostorijama poslodavca, ali je putem telefonskih i internet veza povezan sa poslodavcem.
Ugovor o radu od kuće je ugovor o radu kod kog zaposleni obavlja poslove od kuće ili nekog drugog mesta i vrlo često za to koristi svoja sredstva za rad.
Razlika između ugovora o radu na daljinu i ugovora o radu od kuće je teorijska jer Zakon o radu ne navodi razlike između ovih pojmova niti ih definiše, a obavezni elementi koje ove vrste ugovora o radu moraju da sadrže su potpuno isti.
Osim obaveznih elemenata koje moraju da sadrže svi ugovori o radu kao što su: naziv i sedište poslodavca, radno vreme, trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena, itd. ugovor o radu na daljinu i ugovor o radu od kuće moraju da sadrže i dodatne obavezne elemente, ti elementi su:
1) trajanje radnog vremena prema normativima rada;
2) način vršenja nadzora nad radom i kvalitetom obavljanja poslova zaposlenog;
3) sredstva za rad za obavljanje poslova koje je poslodavac dužan da nabavi, instalira i održava;
4) korišćenje i upotreba sredstava za rad zaposlenog i naknada troškova za njihovu upotrebu;
5) naknada drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja;
6) druga prava i obaveze.
U praksi su često isticani nedostaci Zakona o radu kada je u pitanju regulisanje rada van prostorija poslodavca. Glavna kritika je da zakon ne reguliše dovoljno precizno ovu vrstu rada, naročito pitanje obezbeđenja sredstava za rad kada zaposleni koristi svoju opremu i visina naknade u tom slučaju, visina naknade za druge troškove koje ima zaposleni koji radi od kuće, oblik i vrsta nadzora koji poslodavac može da vrši u slučaju rada od kuće, preciznije definisanje povrede na radu za zaposlene koji rade od kuće; što su samo neki od nedovoljno definisanih elemenata ovih ugovora.
S obzirom da navedeni elementi ugovora nisu precizno definisani zakonom ostaje na ugovornim stranama da ih preciznije odrede u ugovoru o radu.
Dobar putokaz u smeru u kom bi i zakonodavstvo Srbje moglo da se kreće u skorijoj budućnosti mogla bi da nam da Direktiva Evropske Unije o transparentnim i predvidljivim uslovima rada (Direktiva 2019/1152, države članice treba da usklade svoje zakonodavstvo sa Direktivom do avgusta 2022. godine), a koja se odnosi i na rad van prostorija poslodavca. Navedena Direktiva odnosi se i na vrste nestandardnih i fleksibilnih oblika rada kao što su: povremeni rad, rad preko agencije, zero-hour ugovori (ugovori bez garantovanog minimalnog broja radnih sati), rad od kuće.
Direktiva nastoji da pruži radnicima, naročito onima sa netipičnim ugovorima o radu i angažovanju, bolju informisanost i predvidljivost. U skladu sa tim neki od ciljeva Direktive su da radnici dobiju potpunije informacije o uslovima rada i to što ranije u pisanoj formi; da dovoljno vremena unapred budu obavešteni o novim radnim zadacima, što se uglavnom odnosi na zaposlene čiji je posao nepredvidljiv; radnici sa nestandardnim ugovorima bi trebalo da imaju mogućnost da zahtevaju predvidljiviji i sigurniji oblik zaposlenja, ako je dostupan, kao i pravo na obrazložen pisani odgovor poslodavca.
S obzirom da je cilj Direktive da radnici dobiju što potpunije i definisanije ugovore, u kojima će se precizno definisati obaveze i prava poslodavaca i radnika, biće očekivano da i zakonodavstvo Srbije krene u smeru preciznijeg definisanja nestandardnih ugovora o radu i angažovanju radnika. Dok se to ne desi Direktiva bi mogla da posluži kao model kako regulisati neke članove ugovora o radu na daljinu i radu od kuće gde zakon nije dovoljno precizan.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora. Tekst ne predstavlja pravni savet i nije zamena za angažovanje advokata. Autor ne snosi odgovornost za bilo koje pravne radnje koje čitalac preduzme.
Autor: Jovana Bošnjak za LawIT
Šta je to internet domen? Da li premalo pažnje u okviru svog poslovanja usmeravamo na našu adresu na internetu?
Počeo bih objašnjenjem koje će svima razjasniti šta je zapravo internet domen: “Internet domen (Internet domain) je ime ili adresa određenog sajta (IP adresa), koja predstavlja alternativu numeričkoj adresi tog sajta. Davanje imena određenom sajtu olakšava komunikaciju, pronalaženje sajta i snalaženje na internetu, ubrzava komunikaciju i pronalaženje traženih sadržaja na internetu. Sistem domena ili DNS (Domain Name System) je sistem koji služi za dodeljivanje imena u okviru interneta. Ovaj sistem danas prestavlja krucijalnu komponentu za funkcionisanje interneta. Na vrhu ovog hijerarhijski ustrojenog i veoma složenog sistema nalazi se Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve (ICANN). Dakle, sistem domena možemo uporediti sa telefonskim imenikom.” – Navedeno objašnjenje dato je u master radu “Prava stranaca na intelektualnu svojinu”, Denis Tul.[1]
Jedan domen se sastoji iz domena drugog i domena prvog nivoa. Na primer kod internet adrese www.lawit.rs, domen drugog reda je “lawit”, koji ujedno i izražava naziv platforme. Cilj svake firme bi trebao biti da bude što lakše za pronaći istu putem pretrage. Domen prvog nivoa u našem primeru je “.rs”. Dakle, domen prvog nivoa predstavlja generični ili geografski pojam i može se javiti kao .com, .int, .org, .rs, .срб i dr.
Internet domene dodeljuje Registar nacionalnih internet domena Srbije (RNIDS), odnosno jedna od specijalizovanih organizacija koje imaju dozvolu navedenog organa da se time bave. Spisak tih organizacija može se naći na sajtu RNIDS-a. Internet domeni koji su geografski vezani za Republiku Srbiju su na ćirilici .срб i na latiničnom pismu .rs. Ovaj postupak se smatra upravnim postupkom.
Dakle, internet domen bi po svim preporukama stručnjaka za marketing trebao da sadrži naziv kompanije ili makar da na logičan način proističe iz naziva kompanije. Internet pretraga se zasniva na dobro sprovedenoj SEO optimizaciji, kako bi internet pretraživači poput google-a davali rezultate pretrage kakvima se nadamo, odnosno doveli one koji traže našu kompaniju putem interneta pravo do internet adrese sajta te kompanije.
Uspešno brendiranje pored zaštite naziva firme, žiga (logoa), vizuelne i marketinške prepoznatljivosti uvek poteže i pitanje adekvatne internet adrese.
Pravo na internet domenu se zasniva na principu prior tempore potior iure (Prvi u vremenu, jači u pravu). Dakle, moguće je registrovati bilo koji internet domen koji nije zauzet u momentu registracije. U slučaju da je neko zauzeo domen po nazivu vaše firme, postoji mogućnost pokretanja postupka ili otvaranja pregovora o kupovini domena.
Preporuka je sledeća: Uvek proverite da li je određeni internet domen dostupan u početnoj fazi pokretanja biznisa, još dok razmišljate o nazivu svog biznisa. Da se posle ne bi susreli sa problemom otkupa internet domena od drugog vlasnika, što često i nije moguće izvesti. Provera dostupnosti domena može da se izvrši elektronski na sajtu RNIDS-a. Takođe, moguće je rezervisati internet domen kako dok postupak osnivanja firme i pokretanja sajta ne bi iskoristilo neko drugo lice da zaštiti internet domen koji ste vi namerili da zauzmete.
Danas su sve češći sporovi povodom registracije internet domena. Oni se mogu rešavati i putem arbitraže.
Zanimljiv case study je izrodio „rat Nissana“. U slučaju Uzi Nissan protiv Nissan Motor vidimo osnovne principe prava na internet domenu. Naime, Uzi Nissan je preduhitrio kompaniju Nissan Motor i zauzeo internet domen www.nissan.com 1994. godine kao domen za sajt svog biznisa maloprodaje računara. Nissan motor je blizu četiri godine kasnije tužio malog preduzetnika i vodio 8 godina dug spor težak 10 miliona američkih dolara. Na kraju kompanija Nissan Motor je izgubila spor. Zapamtite, pravo na internet domenu ima onaj ko ga je prvi registrovao, na svoje ime i samim tim za isti platio cenu.
Napomena: Ovaj tekst je analiza problematike vezane za intednet domene i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u slučaju spora. Tekst predstavlja znanje i lične stavove autora.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Za više informacija pogledati „Prava stranaca na intelektualnu svojinu“, Denis Tul, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godine.
Intelektualna svojina je intelektualna, duhovna tvorevina na kojoj određeno lice stiče pravo svojine. Naime, reč „svojina“ u ovoj složenici ukazuje na to da se radi o takvim dobrima koja predstavljaju imovinu fizičkog ili pravnog lica. Imovina se sastoji od stvari i prava. Intelektualna svojina nije stvar, ne zauzima fizički prostor. To je pravo na kojem se ustanovljava svojina. Određeno lice ima najvišu vlast nad intelektualnom svojinom, te prava i ovlašćenja koja iz ovaklve vlasti (svojine) proističu. Pravo intelektualne svojine je skup pravnih normi kojima se uređuju prava nosilaca intelektualne svojine.
Kritičari koncepta intelektualne svojine se ne slažu sa “prisvajanjem ideja”, „monopola na ideji“, te smatraju da je poželjno da su ideje s obzirom na njihov nematerijalni karakter predodređene da budu slobodno javno dobro. Ipak, moram izneti stav da u takvom slučaju autori, tvorci, stvaraoci ne bi imali ekonomski interes za stvaranje i rad, te da bi ovakvim konceptom urušili stvaralaštvo i osujetili napredak društva.
Tesla je jednom prilikom izjavio da je jedan od najvećih problema sa kojima se svet suočava pronalaženje puta i načina da se zaštiti intelektualna svojina, te da bi zaštita intelektualne svojine trebalo da dođe do propisa koji bi bili bar toliko precizni, koliko je to slučaj kod vlasništva nad opipljivim stvarima. Ovaj stav i dan danas ima svoje utemeljenje. Zaštitan intelektualne svojine ni danas nije na zadovoljavajućem nivou, kao ni svest ljudi o intelektualnoj svojini i obaveznosti poštovanja nosilaca prava intelektualne svojine.
Pravo intelektualne svojine se deli na dve velike grupe:
- Autorska i srodna prava;
- Pravo industrijske svojine.
-Autorska prava su prava koja stiče lice na osnovu stvaranja autorskog dela. Zakon o autorskim i srodnim pravima daje definiciju autorskog dela u članu 2: “Autosko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.”[1] Ovaj zakon taksativno nabraja autorska dela: pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.); govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.); dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora; muzička dela, sa rečima ili bez reči; filmska dela (kinematografska i televizijska dela); dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.); dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja; kartografska dela (geografske i topografske karte); planovi, skice, makete i fotografije; pozorišna režija.
Zanimljiva informacija iz Strategije za razvoj intelektualne svojine za period od 2016. Do 2020. godine: „Ukupno učešće svih kreativnih industrija u stvaranju bruto društvenog proizvoda Republike Srbije je 4.61%.“
Srodna prava su prava koja su slična autorskim, i zasnivaju se na istom sistemu, ali koja imaju neki svoj specifičan oblik. To su prava interpretatora, prava proizvođača fonograma, prava filmskih producenata na njihovim videogramima, prava proizvođača emisije, prava proizvođača baza podataka i dr.
-Pravo industrijske svojine je deo privrednog prava, vezano je za poslovanje pravnih lica. U ovoj oblasti postoji mnoštvo zakona, kao što su Zakon o patentu, Zakon o žigu i dr. Po definiciji datoj u Pariskoj konvenciji za zaštitu industrijske svojine iz 1883. godine industrijska svojina za predmet zaštite ima patente, modele za iskorišćavanje, industrijske uzorke ili modele, fabričke ili trgovačke žigove, uslužne žigove, trgovačko ime i oznake ili imena porekla kao i suzbijanje nelojalne konkurencije.[2]
Autorska i srodna prava i prava industrijske svojine garantuju više različitih prava svojim nosiocima. Tako su ova prava svrstana su u dve grupe:
- Moralna ili lična prava;
- Imovinska ili ekonomska prava.
Moralna prava se odnose na zaštitu ličnosti, ugleda, imena, dok imovinska kao predmet zaštite imaju imovinske aspekte intelektualne svojine.
Ideja nije zaštićena pravom intelektualne svojine. Te, zaštita ideje predstavlja samo logičko-taktički plan istupanja u vezi sa idejom, posebno aktivnostima usmerenim na prezentovanje ideje.
Zaštita intelektualne svojine je jedan od najbitnijih faktora razvoja svakog modernog društva. Društvo koje podstiče stvaralaštvo, kreativnost, autorstvo, naučni doprinos, i koje svoj razvoj zasniva na inovativnosti ima velik potencijal za napredak na ekonomskom, kulturnom i socijalnom planu.
Upoznajte i poštujte tuđu intelektualnu svojinu. Budite svesni svojih prava i čuvajte svoju intelektualnu svojinu. Intelektualni, kreativni rad će se u budućnosti sve više ceniti.
Napomena: Ovaj tekst je analiza zakona u oblasti intelektualne svojine, u Republici Srbiji. Ova analiza ne predstavlja pravni savet niti može zameniti potrebu da se angažuje advokat ili pravni savetnik u svakom pojedinačnom slučaju. Svaki slučaj je jedinstven.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Zakon o autorskim i srodnim pravima, „Službeni glasnik RS“ br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016, čl. 2
[2] Pogledati Uredbu o ratifikaciji Pariske konvencije za zaštitu industrijske svojine, čl. 1 st. 2.
Šta sve obuhvataju autorska prava? Koja ovlašćenja nam ta prava daju kao autorima? Šta bi trebalo da uradimo kako bismo zaštitili svoja prava?
Autorska i srodna prava su jedna od 2 uže oblasti prava intelektualne svojine. Zakon o autorskim i srodnim pravima daje definiciju autorskog dela u članu 2: “Autosko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.”[1]
Predmet zaštite autorskog prava je autorsko delo. Autorsko delo je starije od autorskog prava. U momentu nastanka dela, nastaje pravo na istom. Status autora prati činjenicu nastanka dela. AUTORSKO DELO je ORIGINALNO delo ČOVEKA koje nastaje kao rezultat KREATIVNOSTI čoveka, koje je izraženo u određenoj FORMI.
Iz navedene definicije autorskog dela proističu četiri osnovna obeležja autorskog dela:
-Radi se o delu čoveka;
-Njega karakteriše intelektualni, kreativni sadržaj;
-Ono mora biti izraženo u određenoj formi;
-Autorsko delo mora biti originalno.[2]
Zakon taksativno nabraja autorska dela u članu 2, ovo su neka od njih:
-Pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi i dr.);
-Računarski program;
-Govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.);
-Dramska, dramsko-muzička, koreografska;
-Muzička dela;
-Filmska dela;
-Dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.);
-Dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja;
-Fotografije;
-Pozorišna režija i dr.
Autorsko delo može biti izvorno ili izvedeno (odnosno delo prerade), kao i zbirka. Autorsko delo može biti jednostavno i složeno (ako se sastoji iz više jednostavnih dela). Autorsko delo može biti neobjavljeno, objavljeno ili izdato, u odnosu na fazu u kojoj se nalazi. U odnosu na to obuhvata različita prava autora na istom, kao i različit poslovni položaj u odnosu na svoje delo.
Svim autorima, bilo koje od navedenih vrsta autorskih dela se garantuju moralna (lična) i ekonomska prava. Moralna prava se ne mogu preneti ugovorom, te će autor imati pravo na priznanje autorstva, pravo na naznačenje imena na svakoj kopiji dela, pravo na objavljivanje svog dela, pravo zaštite integriteta i dr. Ekonomska prava su prenosiva, te parvo na ekonomsko iskorišćavanje (umnožavanje i stavljanje u promet, korišćenje dela u bestelesnom obliku) može biti ugovorom preneto na određeno fizičko ili pravno lice, u celosti ili u delu.
Obzirom na prenosivost ekonomskih prava, potrebno je razlikovati autora i nosioca autorskog prava. Autor je izvorni nosilac autorskog prava, ali on prenosom prava, iako ostaje autor jer zadržava moralna (neprenosiva) prava, prestaje biti nosilac prava.
Autorska prava deluju prema svima i većina ovlašćenja je isključiva, što podrazumeva da autor ima pravo da na osnovu svog autorstva od svih ostalih zahteva da se suzdrže od određenih radnji kojae bi se smatrale kršenjem autorskih prava.
U srodna prava spadaju: prava interpretatora, prava proizvođača fonograma, prava filmskih producenata na njihovim videogramima, prava proizvođača emisije, prava proizvođača baza podataka i dr.
Autori, a i nosioci autorskog i srodnih prava moraju biti svesni svojih prava i položaja. Oni bi morali voditi računa o svim ugovorima koje potpisuju, obzirom da smo rekli da su ekonomska prava podobna prenosu putem ugovora. Preporuka je da imate pravnika, stručnjaka u oblasti intelektualne svojine ukoliko potpisujete ugovore koji se tiču vaše intelektualne tvorevine, vašeg dela. Vaše autorstvo, ukoliko je isplativo, često je i vaš biznis, te budite svesni toga i ponašajte se u skladu sa time. Ukoliko biste pravnika konsultovali da imate firmu, konsultujte ga i u vezi sa svojim autorskim delima i zaštitom istih. Sudska zaštita mnogo više košta i nekada kasno dođe, te bi oni koji poslušaju ovaj savet mogli izbeći dosta neprijatnosti i troškova.
Napomena: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje advokata ili pravnog konsultanta, već samo kratak pregled i analiza položaja autora u skladu sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Zakon o autorskim i srodnim pravima, „Službeni glasnik RS“ br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016, čl. 2
[2] Denis Tul, Prava stranaca na intelektualnu svojinu, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godina, strana 10
Lice za zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: LICE) je lice koje je ovlašććeno i imenovano od strane kompanije, radi rukovođenja podacima o ličnosti.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, oslanjajući se na GDPR, članom 56 previđa MOGUĆNOST da kompanije odrede lice za zaštitu podataka o ličnosti.
Međutim, OBAVEZA da odredite lice za zaštitu podataka o ličnosti postoji u slučaju da:
- ste organ vlasti
- je osnovna aktivnost vaše kompanije obrada podataka o ličnosti
- Vaša osnovna aktivnost predstavlja obradu posebno osetljivih podataka o ličnosti, koji su propisani zakonom (npr. podaci o zdravstvenom stanju, političkom opredeljenju, podacic o kaznenim evidencijama itd), uz dodatni uslov, da se obrada navedena u ovoj tački vrši u velikom obimu.
Šta predstavlja VELIKI OBIM, zakon nije detaljno regulisao, ali se može zaključiti da bi npr. kompanije koje imaju preko 250 zaposlenih trebale odrediti LICE.
KOGA MOŽETE IMENOVATI ZA LICE ZA ZAŠTITU PODATAKA??
Možete imenovati bilo lice koje je zaposleno kod vas, bilo lice van vaše kompanije na osnovu posebnog Ugovora. Naravno, to lice mora posedovati stručna znanja, iskustva i veštine. Nakon što odredite to lice, neophodno je da objavite kontakt podatke LICA, najbolje već u Vašoj politici privatnosti, i dostavite ih Povereniku koji vodi evidenciju Lica.
Neodređivanje LICA za zaštitu podataka od strane onih pravnih lica koji su na to obavezani zakonom, predstavlja PREKRŠAJ za koji se može izreći kazna od 5.000,00 dinara do 2.000,000,00 dinara.
Preporuka je da imenujete LICE za zaštitu podataka o ličnosti, iako vam to nije OBAVEZA, naročito ukoliko LICE poseduje stručna znanja i iskustva u oblasti zaštite podataka, pa vam u tom slučaju lice može biti zaista od velike pomoći. Da li će to biti lice zaposleno u Vašoj kompaniji, ili eksterni saradnik-advokat ili neko treći, zavisi od potreba i mogućnosti vaše kompanije, ali je svakako preporučljivo da to bude lice iz pravne struke.
Osim toga, i ukoliko imate lice za zaštitu podataka koje je vaš zaposlen, a možda nije još uvek dovoljno stručan ili iskusan, ili mu redovne radne obaveze ne dozvoljavaju da se stručnije posveti pitanju zaštite podataka, moguće je da imate i druge eksterne konsultante, stručnjake za zaštitu podataka o ličnosti.
Domaćim zakonom je predviđena mogućnost postavljanja i zajedničkog lica za zaštitu podataka, od strane grupe privrednih subjekata, pod uslovom da je ovo lice jednako dostupno svakom članu grupe.
Napominjemo da ne postoje zvanični sertifikovani stručnjaci, odnosno lica za zaštitu podataka o ličnosti, jer ne postoji nikakav zvaničan sertifikat organa EU ili sertifikat prema Zakonu o zaštiti podataka koji sertifikuje stručnjake za ovu oblast. Postoji samo zakonska mogućnost da se ustanovi sertifikacija Vaše kompanije (Rukovaoca podacima) ili obrađivača podataka. Ukoliko vam neko kaže da je sertifikovan za GDPR ili za DPO, to samo može značiti da je lice završilo nekakvu plaćenu obuku od strane neke privatne organizacije, ali ne mora nužno značiti i da to lice poseduje potrebna stručna znanja.
S toga, budite oprezni prilikom izbora Lica i imajte u vidu njegova praktična iskustva i znanja, listu klijenata za koje je pružao usluge u vezi sa zakonom o zaštiti podataka, i naravno preporuka od drugih lica je najbolja ,,reklama” i potvrda stručnosti.
ZAŠTO VAM JE POTREBNO LICE ZA ZAŠTITU PODATAKA O LIČNOSTI- DPO??
Kompanije odnosno rukovaoci koji krše domaći zakon i načine PREKRŠAJ mogu biti kažnjeni u prekršajnom postupku od 5.000,00 dinara do 2.000,000,00 dinara, odnosno do 4.000.000,00 dinara ukoliko je učinjeno više prekršaja, plus troškovi prekršajnog postupka. Pored kazni izrečenih u prekršajnom postupku i poverenik može kazniti kompaniju putem prekršajnog naloga u iznosu od 100.000,00 dinara ukoliko npr. ne vodi propisane evidencije o obradi podataka ličnosti.
Ukoliko vaša kompanija ima npr. sajt i na engleskom te može prikupljati podatke od lica iz EU, potencijalne kazne za povredu prava su višemilionske. Da bi se sve navedeno sprečilo, može vam pomoći stručno lice, sa određenim znanjem i iskustvom u ovoj oblasti.
Lice koje poseduje stručna znanja, odnosno lice za zaštitu podataka o ličnosti (DPO), prevashodno nadzire usklađenost vašeg poslovanja sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i GDPR-om i dužno je starati se o tome da vaša kompanije obrađuje podatke u skladu sa Zakonom. Uloga Lica je informativnog i savetodavnog karaktera i ne postoji mogućnost da vas obaveže na neko činjenje, već da vam ukaže na eventualne propuste, mere poboljašnja poslovanja i usklađivanja sa zakonom.
Lice upravlja vašim internim i eksternim aktima o politici privatnosti, što znači i mogućnost izrade interne i eksterne politike privatnosti, te kontinuiarno ažuriranje istih, jer je materija podaka o ličnosti ŽIVA i konstatno se menja i unarpređuje u skladu sa stalnim tehnološkim inovacijama i novim načinima prikupljanja podataka o ličnosti.
Lice je KONTAKT osoba za odnose sa Poverenikom savetuje se sa njim u vezi sa pitanjima koja se odnose na obradu, uključujući i obaveštavanje i pribavljanje mišljenja u vezi sa izvršenim procena uticaja na zaštitu podataka o ličnosti nameravanih radnji obrade.
Lice je glavna spona između vaše kompanije kao rukovaoca podacima o ličnosti i svih lica na koja se podaci odnose, a u pogledu informisanja i ostvarivanja zakonom garantovanih prava. Dakle, lice na koje se podaci odnose se može obratiti licu za zaštitu podataka o svim pitanjima obrade njegovih podataka (zatražiti uvid u obrađivane podatke).
Lice pruža stručne savete o vođenju evidencije o aktivnostima obrade, koja je za kompanije sa preko 250 zaposlenih OBAVEZNA, a za sve druge je veoma preporučljiva, budući da može poslužiti kao dokaz u slučaju spora, da vaša kompanije obrađuje podatke u skladu sa Zakonom.
Lice može kontinuirano sarađivati i sa licima zaduženim za implementaciju tehničko-bezbednosnih mera radi zaštite podataka, kao i radi implementacije zakonskih rešenja na web sajtovima i sl.
KOJA JE ULOGA VAŠE KOMPANIJE?
Kompanija je dužna da osigura da lice za zaštitu podataka o ličnosti može da kvalitetno obavlja svoj posao, pre svega je dužna da obezbedi adekvatna softverska rešenja koja omogućuju efikasno praćenje načina obrade podataka i razumevanje tih procesa. Danas postoje mnoge kompanije koje nude efikasna softverska rešenja za navedeno, po još uvek pristupačnim cenama, te se o tome mora ozbiljno misliti.
Preporuka je da lice za zaštitu podataka o ličnosti bude što ranije uključeno u sve procese vaše kompanije koji se odnose na zaštitu podataka. Dakle, ovo lice bi trebalo da: učestvuje na sastancima višeg i srednjeg menadžmenta, bude prisutno prilikom donošenja odluka koje se odnose na zaštitu podataka, bude odmah konsultovano u slučaju povrede podataka o ličnosti itd.
PODACI SU NAFTA 21. VEKA
Sve češće se može čuti da su informacije, odnosno podaci nafta 21. veka, i zaista se to može sa sigurnošću tvrditi, imajući u vidu četvrtu digitalnu revoluciju, tendencije u svetu biznisa i sve češću trgovinu podacima na globalnom nivou. Prema tome, budite spremni, investirajte u zaštitu vaše nafte 21. veka, uskladite poslovanje sa novim regulativama i mirno dočekajte buduće inspekcijske kontrole, na udaru kojih će najpre biti one kompanije koje ne ispunjavaju minimum zakonskih uslova.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja analizu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i problematike vezane za lice za zaštitu podataka o ličnosti, od strane autora, i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog konsultanta ili advokata.
Autor: Ozren Slović
Šta je to industrijski dizajn? Kako se štiti? Zašto je bitan?
Zakon o zaštiti industrijskog dizajna u čl. 2 st. 1 definiše industrijski dizajn kao trodimenzionalni ili dvodimenzionalni IZGLED celog proizvoda ili njegovog dela, koji je određen njegovim vizuelnim karakteristikama, posebno linijama, konturama, bojama, oblikom, teksturom i/ili materijalima od kojih je proizvod sačinjen, ili kojima je ukrašen, kao i njihovim kombinacijama.
Da bi industrijski dizajn mogao biti zaštićen on mora biti NOV i mora imati INDIVIDUALNI karakter, tj mora se razlikovati od drugih dizajnova date vrste proizvoda. Industrijski dizajn je nov ako do momenta podnošenja prijave identičan dizajn nije postao dostupan javnosti. Industrijski dizajni se smatraju identičnim ako se razlikuju samo u nebitnim detaljima.
Osnovna funkcija industrijskog dizajna jeste razlikovanje, ali i funkcija marketinga je bitan element. Dizajn svoj uticaj usmerava na potrošača koji bira proizvod na osnovu utiska koji ostvaruje u kontaktu sa spoljnom sadržinom vidljivom oku. Eventualno dodatna funkcija dizajna može biti dodatno i zadovoljenje nekih potreba.
Razlog postojanja zaštite dizajna i njegovog podvođenja u oblast intelektualne svojine leži upravo u spoznaji privredne vrednosti estetskog oblika robe.
Pravo na industrijskom dizajnu nastaje kroz formalni postupak, pred državnim organom. Taj postupak se okončava rešenjem i upisom u odgovarajući registar kod nadležnog organa. Ipak, prava nastaju retroaktivno, od momenta podnošenja prijave. Industrijski dizajn može biti ograničen teritorijalno i vremenski:
-Teritorijalno ograničenje podrazumeva da se dizajn prijavljuje za tačno određenu teritoriju. Dizajn zaštićen u Srbiji nema dejstvo van teritorije Srbije. Zainteresovano lice može zaštititi svoj dizajn u više zemalja na tri načina: Podnoseći nacionalne prijave dizajna u svim državama u kojima želi zaštitu, podnošenjem međunarodne prijave dizajna u kojoj bi naznačio zemlje od interesa i podnošenje prijave za zaštitu dizajna na nivou EU.
-Vremensko ograničenje govori da dizajn može trajati najduže 25 godina. On se prijavljuje na period od po 5 godina i produžava tako da najviše traje 25 godina u zbiru.
Autorsko-pravna zaštita ne isključuje zaštitu industrijskog dizajna. Što znači da industrijski dizajn može imati dvostruku zaštitu u sistemu intelektualne svojine.
Moralna prava na dizajnu uvek pripadaju autoru, ne mogu se prenositi, dok se pravo na ekonomsko iskorišćavanje industrijskog dizajna može prenositi. Odnos između autora i sticaoca prava uređuje se ugovorom.
Žig, odnosno logo firme iako je zasebno pravo, može biti inkludiran i u dizajnu proizvoda i najčešće jeste, ali pravo na dizajn bi bilo povređeno i u slučaju da neko napravi isti dizajn, samo uklanjajući žig sa istog, jer tu ne postoji bitna razlika.
Prepoznatljivost određenog proizvoda je deo brenda tog proizvoda. Često se kupci odlučuju za određeni proizvod baš zbog žiga (logoa firme) i/ili samog dizajna proizvoda. Industrijski dizajn doprinosi boljem plasmanu i prodaji proizvoda, a od prodaje zavisi i formiranje cene i proizvodni kapaciteti. Dodatan način zarade je prodaja prava na korišćenje industrijskog dizajna drugim firmama. Dakle, može se dozvoliti drugim firmama da koriste isti dizajn za svoje proizvode. To je najsigurnije sprovesti na osnovu ugovora o licenci ili ugovora o korišćenju dizajna.
Dizajn sajta ne treba mešati sa industrijskim dizajnom. Dizajn sajta je vezan za kod, te će imati autorsko pravnu zaštitu koja se garantuje autoru koda.
Napomena: Ovaj tekst je autorska analiza problematike vezane za industrijski dizajn, najviše Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Ovaj tekst nije zamena za angaživanje pravnog savetnika, konsultanta, niti advokata u slučaju spora pred sudom.
Autor teksta: Denis Tul
Šta je poslovno ime, a šta žig? Kako stvoriti brend? Da li možemo koristiti imena poznatih ličnosti u nazivu privatne firme?
Poslovno ime je jedan od osnovnih elemenata privrednog subjekta. Na osnovu poslovnog imena pravi se razlika između različitih privrednih subjekata. Poslovno ime privrednih subjekata se najčešće sastoji iz tri dela: oznaka pravne forme, sedišta i naziva. Oznaka pravne forme ima za cilj da napravi razliku između privrednih subjekata (privrednih društava (doo, ad, od, kd), preduzetnika, udruženja građana, zadruga i dr.).
Poslovno ime privrednih društava se sastoji iz tri dela: naziv, oznaka pravne forme i sedište. Naziv je onaj individualni deo poslovnog imena po kojem se određeno privredno društvo izdvaja od ostalih privrednih društava. Poslovno ime je uređeno Zakonom o privrednim društvima čl. 22. Skraćeno poslovno ime se često koristi i obavezno sadrži naziv i pravnu formu i takođe se registruje u skladu sa Zakonom o postupku registracije u APR-u.
Žig je pravo industrijske svojine, i on se odnosi na jedinstven znak kojim nosilac žiga obeležava svoje proizvode i usluge u cilju razlikovanja od istih i sličnih proizvoda i usluga. Žig se može sastojati od slova (različitih fontova, izgleda), reči (najčešće gore pomenuti naziv privrednog subjekta), kombinacije reči, slika, crteža, u različitim bojama, trodimenzionalnih znakova, pa čak i zvukova, ili kombinacijom. Obzirom na sve mogućnosti grafičkih rešenja u moderno doba razvio se i novi posao, dizajniranje logoa. Žig može biti nacionalan (inicialna registracija u RS) ili međunarodni žig. Žig je uređen Zakonom o žigovima i žig prestaje ukoliko nosilac žiga ne plati godišnju taksu, ukoliko se odrekne žiga, prestankom ili smrću i nekorišćenjem žiga u roku od 5 godina, a u posebnim slučajevima ako bude poništen.
Žig nastaje kao rezultat strogo formalnog, upravnog postupka, uređenog Zakonom o žigovima, sprovedenog pred Zavodom za zaštitu intelektualne svojine, kao specijalizovanim organom. Kao rezultat ovog postupka donosi se rešenje, koje ako je pozitivno ima konstitutivni karakter, te se vrši upis žiga u bazu žigova. Svako pravno i fizičko lice može da zaštititi svoj žig pri Zavodu za intelektualnu svojinu. Dakle, ovaj vid zaštite se uspostavlja na dobrovoljnoj bazi, za razliku od zaštite koja se pruža poslovnom imenu privrednog društava, koje se štiti Zakonom o privrednim društvima i Zakonom o zaštiti konkurencije, a koja zaštita se stavlja na raspolaganje licu samim momentom registracije privrednog društva. Problem kod prijave žiga za pojedinca može biti visina taksi, dok ona za privredna društva obično nije problematična.
Prepoznatljivost privrednog subjekta potiče od njegovog imena, ugleda i imidža koji želi da plasira. Početna faza je iznalaženje grafičkog rešenja ili dizajniranje logoa. Logo najčešće sadrži deo poslovnog imena, naziv, ali ne mora biti tako, i poenta je da je tako osmišljen da ostavi utisak na potencijalne potrošače. Ovakav logo, koji privredni subjekt namerava da koristi i obeležava svoje proizvode i usluge, može zaštititi kao žig. To je početak brendiranja, stvaranja brenda, odnosno građenja imidža.
Ukoliko nameravate koristiti ime određene poznate, javne ličnosti (naučnika, lekara, sportiste i dr.) u nazivu privrednog subjekta, onda je potrebno da pribavite dozvolu tog lica ili naslednika tog lica ako je to lice mrtvo. Može se desiti da nema živih naslednika, onda se dozvola pribavlja od Ministarstva kulture. Ovaj formalni postupak je neizostavan, i sprovodi se u cilju zaštite kulturne zaostavštine.
Napomena: Ovaj tekst je analiza zakonodavstva u Republici Srbiji, prvenstveno Zakona o žigovima. Ova analiza ne predstavlja pravni savet niti može zameniti potrebu da se angažuje advokat i/ili stručnjak za pravo intelektualne svojine u svakom pojedinačnom slučaju, jer svaki slučaj je jedinstven.
Autor teksta: Denis Tul
- 1
- 2