COPYLEFT – vrsta licence

Ugovor o licenci je jedan od najsloženijih ugovora u pravnom prometu. Ugovorom o licenci se davalac licence obavezuje da ustupi sticaocu licence, u celini ili delimično, pravo svog intelektualnog rada, tehničkog znanja, industrijskog dizajna ili žiga (predmeta intelektualne svojine), dok se sticalac licence obavezuje da plati određenu naknadu uz potencijalne mnogobrojne dodatne obaveze. Ovaj ugovor služi prenosu prava intelektualne svojine. Kako je ova oblast veoma složena i specifična i sam ugovor o licenci može imati mnogo varijacija. Tako dolazimo do pojma copyleft.

Copyleft je vrsta licence, odnosno ugovora o licenci, kod kojeg se davalac licence odriče jednog dela svojih prava, i to ekonomskog dela prava, odnosno prava na naknadu za datu licencu. Tako korišćenje predmeta licence postaje besplatno i olakšano sticaocu licence koji pristane na preostale uslove ovog ugovora (ukoliko ih ima). Osnovna ideja je da se bez naknade daje pravo na korišćenje, istraživanje, kopiranje i deljenje, modifikaciju i distribuciju izvedenih dela. Ipak, nekim vrstama licenci daju se različiti korpus prava ili pod različitim uslovima.

Copyleft, kao koncept, se javio kao opozicija copyright-u, odnosno konceptu intelektualne svojine koji ograničava sva treća lica da koriste određeni predmet intelektualne svojine po osnovu prisvajanja tog predmeta od strane tvorca (nosioca). Stvara monopol svom nosiocu, kao podsticaj stvaralaštvu. A onda se javlja pitanje opravdanosti monopola. Kritičari koncepta intelektualne svojine smatraju da bi ona trebala pripadati celom društvu. Ipak, to bi ugrozilo stvaralaštvo, obzirom da bi uklonilo jedan značajan izvor stvaralačkog entuziazma, pokretačku snagu, te time usporilo razvoj društva u celini. U razvoj intelektualne svojine se ulažu ozbiljna sredstava. Zato smo stava smo da ova dva koncepta mogu i moraju da koegzistiraju. Odnosno, princip je copyright, a copyleft može autor stvoriti svojom slobodnom voljom, odričući se dela prava, nudeći zainteresovanima ugovor kojim se odriče od ekonomskog iskorišćavanja dela svojevoljno.

Obzirom na navedeno, copyleft licenca postaje sve popularnija. Ona olakšava poslovanje i ima druge prednosti koje pruža, te je sve popularnija u praksi. Najčešće se javlja u IT sektoru, ali i u drugim oblastima gde je potreban rad većeg broja lica na istom predmetu, kako bi nastalo složeno delo. Često kod koda, odnosno programiranja i zato mnogi povezuju isto sa IT sektorom. Uz tako brz razvoj, javili su se i drugi različiti oblici licenci, kao podvrste copyleft licence, a u skladu sa varijacijama koje su sadržane u ugovorima o licenci. Ovde pre svega, mislimo na GNU licence i licence otvorenog sadržaja (Open Content License), kao i licence kreativne zajednice (Creative Commons Licenses).

Ipak, treba razlikovati copyleft od odricanja vlasnika od prava intelektualne svojine. Jer kad se vlasnik (nosilac) prava odrekne tog svog prava na predmetu intelektualne svojine (patentu i dr. obliku intelektualne svojine), to delo postaje deo javnog domena, odnosno svima je dostupno bez potrebe da se zaključi ugovor. Razlika je što kad je nešto u javnom domenu, nema nikakvih uslova, osim poštovanja moralnih prava. Nema ugovora prema korisniku predmeta intelektualne svojine, već on samoinicijativno istu iskorišćava na određeni način. Dakle, autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti i to na uvid i iskorišćavanje (odnosno preradu, izmenu, doradu, stavljanje u promet i dr). Kod copyleft neka od ovih ovlašćenja mogu biti limitirana ugovorom. To što se autor odriče prava na naknadu za korišćenje, ne znači da se odriče drugih prava. On može tražiti da se prerađena dela zasnovana na prvom moraju vratiti zajednici besplatno opet, odnosno da se tako prerađena ne mogu staviti u promet ili ograničiti svoju dozvolu na drugi način, a obzirom da se odnos uređuje ugovorom.

Dakle, nikako ne smemo brkati copyleft kao vrstu licence i odricanje od prava, kao način dolaska predmeta u javni domen. Autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti na uvid i iskorišćavanje, a priroda copyleft licence je ugovorna. To što je copyleft licenca ponuđena većem broju lica, to predmet licence ne čini javnim domenom, to treba tumačiti samo kao javnu ponudu predstavljenu neodređenom broju lica. Iz toga proizilazi ono da copyleft omogućava nosiocu prava da i dalje uredi nekako odnos prema sticaocu licence. Oni i dalje imaju ugovor između sebe i na ugovoru zasnovan pravni odnos. Često su to elektronski ugovori koje ljudi ne čitaju nego na sajtu odakle preuzimaju program, kod ili drugo delo, samo otkače rubriku sa pitanjem da li se slažu sa uslovima nazvanim svakojakim nazivima (Terms&Conditions, Terms of Agreement i dr.), ali retko pravim rečima (Copyleft, CopyleftLicence ili CoplyleftAgreement).

Takođe, autorsko delo ili pronalazak (recimo softver koji je u nekim slučajevima autorsko delo, a u drugim može biti patentabilan) koji su oslobođeni prava nosilaca, mogu biti preuzeti i korišćeni u cilju stvaranja vlasničkog softvera, ako je to dozvoljeno licencom. U takvom slučaju bi neko gotov konačan proizvod mogao komercijalizovati na tržištu.

Značaj copyleft licenci je velik, a najveća prednost je mogućnost povezivanja neodređenog broja saradnika, sa svih strana sveta, koji rade u različitim uslovima i imaju različita znanja koja mogu biti kompatibilna da stvore novo složeno delo ili pronalazak, novu intelektualnu svojinu. Sa razvojem nauke u svim oblastima i istraživačkog rada, dolazi se do momenta kada je sve više inovacija i tehnički naprednih pronalazaka ustvari nastalo kao trud većeg broja lica i često multidisciplinarnih timova. Prednost za ceo svet je što danas pojedinac iz Indije, Konga, Kine, Čilea i Srbije mogu zajedno napraviti nešto i učestvovati na projektu a da se ne ne poznaju. Danas smo stigli do momenta kada jednostavni predmeti najčešće nisu više inovativni, pogotovo pronalasci. Druga prednost je svakako, što se većem borju ljudi bez plaćanja licence može omogućiti i korišćenje ovih dela, odnosno uživanje u istima. To svakako uzdiže, naučni, kulturni život, ali i uslove života za pojedinca.

Jedan od primera copyleft licence može se videti kod kompjuterskog sistema Linux. Zanimljiv je i primer Wikipedia, elektronska enciklopedija u koju svako može dodati sadržaj.

Naš Zakon o autorskim i srodnim pravima ne poznaje copyleft kao pojam, niti mu daje neko drugo ime pod kojim bi se pojavio, ali isto tako ostaje pravilo da je u ugovornom pravu moguće ugovoriti sve što ne bi bilo suprotno imperativnim pravnim normama, dobrim običajima i javnom moralu (ZOO član 10.). Ugovaranje je slobodno, dok je u okviru navedenih pravila, što ovakav vid licence čini dozvoljenim.

Život je brži od prava. Pravo samo prati život. Zato je veoma izvesno da će ubuduće nastati i novi oblici licenci, i nove varijacije copyleft licenci. Bilo bi dobro da se zakonodavac pozabavi ovakvom vrstom ugovora i makar za početak istu definiše, radi veće pravne sigurnosti.

Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata.

Autor: Jovan Vlaški