Veštačka inteligencija (AI) donosi revoluciju u mnogim industrijama, ali istovremeno postavlja i brojna pravna pitanja, posebno u oblasti intelektualne svojine. Ključno pitanje je: „Ko je vlasnik autorskih prava na sadržaj koji generiše AI?
Ovde imamo različite stavove i teško je pre svega pomiriti pravo čovečastva na tehnološki napredak i pravo autora, pojedinca koje u skladu sa postojećim pravnim sistemom, međunarodnim ugovorima, autor ima.
Ostaje upitno ko može biti nosilac autorskih prava. Da li je to programer, korisnik AI sistema ili možda sam AI? Trenutni pravni okviri širom sveta nisu u potpunosti prilagođeni ovim izazovima. Na primer, u Evropskoj uniji i SAD-u, autorska prava se dodeljuju isključivo ljudima, što znači da sadržaj generisan AI-jem ne može biti zaštićen autorskim pravom.
Tradicionalno pravo intelektualne svojine ili autorsko pravo se može tumačiti na dva načina:
- Autor može biti samo čovek, te autorsko pravo ne postoji, a stvoreni sadržaj mogu svi koristiti, jer je u javnom domenu.
- Kako je fotograf autor kada koristi mašinu, fotoaparat, tako može biti autor i drugi korisnik koji koristi AI, odnosno mašinu, kao sredstvo.
Kada na to dodamo i nove tendencije dobijamo ukupno četiri tendencije:
- NEMA AUTORSKOG PRAVA – Generisani sadržaj potpada u javni domen, pripada svima. Svako može da koristi ovaj sadržaj;
- Autor je KORISNIK – Korisnik koristi sredstvo, ali on stvara delo kroz korišćenje, tako on unosi input na osnovu koga će dobiti output i smatra da je time stekao autorsko pravo. U svoju korist iznosi argument: „Ali i pisac kada piše knjigu, piše perom, pa dobije autorsko pravo“. Dok kontra-argument govori da pisac i fotograf ulažu dobrim delom svoj rad, a sredstvo im samo služi kao ispomoć, dok input kod AI sistema može biti jako jednostavan i neodređen, a softver baziran na AI odrađuje dosta složeniji posao iza toga, te 99% rada dolazi od programa a ne od umetničkog, kreativnog i intelektualnog izražaja čoveka.
- Autor je kompanija DEVELOPER – Velike kompanije danas teže da ostvare prava na osnovu toga što su stvorili sistem baziran na veštačkoj inteligenciji, koji je stvorio velikim udelom stvaralačkim, određeni sadržaj generisani. Po principu „delo mog dela je moje delo“. Ova tendencija velikih kompanija, koje bi da ostvare svoje interese, još uvek nije dobila značajnu podršku pravne struke, jer bi zahtevala dosta izmena u konceptu autorskog prava.
- Autor je SAM SISTEM ZASNOVAN NA VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI – Ovo se jednom samo desilo do sada na svetu, u Južnoj Africi je sistemu DABUS prepoznato pronalazačko pravo, koje je prema svojstvu slično autorskom pravu. Inače, obzirom da AI sistem nije pravno lice, niti fizičko, nema pravni subjektivitet, ne može biti nosilac prava i obaveza, te samim time ne može ni biti nosilac autorskog prava, niti prepoznato kao autor. Ipak, ne treba zanemariti obavezu da se navede program kojim je izrađen određeni sadržaj, samo to nije pitanje autorskog obeležavanja dela, već načela transparentnosti iz AI Act-a.
Veoma je bitno napomenuti da prve dve mogućnosti imaju najviše šanse da se održe, jer ne zahtevaju pravne promene u sistemu intelektualne svojine. Prva opcija ima više šansi u odnosu na drugu, obzirom da druga zahteva malo šire tumačenje odredbi prava intelektualne svojine.
Interesantno je i dalje tumačenje tržišnih prilika u odnosu na rešenje. Recimo, ako se drugo rešenje odabere, jedina prednost radnika u odnosu na robota, nestaje. Kreativne industrije danas zapošljavaju radnike, te od tih radnika na osnovu ugovora o radu stiču intelektualnu svojinu koju oni stvaraju kao autori, odnosno stiču ekonomska autorska prava. Kompanije su nosioci autorskog prava i upravljaju autorskim delom, samim time. Roboti kada stvore sadržaj, kompaniji ne mogu preneti autorska prava, ako uzmemo da se autorska prava ne formiraju, prema prvom rešenju. Ako prihvatimo drugo rešenje, da li će kompanije poput Diznija raditi animacije, slike, video i audio sadržaje, pisanje scenarija i drugo preko AI sistema?
Prvo rešenje može biti „ispravljeno“ sa pitanjem koautorstva. Zakon o autorskom i srodnim pravima poznaje koautorstvo i kaže ako čovek radi i doprinose delom drugom čoveku, oni su koautori i imaju autorska prava zajedno. E sad, ako je delo sačinjeno generisanjem kroz program, a koautor dodao deo, pružio neki deo rada (verovatno manji), on bi mogao da se smatra koautorom, te bi celo delo bilo pokriveno autorskim pravom drugog autora, čoveka. Iako, AI nema autorsko pravo, čovek, koautor ga ima, na celom delu je koautor, ne utvrđujući koji deo je on napisao. I onda postaje upitno možemo li doći u situaciju da neko produkuje koautorstvo, da bi za manji rad ostvario autorsko pravo? Odnosno, ako ne znamo gde je tačno granica koautorstva, odnosno koliko tačno jedan autor minimalno mora dodati rada i učešća da bi ostvario poziciju koautora, da li se može desiti da neko za 5% doprinosa, za malu preradu ili doradu, generisani sadržaj svojim radom prekvalifikuje u autorsko delo.
Dosta pitanja o kojima u doba veštačke inteligencije moramo misliti, i ostaje nam obaveza prema ovom društvu da mislimo. Bez autorskog prava nema stimulacije za autore da stvaraju, ubija se kreativnost, nauka, kultura društva, kinematografija, muzika. A ljudski napredak je nešto što svima nama pripada i čemu svi mi težimo, lakšem i jeftinijem životu uz veće benefite. Šta će prevladati?
Napomena: Ovaj tekst je stav autora o određenim visoko-stručnim pitanjima, te sagledavanje stručnih stavova i prakse. Ovaj rad nikako nije savet i ne može biti zamena za angažovanje pravnog savetnika u konkretnim poslovnim situacijama ili advokata u konkretnim spornim i sudskim situacijama.
Autor teksta: Denis Tul (Slika objavljena sa postom je generisana, kroz program ABACUS.AI koji je zadužio program FLUX 1.1 [pro] Ultra)
