Šta sve obuhvataju autorska prava? Koja ovlašćenja nam ta prava daju kao autorima? Šta bi trebalo da uradimo kako bismo zaštitili svoja prava?
Autorska i srodna prava su jedna od 2 uže oblasti prava intelektualne svojine. Zakon o autorskim i srodnim pravima daje definiciju autorskog dela u članu 2: “Autosko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.”[1]
Predmet zaštite autorskog prava je autorsko delo. Autorsko delo je starije od autorskog prava. U momentu nastanka dela, nastaje pravo na istom. Status autora prati činjenicu nastanka dela. AUTORSKO DELO je ORIGINALNO delo ČOVEKA koje nastaje kao rezultat KREATIVNOSTI čoveka, koje je izraženo u određenoj FORMI.
Iz navedene definicije autorskog dela proističu četiri osnovna obeležja autorskog dela:
-Radi se o delu čoveka;
-Njega karakteriše intelektualni, kreativni sadržaj;
-Ono mora biti izraženo u određenoj formi;
-Autorsko delo mora biti originalno.[2]
Zakon taksativno nabraja autorska dela u članu 2, ovo su neka od njih:
-Pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi i dr.);
-Računarski program;
-Govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.);
-Dramska, dramsko-muzička, koreografska;
-Muzička dela;
-Filmska dela;
-Dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.);
-Dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja;
-Fotografije;
-Pozorišna režija i dr.
Autorsko delo može biti izvorno ili izvedeno (odnosno delo prerade), kao i zbirka. Autorsko delo može biti jednostavno i složeno (ako se sastoji iz više jednostavnih dela). Autorsko delo može biti neobjavljeno, objavljeno ili izdato, u odnosu na fazu u kojoj se nalazi. U odnosu na to obuhvata različita prava autora na istom, kao i različit poslovni položaj u odnosu na svoje delo.
Svim autorima, bilo koje od navedenih vrsta autorskih dela se garantuju moralna (lična) i ekonomska prava. Moralna prava se ne mogu preneti ugovorom, te će autor imati pravo na priznanje autorstva, pravo na naznačenje imena na svakoj kopiji dela, pravo na objavljivanje svog dela, pravo zaštite integriteta i dr. Ekonomska prava su prenosiva, te parvo na ekonomsko iskorišćavanje (umnožavanje i stavljanje u promet, korišćenje dela u bestelesnom obliku) može biti ugovorom preneto na određeno fizičko ili pravno lice, u celosti ili u delu.
Obzirom na prenosivost ekonomskih prava, potrebno je razlikovati autora i nosioca autorskog prava. Autor je izvorni nosilac autorskog prava, ali on prenosom prava, iako ostaje autor jer zadržava moralna (neprenosiva) prava, prestaje biti nosilac prava.
Autorska prava deluju prema svima i većina ovlašćenja je isključiva, što podrazumeva da autor ima pravo da na osnovu svog autorstva od svih ostalih zahteva da se suzdrže od određenih radnji kojae bi se smatrale kršenjem autorskih prava.
U srodna prava spadaju: prava interpretatora, prava proizvođača fonograma, prava filmskih producenata na njihovim videogramima, prava proizvođača emisije, prava proizvođača baza podataka i dr.
Autori, a i nosioci autorskog i srodnih prava moraju biti svesni svojih prava i položaja. Oni bi morali voditi računa o svim ugovorima koje potpisuju, obzirom da smo rekli da su ekonomska prava podobna prenosu putem ugovora. Preporuka je da imate pravnika, stručnjaka u oblasti intelektualne svojine ukoliko potpisujete ugovore koji se tiču vaše intelektualne tvorevine, vašeg dela. Vaše autorstvo, ukoliko je isplativo, često je i vaš biznis, te budite svesni toga i ponašajte se u skladu sa time. Ukoliko biste pravnika konsultovali da imate firmu, konsultujte ga i u vezi sa svojim autorskim delima i zaštitom istih. Sudska zaštita mnogo više košta i nekada kasno dođe, te bi oni koji poslušaju ovaj savet mogli izbeći dosta neprijatnosti i troškova.
Napomena: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje advokata ili pravnog konsultanta, već samo kratak pregled i analiza položaja autora u skladu sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Zakon o autorskim i srodnim pravima, „Službeni glasnik RS“ br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016, čl. 2
[2] Denis Tul, Prava stranaca na intelektualnu svojinu, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godina, strana 10
Šta je to industrijski dizajn? Kako se štiti? Zašto je bitan?
Zakon o zaštiti industrijskog dizajna u čl. 2 st. 1 definiše industrijski dizajn kao trodimenzionalni ili dvodimenzionalni IZGLED celog proizvoda ili njegovog dela, koji je određen njegovim vizuelnim karakteristikama, posebno linijama, konturama, bojama, oblikom, teksturom i/ili materijalima od kojih je proizvod sačinjen, ili kojima je ukrašen, kao i njihovim kombinacijama.
Da bi industrijski dizajn mogao biti zaštićen on mora biti NOV i mora imati INDIVIDUALNI karakter, tj mora se razlikovati od drugih dizajnova date vrste proizvoda. Industrijski dizajn je nov ako do momenta podnošenja prijave identičan dizajn nije postao dostupan javnosti. Industrijski dizajni se smatraju identičnim ako se razlikuju samo u nebitnim detaljima.
Osnovna funkcija industrijskog dizajna jeste razlikovanje, ali i funkcija marketinga je bitan element. Dizajn svoj uticaj usmerava na potrošača koji bira proizvod na osnovu utiska koji ostvaruje u kontaktu sa spoljnom sadržinom vidljivom oku. Eventualno dodatna funkcija dizajna može biti dodatno i zadovoljenje nekih potreba.
Razlog postojanja zaštite dizajna i njegovog podvođenja u oblast intelektualne svojine leži upravo u spoznaji privredne vrednosti estetskog oblika robe.
Pravo na industrijskom dizajnu nastaje kroz formalni postupak, pred državnim organom. Taj postupak se okončava rešenjem i upisom u odgovarajući registar kod nadležnog organa. Ipak, prava nastaju retroaktivno, od momenta podnošenja prijave. Industrijski dizajn može biti ograničen teritorijalno i vremenski:
-Teritorijalno ograničenje podrazumeva da se dizajn prijavljuje za tačno određenu teritoriju. Dizajn zaštićen u Srbiji nema dejstvo van teritorije Srbije. Zainteresovano lice može zaštititi svoj dizajn u više zemalja na tri načina: Podnoseći nacionalne prijave dizajna u svim državama u kojima želi zaštitu, podnošenjem međunarodne prijave dizajna u kojoj bi naznačio zemlje od interesa i podnošenje prijave za zaštitu dizajna na nivou EU.
-Vremensko ograničenje govori da dizajn može trajati najduže 25 godina. On se prijavljuje na period od po 5 godina i produžava tako da najviše traje 25 godina u zbiru.
Autorsko-pravna zaštita ne isključuje zaštitu industrijskog dizajna. Što znači da industrijski dizajn može imati dvostruku zaštitu u sistemu intelektualne svojine.
Moralna prava na dizajnu uvek pripadaju autoru, ne mogu se prenositi, dok se pravo na ekonomsko iskorišćavanje industrijskog dizajna može prenositi. Odnos između autora i sticaoca prava uređuje se ugovorom.
Žig, odnosno logo firme iako je zasebno pravo, može biti inkludiran i u dizajnu proizvoda i najčešće jeste, ali pravo na dizajn bi bilo povređeno i u slučaju da neko napravi isti dizajn, samo uklanjajući žig sa istog, jer tu ne postoji bitna razlika.
Prepoznatljivost određenog proizvoda je deo brenda tog proizvoda. Često se kupci odlučuju za određeni proizvod baš zbog žiga (logoa firme) i/ili samog dizajna proizvoda. Industrijski dizajn doprinosi boljem plasmanu i prodaji proizvoda, a od prodaje zavisi i formiranje cene i proizvodni kapaciteti. Dodatan način zarade je prodaja prava na korišćenje industrijskog dizajna drugim firmama. Dakle, može se dozvoliti drugim firmama da koriste isti dizajn za svoje proizvode. To je najsigurnije sprovesti na osnovu ugovora o licenci ili ugovora o korišćenju dizajna.
Dizajn sajta ne treba mešati sa industrijskim dizajnom. Dizajn sajta je vezan za kod, te će imati autorsko pravnu zaštitu koja se garantuje autoru koda.
Napomena: Ovaj tekst je autorska analiza problematike vezane za industrijski dizajn, najviše Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Ovaj tekst nije zamena za angaživanje pravnog savetnika, konsultanta, niti advokata u slučaju spora pred sudom.
Autor teksta: Denis Tul
Šta je poslovno ime, a šta žig? Kako stvoriti brend? Da li možemo koristiti imena poznatih ličnosti u nazivu privatne firme?
Poslovno ime je jedan od osnovnih elemenata privrednog subjekta. Na osnovu poslovnog imena pravi se razlika između različitih privrednih subjekata. Poslovno ime privrednih subjekata se najčešće sastoji iz tri dela: oznaka pravne forme, sedišta i naziva. Oznaka pravne forme ima za cilj da napravi razliku između privrednih subjekata (privrednih društava (doo, ad, od, kd), preduzetnika, udruženja građana, zadruga i dr.).
Poslovno ime privrednih društava se sastoji iz tri dela: naziv, oznaka pravne forme i sedište. Naziv je onaj individualni deo poslovnog imena po kojem se određeno privredno društvo izdvaja od ostalih privrednih društava. Poslovno ime je uređeno Zakonom o privrednim društvima čl. 22. Skraćeno poslovno ime se često koristi i obavezno sadrži naziv i pravnu formu i takođe se registruje u skladu sa Zakonom o postupku registracije u APR-u.
Žig je pravo industrijske svojine, i on se odnosi na jedinstven znak kojim nosilac žiga obeležava svoje proizvode i usluge u cilju razlikovanja od istih i sličnih proizvoda i usluga. Žig se može sastojati od slova (različitih fontova, izgleda), reči (najčešće gore pomenuti naziv privrednog subjekta), kombinacije reči, slika, crteža, u različitim bojama, trodimenzionalnih znakova, pa čak i zvukova, ili kombinacijom. Obzirom na sve mogućnosti grafičkih rešenja u moderno doba razvio se i novi posao, dizajniranje logoa. Žig može biti nacionalan (inicialna registracija u RS) ili međunarodni žig. Žig je uređen Zakonom o žigovima i žig prestaje ukoliko nosilac žiga ne plati godišnju taksu, ukoliko se odrekne žiga, prestankom ili smrću i nekorišćenjem žiga u roku od 5 godina, a u posebnim slučajevima ako bude poništen.
Žig nastaje kao rezultat strogo formalnog, upravnog postupka, uređenog Zakonom o žigovima, sprovedenog pred Zavodom za zaštitu intelektualne svojine, kao specijalizovanim organom. Kao rezultat ovog postupka donosi se rešenje, koje ako je pozitivno ima konstitutivni karakter, te se vrši upis žiga u bazu žigova. Svako pravno i fizičko lice može da zaštititi svoj žig pri Zavodu za intelektualnu svojinu. Dakle, ovaj vid zaštite se uspostavlja na dobrovoljnoj bazi, za razliku od zaštite koja se pruža poslovnom imenu privrednog društava, koje se štiti Zakonom o privrednim društvima i Zakonom o zaštiti konkurencije, a koja zaštita se stavlja na raspolaganje licu samim momentom registracije privrednog društva. Problem kod prijave žiga za pojedinca može biti visina taksi, dok ona za privredna društva obično nije problematična.
Prepoznatljivost privrednog subjekta potiče od njegovog imena, ugleda i imidža koji želi da plasira. Početna faza je iznalaženje grafičkog rešenja ili dizajniranje logoa. Logo najčešće sadrži deo poslovnog imena, naziv, ali ne mora biti tako, i poenta je da je tako osmišljen da ostavi utisak na potencijalne potrošače. Ovakav logo, koji privredni subjekt namerava da koristi i obeležava svoje proizvode i usluge, može zaštititi kao žig. To je početak brendiranja, stvaranja brenda, odnosno građenja imidža.
Ukoliko nameravate koristiti ime određene poznate, javne ličnosti (naučnika, lekara, sportiste i dr.) u nazivu privrednog subjekta, onda je potrebno da pribavite dozvolu tog lica ili naslednika tog lica ako je to lice mrtvo. Može se desiti da nema živih naslednika, onda se dozvola pribavlja od Ministarstva kulture. Ovaj formalni postupak je neizostavan, i sprovodi se u cilju zaštite kulturne zaostavštine.
Napomena: Ovaj tekst je analiza zakonodavstva u Republici Srbiji, prvenstveno Zakona o žigovima. Ova analiza ne predstavlja pravni savet niti može zameniti potrebu da se angažuje advokat i/ili stručnjak za pravo intelektualne svojine u svakom pojedinačnom slučaju, jer svaki slučaj je jedinstven.
Autor teksta: Denis Tul
Da li je fotografija autorsko delo? Kakva pravna zaštita se stavlja na raspolaganje autoru fotografije?
Autorska prava fotografa su ekonomska i moralna prava koja se vezuju za autora umetničke fotografije lično, a povodom njegovog autorskog dela, umetničke fotografije. Zakon o autorskim pravima taksativno nabraja sva autorska dela koja se zaštićena autorskim pravima. Čl. 2 st. 2 tč. 9 Zakona o autorskim pravima propisano je da je fotografija autorsko delo. U ovom članu nije navedeno da se radi o takvoj fotografiji koja ima umetnički karakter, ali to jeste slučaj.
Dakle, nemaju sve fotografije status autorskog dela, te nisu sve fotografije zaštićene autorskim pravima, već samo one fotografije koje možemo definisati kao umetničke fotografije. Podložno je raspravi koje fotografije bi trebalo da budu umetničke, i samim time da steknu zaštitu. Generalno je prihvaćeno da su to originalne fotografije koje sadrže određene estetske vrednosti samim time što su originalne. Ostaje osećaj da ovo nije dovoljno da se izbegnu problemi u praksi.
Fotografija je tradicionalno autorsko delo na svetskom nivou zaštićeno još od 1908. godine i Berlinske konferencije. Ipak, i dan danas u Republici Srbiji smo svedoci različitih rasprava na ovu temu. Naime, 2016. godine je u Srbiji postojala inicijativa za promenu Zakona o autorskim pravima i brisanje fotografije kao autorskog dela. Glavni argument za ovakve stavove bio je taj da je fotografisanje mehanička radnja, da fotoaparat kao mašina „odrađuje najveći deo posla“, te da nema umetnički značaj. Ova inicijativa nije pretočena u zakonske promene, i izbegnute su nesagledive posledice za autorska prava i fotografe. Tako da je autorsko pravna zaštita ostala zagarantovana autorima fotografija u Srbiji, ali poražavajuća je i činjenica da se dovodilo u pitanje autorstvo na fotografijama.
Dakle, fotografija je autorsko delo, a autorsko pravo na određenom delu nastaje samom činejnicom nastanka dela. Iz ovoga proizilazi da se pravna zaštita fotografije kao dela i autorskog prava fotografa stiče samim momentom stvaranja fotografije. Iz toga proizilazi da nije potrebno voditi postupak pred državnim organom kako bi se dobilo ili priznalo autorsko pravo na fotografiji. Ipak, moguće je deponovanje autorskih dela, pa i fotografije ili skupa fotografija, kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine. To je opcija koja bi autoru dala dodatnu dokaznu snagu u slučaju spora oko autorstva na fotografiji koja je deponovana, ali nije obaveza autora, niti je deponovanje vezano za nastanak autorskog prava.
U slučaju nelegalnog korišćenja fotografije, fotograf koji nije dao takvu dozvolu za korišćenje ima pravo na sudsku zaštitu. Fotograf takođe ima opciju da prvo upozori onoga ko koristi fotografiju bez dozvole, te da predloži vansudske pregovore ili nagodbu.
Organizacija fotografskih autora (OFA) je organizacija za kolektivno ostvarivanje prava autora fotografija, fotografa. Ova organizacija štiti prava fotografa, profesionalnih i amatera, bez obzira na tematiku i predmet fotografisanja.
Ono što bi trebalo da je opšte poznato, ne samo pravnicima, već i laicima, jeste činjenica da je fotografija autorsko delo određenog lica, onoga koji svojom radnjom, fotografisanjem, napravi istu. Da bi se ista koristila uvek je potrebna dozvola autora. Ne postoji fotografija koja nema autora, samo je pitanje koje fotografije imaju autorsko pravnu zaštitu, a postoje i fotografije čiji su se autori odrekli ekonomskih prava na istoj te omogućili ostalima da slobodno i besplatno koriste iste (objavljuju, edit-uju i dr.). Za vlasnike sajtova, facebook grupa, linkedin profila i za svakoga pojedinačno jako je bitno da zna da je fotografija nečije autorsko delo. Rizično je svako download-ovanje fotografije sa google pretraživača i sa tuđih profila, sajtova kao i svako edit-ovanje i objavljivanje takve fotografije. Za svako edit-ovanje i objavljivanje, sa pravnog aspekta, potrebna je dozvola autora ili nosioca prava. Postoji više načina da se pribavi dozvola koja može biti pisana i usmena, ali se preporučuje pisana zbog pravne sigurnosti. Često ovakva dozvola zahteva protivnaknadu, ali to je stvar pregovara i dogovara sa autorom fotografije. Uvek postoji opcija praćenja sajtova na kojima autori dobrovoljno ostavljaju svoje fotografije na slobodno korišćenje, ali je bitno dobro pročitati uslove poslovanja na tim sajtovima.
U slučaju kada se angažuje autor da pripremi fotografije po nalogu iz datog ugovora, prava pripadaju naručiocu dela.
U slučaju sudskog spora, potrebno je veštačenje fotografa, na osnovu kojeg će sud donositi odluku o tome da li je jedna fotografija autorsko delo i da li je samim time povređeno pravo autora, te koliko iznosi naknada za povredu ekonomskih i moralnih prava, zavisno koja postoji i koja se ističe u datom slučaju. Kod procene sudijsko subjektivno mišljenje igra ulogu.
Zapamtite, jedna umetnička fotografija vas može koštati mnogo više ako je plaćate nakon sudskog postupka, umesto pre nego što je iskoristite.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nikako nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata.
Autor teksta: Denis Tul
Internet pravo je oblast prava koja se najbrže razvija poslednjih decenija, a obzirom da je pravo kruto i sporo odgovara na promene, ova oblast prava smatra se najneuređenijom oblasti prava u XXI veku. Nedostatak pravila na internetu, nedostatak bezbednosti na internetu su pitanja koja će obeležiti početak ovog veka. Tri oblasti prava su se odmah izdvojile kao oblasti visokog značaja na internetu: autorska i srodna prava, prava podataka ličnosti i pravo e-trgovine. U poslednje vreme vidimo tendenciju EU da se prva na ozbiljan način suoči sa promenama koje nam donose moderne tehnologije. GDPR je stupio na snagu 2018. godine, 2019. godine se očekuje i direktiva u oblasti e-trgovine, a aktualna tema danas je Direktiva EU o autorskim pravima (Directive on Copyright in the Digital Single Market). Danas je goruće pitanje u naučnim krugovima šta nam donosi nova direktiva o autorskim pravima. Naime, Srbija je u skladu sa SSP-om u obavezi da usaglasi svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU. Tako da ova direktiva koja će se neposredno primenjuvati u članicama EU, moraće da bude implementirana, tj. neposredno pirmenjena u Srbiji.
U pomenutoj, tesnom većinom donetoj direktivi o autorskim pravima, sporan je član 13, ali i član 11. Analiziraćemo navedene članove i pokušati da damo mišljenje o uticaju istih na internet platforme, autore i nosioce autorskih prava i korisnike.
Zaokret u oblasti internet prava i autorskih prava je promena jednog od osnovnih načela gde se odgovornost sa lica koja postavljaju sadržaj online prebacuje na internet platforme koje omogućavaju upload tog sadržaja, a koji sadržaj često predstavlja autorsko delo. Zapravo, u početku ovo i jeste bila ideja, ali su vremenom putem Terms&Conditions i TermsAgreement velike kompanije uspele da svoju odgovornost ublaže ili u potpunosti isključe. Tako danas npr. Facebook i Twitter ne odgovaraju za povredu sve dok se ne desi da je povreda prava bila prijavljena, a da oni nisu postupili po prijavi, odnosno uklonili sporni sadržaj na osnovu prijave. Dakle, uvođenjem pravila Notice&TakeDown velike kompanije uvele su obavezu autorima i nosiocima autorskih prava da samostalno prijave povredu autorskog prava, gde bi se tek nakon lične prijave aktivirala obaveza kompanije da ukloni sporni sadržaj. Tako je teret iniciranja postupka prebačen na autora ili nosioca autorskog prava, a kompanijama olakšan postupak.[1] Nova direktiva o autorskim pravima EU obavezu da se preispita sav sadržaj i ukloni sporan vraća se na teret kompanija, ali ne samo to, već će za svaki sadržaj koji se uploaduje morati da postoji ugovor ili drugi pisani trag koji će svedočiti o tome da je autor ili nosilac autorskog prava dao dozvolu da se određeni autorski sadržaj prenese putem internet platforme, društvene mreže i dr.
Član 13 stav 1: „Pružaoci usluga informacionog društva koji pohranjuju i pružaju javni pristup velikim količinama radova ili drugih sadržaja koje su njihovi korisnici postavili (upload), trebali bi, u saradnji s nosiocima prava, preduzeti mere kako bi osigurale funkcioniranje ugovora zaključenih s nosiocima prava za korištenje njihovih dela ili drugih predmeta, ili sprečavanje dostupnosti njihovih dela ili drugih predmeta koje su nosioci prava identifikovali kroz saradnju s pružaocima usluga. Te mere, kao što je upotreba korisnih tehnologija za prepoznavanje sadržaja, moraju biti prikladne i srazmerne. Pružaoci usluga dužni su da nosiocima prava pruže odgovarajuće informacije o funkcionisanju i primeni mera, kao i, kada je to potrebno, odgovarajuće izveštaje o prepoznavanju i korišćenju dela i drugih predmeta.“ (Slobodan prevod)
Analiza člana 13:
- Analizirajući ovaj član zaključujemo to da će velike kompanije morati da potpisuju ugovore sa autorima i nisiocima autorskih prava, te da će morati da primene konkretne mere u cilju pružanja zaštite u vezi sa njihovim autorskim delima.
- Dakle, upload-ovanje sadržaja autorskog dela će biti pravno valjano samo uz dozvolu nosioca autorskih prava. Pored pribavljanja dozvole moraće da postoji i pisani trag, dokaz kako bi bili sigurni, što će biti najverovatnije u vidu ugovora koji se potpisuje po pristupu i ličiti na koncept TermsAgreement i Terms&Conditions. Izgled ovih ugovora će nas posebno interesovati, jer od njih će zavisiti u mnogome šta će se detaljno dešavati sa autorskim delima, da li će se autori i nosioci prava ograničavati i u kojem obimu kroz ove ugovore, a za njihova dela ugovarati slobodan prenos ili čak i editovanje. Sve u svemu standard na koji autori i nosioci prava budu pristali većinom postaće opšti, globalni standard, a upitno je mogu li se izboriti da ovi ugovori budu značajno povoljniji za njih od uslova koje trenutno imaju.
- Obzirom da se putem ovih internet platformi prenosi velik broj autorskih dela, čini se da neće biti ličnog uređivanja ugovora, već da će se potpisivati ugovori po pristupu, što znači da će autori i nosioci prava koji žele da mreže koriste kako bi javno oglasili svoja dela, morati da potpišu ugovore koji im se predoče, bez mogućnosti dogovaranja posebnih personalizovanih uslova ili će moći da se odluče za jedan od vidova ugovora.
- Iz ovakvih obaveza proističe bolja pozicija autora i nosioca autorskih prava u vezi sa njihovim autorskim delima, ali i mnogo teži protok autorskih dela koji će pogoditi korisnike istih, te će se sukobiti sa konceptom ljudskog prava na slobodu izražavanja. Naravno i kompanije će se susresti sa mnogim poteškoćama, i morati da ulože određena sredstva u stvaranje kreativnih rešenja. Umesto pasivnog držanja internet platformi, one će morati da budu proaktivne i unapred odrediti da li određeni materijal krši ili ne autorska prava. To je moguće pomoću određenih upload filtera.
- Odgovornost građana se ne menja ovom direktivom.
Postoji izuzetak koji se odnosi i olakšava poziciju „manjim“ kompanijama, a taj izuzetak se javlja u vidu činjenice da se ova direktiva neće se primenjivati na startap do 5 miliona evra prometa na godišnjem nivou.
Sa strane internet platformi ova direktiva stvara probleme, ali probleme koji bi kreativnim. Ovom direktivom najviše su pogođene velike kompanije kao što su YouTube, Google, Facebook, Twitter, Reddit.
Sa strane autora i nosilaca autorskih prava ova direktiva ima potencijal da im obezbedi veću zaštitu, ali u kojem će se zapravo obimu primenjivati i da li će autori i nosioci autorskih prava izgubiti marketinške pogodnosti koje nudi slobodan upload i share na društvenim mrežama ostaje upitno. Postavlja se logično pitanje: „Da li direktiva štiti prava autora ili prava nosioca prava, odnosno velikih kompanija na koje su preneta prava na ekonomsko iskorišćavanje autorskih dela“? Naime, velike kompanije imaju veće interese da se autorska dela ne prenose slobodno i svakako da imaju veći protok novca i više sredstava da nadomeste sužavanje marketinškog prostora. Upload bi trebao ostati slobodan uz dozvolu nosioca atorskih prava i dokaz o tome da je lice koje vrši upload stvarni autor sadržaja.
Korisnici su najviše pogođeni ovim promenama. Sa strane korisnika očito je da će sloboda izražavanja biti ograničena autorskim pravima koja dobijaju prioritet. To znači da bi share politika društvenih mreža mogla biti promenjena, sem u slučaju da se ostavi mogućnost da se autori odreknu zaštite i stave svoje delo u slobodan protok svojom voljom, a možda i kako bi omogućili svojim delima veći uticaj i marketinški prostor. Obzirom na potrebu za izvorima zabavnog i kulturnog sadržaja, biti primorani da isti plaćaju. Isti uticaj koji ima na share ova direktiva ima i na edit funkcije.
Pitanje kako se postaviti prema korisnicima koji postavljaju sadržaj online, Torrent i peer-to-peer sistem je teško kontrolisati i još teže utvrditi odgovornost za povrede autorskih prava. Na ovakve internet platforme koje omogućavaju peer-to-peer prenošenje podataka nije moguće primeniti ovu direktivu. Naime, ovakvi sajtovi koji su delili linkove za download autorskih dela nisu postupali ni po ranijim odredbama iz oblasti autorskih prava, ali nije ni pronađen efikasan način da se njihovo delovanje suzbije. Moguće je da će ovakve platforme dobiti veću ulogu u distribuciji sadržaja, obzirom da će više sadržaja biti zabranjeno prenositi putem društvenih mreža, YouTube-a i dr.
Teritorialno važenje direktive – Za razliku od GDPR-a, kod direktive o autorskim pravima nije primenjen eksteritorialni princip primene po osnovu nacionalnosti, odnosno pripadnosti autora ili nosioca autorskog prava državi EU. Direktiva EU primenjuje se, dakle, samo na teritoriji država EU, tj. na kompanije koje imaju sedište na teritoriji EU. Da li će odredbe ove direktive biti podložne izigravanju menjanjem sedišta pravnog lica, izmeštanjem sedišta kompanija koje pogađa ova konvencija. To će nam pokazati vreme, a ukoliko se ne iznađe jednostavnije rešenje ovo bi se moglo dogoditi.
Autorska prava dobila su ovom direktivom jaču poziciju od slobode izražavanja, ali ostavljeno je nešto prostora i slobodi izražavanja kroz neka ograničenja autorskih prava. Ograničenja autorskih prava odnose se na karikaturu, parodiju, gif i meme. Ovo znači da će ovi vidovi editovanaj autorskog dela i izražavanja biti dozvoljeni i nakon početka primene ove direktive.
Za implementaciju ove direktive dat je period od 2 godine. Obzirom da je izglasana 21.03.2019. godine, datum početka primene trebao bi biti 22.03.2021. godine.
Takođe, online mediji će doživeti promenu kroz sferu autorskih prava i ta promena je utkana u član 11 pomenute direktive. Ovaj član govori o autorskim pravima na publikacijama i zabranjuje slobodnu podelu i kopiranje medijskih publikacija. Države članice garantuju da će izdavačima publikacija za medije prava ostati netaknuta i da neće ni na koji način uticati na autorska prava i prava nosilaca autorskih prava u vezi sa radovima i drugim predmetima sadržanim u medijima. Takva prava ne mogu se pozvati protiv autora i nosilaca autorskih prava, a posebno ih ne mogu lišiti prava da koriste svoja dela i druge predmete nezavisno od publikacije štampe u koju su uključeni. Ovim članom se novinarima i istraživačima ostavlja mogućnost da ukoliko neki medijske kuće ili internet platforme koriste, kopiraju njihove linkove, fotografije i delove tekstova moraju platiti određenu naknadu.
Direktiva o autorskim pravima je rezultat borbe velikih izdavačkih, produkcijskih kuća sa velikim internet platformama, a prvi su profitirali istom. Ostaje da vreme pokaže hoće li ova direktiva izazvati veće promene u sajber svetu ili će velike internet kompanije naći kreativne načine da se prilagode novonastaloj situaciji. Jedno je sigurno, promene na internetu nas očekuju, a internet će postati bezbednije digitalno okruženje, ali teško da se može očekivati da internet postane dosadan, jer previše je kreativnih načina da se izbori sa novim ograničenjima.
Autor teksta Denis Tul.
[1] Za vise informacija pogledati rad “Zaštita autorskih prava u Republici Srbiji”, Denis Tul I Đina Vesić, Beograd, 2019. godina.
- 1
- 2