Koje su specifičnosti ugovora o radu u IT sektoru? N koje klauzule bismo trebali obratiti pažnju? Kako se upravlja intelektualnom svojinom u radnom odnosu? Kako zaštititi kompaniju, a koja su prava radnika?
IT sektor poseduje određene specifičnosti izazvane vrstom posla, ubrzanim razvojem sektora i zakonskim tretmanom koda, programa i baze podataka kao autorskih dela i dela srodnog prava.
Kada govorimo o posebnostima ugovora o radu u IT sektoru, tu pre svega podrazumevamo mogućnost rada od kuće i posebni set klauzula koji se koristi kod zaključenja ugovora o radu:
-Anti-konkurencijska klauzula;
-Klauzula o zaštiti intelektualne svojine;
-Klauzula o poslovnoj tajni.
U ovom tekstu ćemo navesti racio iza korišćenja navedenih klauzula, te objasniti kako se ove klauzule pravilno primenjuju i na kraju koja su prava radnika povodom ovih klauzula.
Ova klauzula kojom se zabranjuje zaposlenom da obavlja istu vrstu poslova za sebe lično i za druga pravna lica. Ova klauzula postoji i u tradicionalnim industrijama, ali u IT sektoru poprima novu dimenziju obzirom na brzinu razvoja novih rešenja, kao i na veliku traženost iskusne radne snage, pogotovo senior developera.
Posebno je važno istaći da se ova klauzula ugovara u situacijama kada zaposleni kod poslodavca stiče nova, posebna znanja, a u IT sektoru je to često slučaj, jer poslodavci moraju neretko prvo uložiti u razvoj kadra koji će naknadno tako obučen raditi kod njega.
Kako developeri i drugi zaposleni ne bi u slobodno vreme konkurenciji razvijali ista tehnička rešenja iznoseći tako znanje i ideje koje su dobili radeći za kompaniju poslodavca, ovo je način da ovakvu vrstu zloupotrebe svedete na minimum.
Anti-konkurencijska klauzula se može uspostaviti za vreme koje je radnik u radnom odnosu i za vreme kada završi radni odnos kod vas. Ovo su naime dve slične klauzule, ali dva odvojena pitanja, koja se predlaže da budu odvojene u dva zasebna člana ugovora, kako se ne bi desilo da se mešaju i time eventualno loše protumače od strane zaposlenog ili eventualno suda u nekom eventualnom procesu.
Po našem zakonu zaposlenom pravo na rad može biti ograničeno ovakvom klauzulom najduže 2 godine po prestanku radnog odnosa kod poslodavca. Što se tiče prava radnika, da bi se anti-konkurencijska klauzula uvela za buduće vreme, nakon prestanka važenja ugovora o radu, potrebno je odrediti naknadu koju će jednokratno ili višekratno plaćati poslodavac zaposlenom nakon raskida ugovora. Ova naknada je bitan element ugovora, dakle mora biti propisana.
Važenje ove klauzule se može teritorijalno ograničiti.
- Klauzula o zaštiti intelektualne svojine
Bez ove klauzule nema sveobuhvatnog ugovora o radu u IT sektoru. Obzirom da projekti u ovom sektoru mogu eventualno dovesti do stvaranja patenta, ali pre svega dovode do stvaranja autorskog dela koda ili programa, kao i dela srodnog prava baze podataka, potrebno je sve ove različite oblasti intelektualne svojine podvesti pod zaštitu. Patent predstavlja formalni oblik intelektualne svojine dok preostala 3 nastaju neformalnim putem.
U oblasti intelektualne svojine se primenjuju različiti zakoni, te je poznavanje ove oblasti neminovno prilikom pripreme ovakve klauzule. Zakon o patentima i Zakon o autorskom i srodnim pravima uređuju pitanje patenata i autorskih dela nastalih u radnom odnosu. U osnovi je zajednički stav da je nosilac ovih prava poslodavac. Ipak, da ne bi došlo do zabune ili se ostavio prostor za različita tumačenja šta je stvoreno u radnom odnosu a šta nije, potrebno je u okviru ove klauzule razraditi ovaj koncept. Takođe, ova klauzula mora biti prilagođena konkretnom poslovanju kompanije.
Opšte je pravilo da zaposleni ugovorom o radu može dobiti više prava nego što ima u zakonu, ali nikako manje.
Važna napomena je da se ovom klauzulom utvrđuju prava povodom buduće intelektualne svojine, one koja će nastati. Nemoguće je ovim ugovorom tačno predvideti šta će sve od intelektualne svojine razvijati zaposleni godinama rada u kompaniji, te je dobro postaviti širok okvir, a ne okretati se individualno određenim projektima.
Prava zaposlenog, odnosno autora u vezi dela nastalog u radnom odnosu se pre svega ogledaju u uvođenju prava na naknadu. Zakon nije specifičniji od ovoga, te kako će se naknada dodeljivati, koda i u kom iznosu, zavisi od poslodavca. To bi trebalo urediti internim aktima, tako da se na sve zaposlene primenjuju ista pravila, ali može biti i deo ugovora o radu.
Takođe, bitno je naglasiti da autor zadržava moralna prava, odnosno ostaje autor dela, iako je izvorni nosilac prava poslodavac. To znači da svugde mora biti istican kao autor istog. Tog prava nije moguće odreći se ili ga preneti, sve i da autor to želi.
Ovakva klauzula je ujedno povezana i sa druge dve klauzule koje obrađujemo ovim tekstom. Anti-konkurencijska klauzula treba da obezbedi da ne stvaramo intelektualnu svojinu i u drugoj kompaniji, po modelu intelektualne svojine koju poslodavac razvija. A klauzula o poslovnoj tajni omogućava da se neformalna intelektualna svojina takođe podvede pod poslovnu tajnu sa drugim oblastima koje će poslodavac odrediti kao poslovnu tajnu.
- Klauzula o poslovnoj tajni (NDA)
Ova klauzula nekada zna da preraste u zaseban ugovor. Nekada mora biti zaseban ugovor iz razloga što nije predviđena bila u vreme pisanja ugovora o radu, pa je jedino moguće naknadno zaključenje. Kada je to samostalan ugovor o poslovnoj tajni tada samo jedna strana ima obaveze, te je to na neki način čini jednostrano-teretnim ugovorom, i zaposleni može i odbiti da je potpiše, a svakako da ne može pokriti deo poslovanja pre nego je nastala. Preporuka je uvesti je naknadno aneksom ugovora o radu. Ipak, najcelishodnije za poslodavca je da ova klauzula nađe svoje mesto već u samom ugovoru o radu.
Ovom klauzulom se različite informacije ili vrsta informacija proglašavaju poslovnom tajnom. To znači da je prenošenje ovih informacija strogo zabranjeno, te da zaposleni krši ugovor o radu, radnu disciplinu i može biti kažnjen drastičnim kaznama ukoliko iznosi takve informacije. Poslodavac mora da vodi računa o tome koje informacije mu daju prednost u poslovanju na tržištu, u baš njegovoj sferi poslovanja i da strateški te podatke štiti.
Svaka ona stvar u poslovanju koja poslodavca čini konkurentnijim od ostalih na tržištu u toj sferi treba biti zaštićena poslovnom tajnom. To ne moraju biti visoko-intelektualne sfere poslovanja, već i obične tehničke stvari. Recimo podaci o tome ko je dobavljač materijala određenog, jer u slučaju da konkurencija nabavi isti materijal imali bi priliku da izjednače kvalitet i/ili cene sa poslodavcem. To bi poslodavcu uticalo na poslovanje, te je jasan interes da ovakvu informaciju, iako nije visoko-intelektualna, zaštiti poslovnom tajnom. Pored toga, poslovna tajna može biti krug klijenata sa kojima poslodavac radi, finansijski parametri, pa čak i plata zaposlenog.
Obzirom da pravom intelektualne svojine nije moguće zaštititi onu intelektualnu svojinu koja nema formu, kao što je know-how, to su elementi koje bi takođe trebalo kada propadnu kroz sito intelektualne svojine da upadnu pravo u klauzulu o poslovnoj tajni.
Kada se propisuje klauzula o poslovnoj tajni preporučuje se da se propiše cifra koju će zaposleni minimalno platiti ukoliko povredi ovu klauzulu, tako se autonomijom volje propisuje minimalna kazna i izbegava situacija da subjektivni osećaj sudije presudi možda nepovoljno po poslodavca.
Ove tri klauzule bi u svojoj kombinaciji trebale da obezbede poslodavcu potpunu zaštitu intelektualnog potencijala i intelektualnog kapitala njegove kompanije. Ulaganje u razvoj intelektualnih potencijala kompanije je sada sigurniji i izvesnije je da će dovesti do pozitivnih rezultata.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika stručnjaka za ove oblasti ili advokata.
Autor teksta: Denis Tul