Koje su specifičnosti ugovora o radu u IT sektoru? N koje klauzule bismo trebali obratiti pažnju? Kako se upravlja intelektualnom svojinom u radnom odnosu? Kako zaštititi kompaniju, a koja su prava radnika?
IT sektor poseduje određene specifičnosti izazvane vrstom posla, ubrzanim razvojem sektora i zakonskim tretmanom koda, programa i baze podataka kao autorskih dela i dela srodnog prava.
Kada govorimo o posebnostima ugovora o radu u IT sektoru, tu pre svega podrazumevamo mogućnost rada od kuće i posebni set klauzula koji se koristi kod zaključenja ugovora o radu:
-Anti-konkurencijska klauzula;
-Klauzula o zaštiti intelektualne svojine;
-Klauzula o poslovnoj tajni.
U ovom tekstu ćemo navesti racio iza korišćenja navedenih klauzula, te objasniti kako se ove klauzule pravilno primenjuju i na kraju koja su prava radnika povodom ovih klauzula.
Ova klauzula kojom se zabranjuje zaposlenom da obavlja istu vrstu poslova za sebe lično i za druga pravna lica. Ova klauzula postoji i u tradicionalnim industrijama, ali u IT sektoru poprima novu dimenziju obzirom na brzinu razvoja novih rešenja, kao i na veliku traženost iskusne radne snage, pogotovo senior developera.
Posebno je važno istaći da se ova klauzula ugovara u situacijama kada zaposleni kod poslodavca stiče nova, posebna znanja, a u IT sektoru je to često slučaj, jer poslodavci moraju neretko prvo uložiti u razvoj kadra koji će naknadno tako obučen raditi kod njega.
Kako developeri i drugi zaposleni ne bi u slobodno vreme konkurenciji razvijali ista tehnička rešenja iznoseći tako znanje i ideje koje su dobili radeći za kompaniju poslodavca, ovo je način da ovakvu vrstu zloupotrebe svedete na minimum.
Anti-konkurencijska klauzula se može uspostaviti za vreme koje je radnik u radnom odnosu i za vreme kada završi radni odnos kod vas. Ovo su naime dve slične klauzule, ali dva odvojena pitanja, koja se predlaže da budu odvojene u dva zasebna člana ugovora, kako se ne bi desilo da se mešaju i time eventualno loše protumače od strane zaposlenog ili eventualno suda u nekom eventualnom procesu.
Po našem zakonu zaposlenom pravo na rad može biti ograničeno ovakvom klauzulom najduže 2 godine po prestanku radnog odnosa kod poslodavca. Što se tiče prava radnika, da bi se anti-konkurencijska klauzula uvela za buduće vreme, nakon prestanka važenja ugovora o radu, potrebno je odrediti naknadu koju će jednokratno ili višekratno plaćati poslodavac zaposlenom nakon raskida ugovora. Ova naknada je bitan element ugovora, dakle mora biti propisana.
Važenje ove klauzule se može teritorijalno ograničiti.
- Klauzula o zaštiti intelektualne svojine
Bez ove klauzule nema sveobuhvatnog ugovora o radu u IT sektoru. Obzirom da projekti u ovom sektoru mogu eventualno dovesti do stvaranja patenta, ali pre svega dovode do stvaranja autorskog dela koda ili programa, kao i dela srodnog prava baze podataka, potrebno je sve ove različite oblasti intelektualne svojine podvesti pod zaštitu. Patent predstavlja formalni oblik intelektualne svojine dok preostala 3 nastaju neformalnim putem.
U oblasti intelektualne svojine se primenjuju različiti zakoni, te je poznavanje ove oblasti neminovno prilikom pripreme ovakve klauzule. Zakon o patentima i Zakon o autorskom i srodnim pravima uređuju pitanje patenata i autorskih dela nastalih u radnom odnosu. U osnovi je zajednički stav da je nosilac ovih prava poslodavac. Ipak, da ne bi došlo do zabune ili se ostavio prostor za različita tumačenja šta je stvoreno u radnom odnosu a šta nije, potrebno je u okviru ove klauzule razraditi ovaj koncept. Takođe, ova klauzula mora biti prilagođena konkretnom poslovanju kompanije.
Opšte je pravilo da zaposleni ugovorom o radu može dobiti više prava nego što ima u zakonu, ali nikako manje.
Važna napomena je da se ovom klauzulom utvrđuju prava povodom buduće intelektualne svojine, one koja će nastati. Nemoguće je ovim ugovorom tačno predvideti šta će sve od intelektualne svojine razvijati zaposleni godinama rada u kompaniji, te je dobro postaviti širok okvir, a ne okretati se individualno određenim projektima.
Prava zaposlenog, odnosno autora u vezi dela nastalog u radnom odnosu se pre svega ogledaju u uvođenju prava na naknadu. Zakon nije specifičniji od ovoga, te kako će se naknada dodeljivati, koda i u kom iznosu, zavisi od poslodavca. To bi trebalo urediti internim aktima, tako da se na sve zaposlene primenjuju ista pravila, ali može biti i deo ugovora o radu.
Takođe, bitno je naglasiti da autor zadržava moralna prava, odnosno ostaje autor dela, iako je izvorni nosilac prava poslodavac. To znači da svugde mora biti istican kao autor istog. Tog prava nije moguće odreći se ili ga preneti, sve i da autor to želi.
Ovakva klauzula je ujedno povezana i sa druge dve klauzule koje obrađujemo ovim tekstom. Anti-konkurencijska klauzula treba da obezbedi da ne stvaramo intelektualnu svojinu i u drugoj kompaniji, po modelu intelektualne svojine koju poslodavac razvija. A klauzula o poslovnoj tajni omogućava da se neformalna intelektualna svojina takođe podvede pod poslovnu tajnu sa drugim oblastima koje će poslodavac odrediti kao poslovnu tajnu.
- Klauzula o poslovnoj tajni (NDA)
Ova klauzula nekada zna da preraste u zaseban ugovor. Nekada mora biti zaseban ugovor iz razloga što nije predviđena bila u vreme pisanja ugovora o radu, pa je jedino moguće naknadno zaključenje. Kada je to samostalan ugovor o poslovnoj tajni tada samo jedna strana ima obaveze, te je to na neki način čini jednostrano-teretnim ugovorom, i zaposleni može i odbiti da je potpiše, a svakako da ne može pokriti deo poslovanja pre nego je nastala. Preporuka je uvesti je naknadno aneksom ugovora o radu. Ipak, najcelishodnije za poslodavca je da ova klauzula nađe svoje mesto već u samom ugovoru o radu.
Ovom klauzulom se različite informacije ili vrsta informacija proglašavaju poslovnom tajnom. To znači da je prenošenje ovih informacija strogo zabranjeno, te da zaposleni krši ugovor o radu, radnu disciplinu i može biti kažnjen drastičnim kaznama ukoliko iznosi takve informacije. Poslodavac mora da vodi računa o tome koje informacije mu daju prednost u poslovanju na tržištu, u baš njegovoj sferi poslovanja i da strateški te podatke štiti.
Svaka ona stvar u poslovanju koja poslodavca čini konkurentnijim od ostalih na tržištu u toj sferi treba biti zaštićena poslovnom tajnom. To ne moraju biti visoko-intelektualne sfere poslovanja, već i obične tehničke stvari. Recimo podaci o tome ko je dobavljač materijala određenog, jer u slučaju da konkurencija nabavi isti materijal imali bi priliku da izjednače kvalitet i/ili cene sa poslodavcem. To bi poslodavcu uticalo na poslovanje, te je jasan interes da ovakvu informaciju, iako nije visoko-intelektualna, zaštiti poslovnom tajnom. Pored toga, poslovna tajna može biti krug klijenata sa kojima poslodavac radi, finansijski parametri, pa čak i plata zaposlenog.
Obzirom da pravom intelektualne svojine nije moguće zaštititi onu intelektualnu svojinu koja nema formu, kao što je know-how, to su elementi koje bi takođe trebalo kada propadnu kroz sito intelektualne svojine da upadnu pravo u klauzulu o poslovnoj tajni.
Kada se propisuje klauzula o poslovnoj tajni preporučuje se da se propiše cifra koju će zaposleni minimalno platiti ukoliko povredi ovu klauzulu, tako se autonomijom volje propisuje minimalna kazna i izbegava situacija da subjektivni osećaj sudije presudi možda nepovoljno po poslodavca.
Ove tri klauzule bi u svojoj kombinaciji trebale da obezbede poslodavcu potpunu zaštitu intelektualnog potencijala i intelektualnog kapitala njegove kompanije. Ulaganje u razvoj intelektualnih potencijala kompanije je sada sigurniji i izvesnije je da će dovesti do pozitivnih rezultata.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika stručnjaka za ove oblasti ili advokata.
Autor teksta: Denis Tul
Krajem prošle godine, stupio je na snagu dugo čekani Zakon o digitalnoj imovini (Zakon), koji je počeo da se primenjuje 29.06.2021. Zakonom je digitalna imovina po prvi put uvedena u srpske pravne okvire. Pored toga izvršene su izmene i dopune relevantnih poreskih zakona koje su takođe počele da se primenjuju 29.06.2021., a kojima se digitalna imovina uvodi kao oporeziva kategorija.
Kao što je to običaj kod potpuno nove zakonske materije, ostavljen je nešto duži rok za početak primene Zakona od 6 meseci od dana stupanja na snagu kako bi se zainteresovanim subjektima ostavilo vremena da se upoznaju sa materijom kao i da bi Narodna banka Srbije (NBS) i Komisija za hartije od vrednosti (Komisija) doneli podzakonske akte kojima detaljnije regulišu materiju Zakona. Shodno podeli iz Zakona, NBS je prva donela odluke koje se tiču virtuelnih valuta, dok je Komisija nešto kasnije donela pravilnike koji se tiče digitalnih tokena.
Kako je donošenje Zakona krajem prošle godine pozdravljeno kao značajan iskorak u povećanju pravne sigurnosti i razvoju tržišta digitalne imovine u Srbiji, tako su i očekivanja privrede i javnosti da podzakonski akti (koji su zapravo u praksi i bitniji od generalno opštih odredaba Zakona) ne budu opterećujući i da omoguće privredi (ali i investicionoj javnosti) ono što joj je najpotrebnije – okruženje za razvoj bez nepotrebnih nameta i ograničenja. U nastavku ovog članka sledi analiza najzanimljivijih odredaba 3 odluke koje je NBS donela povodom detaljnije regulacije virtuelnih valuta. Pravilnici koje je donela Komisija neće biti obrađeni u ovom članku.
Prva i svakako najznačajnija odluka je Odluka o sprovođenju odredaba zakona o digitalnoj imovini koje se odnose na davanje dozvole za pružanje usluga povezanih s virtuelnim valutama i saglasnosti Narodne banke Srbije (Odluka 1). Tako Odluka 1 navodi da je privredno društvo koje namerava da pruža usluge povezane s virtuelnim valutama dužno da pored uslova predviđenih Zakonom između ostalog dostavi sledeću dokumentaciju: pravila poslovanja, program aktivnosti kojim se bliže uređuju način i uslovi pružanja usluga povezanih s virtuelnim valutama, poslovni plan s projekcijom prihoda i rashoda za prve 3 godine poslovanja na osnovu kojeg se može zaključiti da će podnosilac zahteva biti u stanju da obezbedi ispunjenost odgovarajućih organizacionih, kadrovskih i tehničkih uslova koji uključuje broj i vrstu očekivanih korisnika kao i očekivanu vrednost transakcija, opis planiranih mera za zaštitu novčanih sredstava korisnika, opis mera unutrašnje kontrole, planirane obuke zaposlenih itd. Možemo primetiti da su istu dokumentaciju pored budućeg pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama dužni podneti i drugi subjekti pod nadzorom NBS-a (banke, osiguravajuća društva, lizing društva itd.), što predstavlja vrlo jasan pokazatelj budućeg pravca u kome će se ova industrija kretati (barem sa regulatorne tačke gledišta).
Posebno bi izdvojili odredbe Odluke 1 koje određuju uslove koje mora da ispuni član uprave pružaoca usluga, odnosno rukovodilac pružaoca usluga među kojima se ističe najmanje 3 godina iskustva na rukovodećem položaju u licu u finansijskom sektoru ili u privrednom društvu, odnosno pravnom licu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama gde Odluka 1 kao primere navodi pružanje usluga povezanih s drugom vrstom digitalne imovine, delatnosti informacionih tehnologija i portfolio menadžere. Izuzetno, Odluka 1 dopušta mogućnost da lice pored prvog stepena visokog obrazovanje ima samo godinu dana radnog iskustva, ali isključivo na rukovodećem položaju u licu u finansijskom sektoru ili u privrednom društvu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama.
Imajući u vidu novost industrije digitalne imovine i pretpostavljenu želju zakonodavca da Zakonom i podzakonskim aktima podrži industriju, postavljamo pitanje da li je neophodno postavljati ovakve uslove za lica koje će rukovoditi pružaocima usluga, tim pre što do sada prvensteno usled neregulisanosti materije digitalne imovine nije postojala prilika da neko tek tako bude „na rukovodećoj poziciji u privrednom društvu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama.“ Dodajmo ovome činjenicu i da banke i druge finansijske organizacije do sada nisu imale dodira sa svetom digitalne imovine (čime niko od rukovodilaca nije mogao doći u dodir sa virtuelnim valutama u okviru obavljanja svog posla), niti da su portfolio menadžeri posebno trgovali digitalnom imovinom u Republici Srbiji i lako možemo doći do zaključka da ove odredbe (iako osnovano pretpostavljamo donete u cilju zaštite korisnika ovih usluga) u najmanju ruku stvaraju nepotrebno opterećenje koje može otežati razvoj ove industrije ili rezervisati ga samo za krupne igrače koji imaju dovoljno kapitala i logistike da ispune sve postavljene uslove (ili još gore uvoz visoko kvalifikovane radne snage iz inostranstva koja bi ispunjavala pomenute uslove).
Sledeći značajan podzakonski akt je Odluka o bližim uslovima i načinu vršenja nadzora nad pružaocem usluga povezanih s virtuelnim valutama i izdavaocem i imaocem virtuelnih valuta (Odluka 2).
Interesantno je da pored pružaoca usluga i izdavaoca koji predstavlja domaće ili strano fizičko lice, preduzetnika ili pravno lice koje je izdalo digitalnu imovinu/virtuelne valute, Odluka 2 određuje da je imalac virtuelnih valuta:
- pravno lice, preduzetnik i fizičko lice koje koriste ili su koristili uslugu povezanu s virtuelnim valutama kod pružaoca usluga,
- pravno lice i preduzetnik i fizičko lice koji su stekli virtuelnu valutu, bez obzira na način sticanja, a nisu obuhvaćeni prvim stavom ove odredbe (npr. lice koje je steklo virtuelnu valutu rudarenjem ili na osnovu neposredne kupovine od prodavca virtuelnih valuta, nezavisno od pružaoca usluga ‒ OTC trgovanje).
Navedeno ima za posledicu da bi pored pružaoca usluga i izdavaoca (za koje je logično očekivati da potpadaju pod nadzor NBS i da su dužni da ispune različite obaveze usklađenosti, izveštavanja itd.), kao subjekti nadzora, nadzoru NBS-a podležu i lica koja su kupila/prodala virtuelnu valutu preko pružaoca usluga (menjačnica), lica koja rudare virtuelne valute kao i lica koja su na OTC tržištu nabavila virtuelnu valutu od lica koje nije pružalac usluga.
U vezi sa spomenutim, Odluka 2 određuje da se njene odredbe primenjuju na subjekte nadzora koji su preduzetnici, odnosno fizička lica na način i u meri u kojoj je takva primena moguća. Smatramo da ova krajnje nejasna odredba znači da će NBS kontrolisati fizička lica i preduzetnike u meri u kojoj to tehničke organizacione, ali i kadrovske sposobnosti NBS budu dozvoljavale što je u ovom momentu veoma teško predvideti kako će izgledati. Da li ova odredba treba da predstavlja upozorenje fizičkim licima i preduzetnicima koji poseduju virtuelne valute ostaje pod znakom pitanja. Jedno je međutim sigurno, a to je da će fizička lica koja steknu virtuelnu valutu na neki od pomenutih načina, dvaput razmisliti da li će npr. podneti poresku prijavu za utvrđivanje poreza na kapitalnu dobit.
Odluka 2 dalje uređuje da NBS vrši nadzor u pogledu usklađenosti poslovanja subjekta nadzora sa Zakonom i propisima donetim na osnovu Zakona (koji pored donetih odluka uključuje i ostale buduće podzakonske akte koje NBS može doneti).
Što se tiče samog nadzora, Odluka 2 određuje da NBS može da vrši nadzor prikupljanjem, praćenjem, proveravanjem i analizom izveštaja i druge dokumentacije i podataka koje subjekt nadzora dostavlja NBS kao i pristupom informacionim sistemima (npr. provera mašina za rudarenje). Odluka 2 propisuje da je subjekt nadzora dužan da ovlašćenim licima omogući obavljanje neposrednog nadzora nad poslovanjem i da sarađuje s njima kao i da im pruži neophodnu tehničku podršku radi uvida u podatke, odnosno poslovne knjige i dokumentaciju (npr. provera poslovnih knjiga, provera dokaza za kupljene mašine za rudarenje itd.). Navedena odredba potvrđuje da NBS ovim putem faktički želi da izjednači pružaoce usluga (a donekle i izdavaoce virtuelnih valuta) sa drugim finansijskim subjektima pod nadzorom NBS, prvo tako što im propisuje sličan režim za dobijanje dozvole i drugo tako što im nameće nadzor.
Odluka koja se direktno naslanja na Odluku 2 je Odluka o bližim uslovima i načinu vođenja evidencije imalaca virtuelnih valuta (Odluka 3). Odlukom 3 utvrđuju se bliži uslovi i način na koji NBS vodi evidenciju podataka o pravnim licima i preduzetnicima koji su imaoci virtuelnih valuta. Imaoci virtuelnih valuta, u smislu Odluke 3 jesu:
1) domaće ili strano pravno lice i preduzetnik koji koriste ili su koristili uslugu povezanu s virtuelnim valutama kod pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama koji ima dozvolu NBS za pružanje tih usluga;
2) pravno lice i preduzetnik koji su stekli virtuelnu valutu, bez obzira na način sticanja, a nisu obuhvaćeni prvom odredbom ovog stava (npr. lice koje je steklo virtuelnu valutu rudarenjem ili na osnovu neposredne kupovine od prodavca virtuelnih valuta ili nezavisno od pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama ‒ OTC trgovanje).
Tumačenjem odredaba Odluke 3 dolazimo do zaključka da bi se pod datu definiciju moglo podvesti svako pravno lice ili preduzetnik (ali ne i fizičko lice) koji je ikada kupio/prodao digitalnu imovinu preko pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama (menjačnica), zatim pravno lice ili preduzetnik koji je shodno odredbama Zakona primio od potrošača digitalnu imovinu preko pružaoca usluga za prihvatanje/prenos digitalne imovine (koji je izvršio zamenu virtuelne valute i isplatio dinare) kao i pravno lice ili preduzetnik koji rudari virtuelnu valutu ili koji je stekao virtuelnu valutu na OTC tržištu.
Utvrđivanje svojstva imaoca virtuelnih valuta je značajno iz razloga što Odluka 3 propisuje da je imalac virtuelnih valuta dužan da elektronski preko sajta NBS-a, dostavi NBS-u pored opštih podataka (poput poslovnog imena, matičnog broja itd.) i sledeće podatke:
- adresu virtuelnih valuta koju koristi, odnosno koju je koristio za izvršenje transakcije s virtuelnim valutama, odnosno sticanje virtuelne valute, a ako koristi nekoliko adresa – sve te adrese;
- osnov sticanja virtuelne valute (npr. rudarenje, pravni posao na osnovu kog je stečena virtuelna valuta poput ugovora o kupovini itd.)
- datum sticanja virtuelne valute (za svaku novu adresu virtuelnih valuta preko koje su stečene virtuelne valute);
- datum od kada više ne poseduje virtuelne valute na dostavljenoj adresi, odnosno dostavljenim adresama virtuelnih valuta.
Radi olakšavanja imaocima da ispune svoje obaveze, NBS je nedavno donela tehničko uputstvo za elektronsko dostavljanje podataka za vođenje evidencije imalaca virtuelnih valuta.
Jasna je intencija NBS-a, a to je potpuna kontrola nad svim transakcijama u vezi s virtuelnim valutama (čime se faktički u potpunosti isključuje decentralizacija, anonimnost i nemogućnost mešanja države u transakcije sa virtuelnim valutama.
Na osnovu dostavljenih podataka od strane imaoca virtuelnih valuta, NBS vodi Evidenciju imalaca virtuelnih valuta. Odluka 3 posebno napominje da se u Evidenciji imalaca virtuelnih valuta ne vode podaci o vrednosti izvršenih transakcija s virtuelnim valutama, niti o vrednosti virtuelnih valuta koje imalac virtuelnih valuta poseduje. Imajući na umu oporezivanje transakcija s virtuelnim valutama, na ovom mestu se postavlja pitanje čemu evidencija ako se u njoj ne vodi vrednost transakcije, odnosno vrednost virtuelnih valuta koje imalac virtuelnih valuta poseduje.
Odluka 3 nameće obavezu imaocima virtuelnih valuta da NBS-u dostavi navedene podatke u roku od 15 dana od dana svakog sticanja virtuelne valute korišćenjem adrese virtuelnih valuta koja je različita od adrese virtuelnih valuta iz Evidencije imalaca virtuelnih valuta za tog imaoca, odnosno u roku od 15 dana od dana promene navedenih podataka.
Umesto zaključka, možemo postaviti veoma zanimljivo pitanje koliko subjekata ima nameru da prijavi da rudari virtuelnu valutu ili da je steklo virtuelnu valutu preko OTC tržišta. Napomene radi, sva fizička i pravna lica koja steknu virtuelnu valutu preko pružaoca usluga će po automatizmu biti prijavljena NBS-u, pošto će to kao svoju zakonsku obavezu izvršiti pružalac usluga.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata.
Autor: Bogdan Vujović
Šta očekuje rudare nakon početka primene Zakona o digitalnoj imovini?
Pre šest meseci, tačnije 29.12.2020. godine na snagu je stupio Zakon o digitalnoj imovini (Zakon), prvi pravni akt koji detaljno zakonski uređuje oblast digitalne imovine u Republici Srbiji. Pored Zakona izvršene su i izmene i dopune Zakona o porezu na dohodak građana, Zakona o porezu na dobit pravnih lica, Zakona o porezima na imovinu, Zakona o PDV-u, Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma čime je pored pravne regulacije, digitalna imovina po prvi put uvedena u srpske pravne okvire kao oporeziva kategorija. O oporezivanju fizičkih lica kao i pravnih lica povodom digitalne imovine već smo pisali.
Zakon, odredbe koje se tiču digitalne imovine u poreskim zakonima kao i odredbe Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma koje se tiču digitalne imovine počinju da se primenjuju po isteku 6 meseci od dana stupanja na snagu, odnosno 29.06.2021. godine kako bi se subjektima koji se bave uslugama povezanim sa digitalnom imovinom ostavio rok da se usklade sa novim pravnim režimom.
Što se rudara tiče, Zakon jasno kaže da je rudarenje dozvoljeno kako za fizička tako i za pravna lica i da se odredbe Zakona povodom izrudarene digitalne imovine ne primenjuju na rudare. Međutim, da li to znači da rudari mogu sa izrudarenom digitalnom imovinom raditi šta im je volja?
Rudari svakako imaju pravo da rudare digitalnu imovinu kao i da drže izrudarenu digitalnu imovinu. Međutim šta ukoliko se odluče da izrudarenu digitalnu imovinu prodaju, odnosno unovče? Zakon o porezu na dohodak građana (ZPDG) određuje da su rudari dužni da plate porez na ostvarenu kapitalnu dobit iz rudarenja po stopi od 15%. Ovo važi kako za rudare bilo da su oni fizička ili pravna lica. U nastavku članka, ukoliko nije drugačije naznačeno, izloženo se odnosi na rudare kao fizička lica.
Ovde primećujemo da je naš zakonodavac stao na poziciju kao i manjina uporednih poreskih sistema po kojoj se oporeziv događaj dešava, tek kada rudar raspolaže izrudarenom digitalnom imovinom, a ne u momentu dobijanja iste kao vid nagrade za rudare. Ističemo da je u skladu sa srpskim poreskim propisima ovo bila jedina opcija, imajući u vidu da se digitalna imovina oporezuje porezom na kapitalnu dobit, čija je osnovna odlika upravo da momentom raspolaganja digitalnom imovinom nastaje oporeziv događaj, a ne momentom kupovine digitalne imovine. Ističemo da postoji razlika između podnošenja poreske prijave za utvrđivanje poreza na kapitalnu dobit između fizičkih lica i preduzetnika s jedne strane i pravnih lica s druge strane i upućujemo čitaoce da zarad podsećanja pogledaju prethodni članak.
ZPDG nadalje precizira da u slučaju prenosa digitalne imovine stečene rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati iznos troškova koje je rudar imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine koje može da dokumentuje. Ova poprilično nejasna odredba u praksi otvara pitanja da li bi rudar pored kupovine mašina za rudarenje i utrošene električne energije mogao još nešto da dokumentuje kao trošak rudarenja digitalne imovine. Takođe, postavlja se pitanje na koji način bi rudar mogao da dokaže koliko je struje od ukupne potrošnje struje otišlo na rudarenje, odnosno da li bi to značilo postojanje zasebnog brojila koje bi merilo potrošnju struje samo za mašine koje rudare (imajući u vidu da prosečno domaćinstvo uglavnom ima samo jedno brojilo). Zatim, postavlja se pitanje da li će rudar faktički platiti porez na kapitalnu dobit na iznos celokupne prodajne cene ako ne može da dokumentuje vrednost nabavljenih mašina i utrošene struje što nije tako teško zamisliti.
Ipak, na prvu loptu moramo zaključiti da je plaćanje poreza od 15% na ostvarenu kapitalnu dobit koja predstavlja razliku između prodajne i nabavne cene digitalne imovine povoljnije od režima koji je važio (koji je na snazi do 29.06.2021.). Naime, do sada prema ekstenzivnom tumačenju odredbi ZPDG izrudarena digitalna imovina se mogla oporezovati po stopi od 20% kojom se mogu oporezovati svi drugi prihodi koji nisu oporezovani po drugom osnovu ili nisu izuzeti od oporezivanja ili oslobođeni plaćanja poreza po ZPDG.
Pored nejasnoća koje se javljaju povodom dokumentovanja nabavne cene pre početka primene Zakona i drugih propisa vezanih za digitalnu imovinu, postavlja se i pitanje na koji način se može izvršiti efikasna kontrola rudara od strane Poreske uprave (posebno imajući u vidu tehničke kapacitete i stručna znanja), ali i kontrola podnošenja poreskih prijava prilikom prodaje digitalne imovine.
Izgleda da je NBS kao organ nadležan za nadzor i sprovođenje Zakona u delu virtuelnih valuta (kao oblika digitalne imovine) u naznakama dao odgovor na ovo pitanje. Ističemo kao posebno zanimljivu odredbu iz jedne od odluka koju je u maju donela NBS sa ciljem detaljnijeg regulisanja odredbi Zakona, a koja ističe da nadzoru NBS između ostalog podležu pravna i fizička lica i preduzetnici koji su kupili/prodali virtuelnu valutu preko pružaoca usluga (npr. preko menjačnice), lica koja rudare virtuelne valute kao i lica koja su na OTC tržištu nabavila virtuelnu valutu od lica koje nije pružalac usluga (npr. nabavila od drugog fizičkog ili pravnog lica). Što se nadzora nad pravnim licima tiče, u pitanju je zasebna tema koja je uređena različitim odlukama NBS kojima je propisan sijaset obaveza usklađivanja i izveštavanja NBS. Međutim ono što nas na ovom mestu najviše zanima je kakav nadzor mogu da očekuju fizička lica koja se bave rudarenjem ili fizička lica koja su kupila/prodala virtuelnu valutu preko menjačnice ili na OTC tržištu?
NBS navodi da se spomenute odredbe primenjuju na subjekte nadzora koji su preduzetnici, odnosno fizička lica na način i u meri u kojoj je takva primena moguća. Smatramo da ova krajnje nejasna odredba znači da će NBS kontrolisati fizička lica i preduzetnike u meri u kojoj to tehničke organizacione, ali i kadrovske sposobnosti NBS budu dozvoljavale što je u ovom momentu veoma teško predvideti kako će izgledati. Jedno je međutim sigurno, a to je da će fizička lica koja steknu virtuelnu valutu na neki od pomenutih načina, dvaput razmisliti da li će npr. podneti poresku prijavu za utvrđivanje poreza na kapitalnu dobit.
Nažalost, izgleda da odgovore na ova, ali i mnoga druga pitanja nećemo dobiti pre početka primene Zakona a možda ni dugo nakon toga. Do tada, ostaje da se zajedno zajedno sa sadašnjim i budućim pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom, ali i svim pravnim i fizičkim licima koja su nabavila digitalnu imovinu preko pružaoca usluga ili na OTC tržištu ili putem rudarenja nadamo da nadzor NBS neće biti opterećujuć, te da neće demotivisati subjekte. Napominjemo i da za razliku od NBS, Komisija za hartiju od vrednosti kao organ nadležan za nadzor i primenu Zakona u pogledu digitalnih tokena, još nije donela podzakonska akta koja bi detaljnije regulisala oblast digitalnih tokena.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini, prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija.
Nakon što smo pisali o oporezivanju fizičkih lica u pogledu digitalne imovine, u ovom članku pisaćemo o tome na koji način i kojim porezima će biti oporezovana pravna lica u pogledu digitalne imovine.
Takođe, pokušaćemo i da odgovorimo na pitanja da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Da li Srbija može zahvaljujući donetom pravnom i poreskom okviru za digitalnu imovinu da se svrsta u red crypto/blockchain prijateljskih država poput Malte, Estonije, Kipra ili Južne Koreje? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune Zakona o porezu na dobit pravnih lica i Zakona o porezu na dodatu vrednost.
I Najvažniji zakon za privredu koji reguliše oporezivanje digitalne imovine je Zakon o porezu na dobit pravnih lica (ZPDPL). Po ugledu na Zakon o porezu na dohodak građana, tako i ZPDPL navodi da se ima platiti porez na kapitalnu dobit na razliku između nabavne i prodajne cene digitalne imovine. Skrećemo pažnju na postojanje razlike kod plaćanja poreza na kapitalnu dobit po kojoj su fizička lica i preduzetnici dužni da plate porez na ostvarenu kapitalnu dobit po realizaciji iste (podnošenjem poreske prijave u roku od 30 dana od realizacije kapitalne dobiti), dok kod pravnih lica tako utvrđena kapitalna dobit ulazi u oporezivu dobit koja će kasnije biti oporezovana porezom na dobit pravnih lica. Nabavnom cenom smatra se cena koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Ukoliko je digitalna imovina stečena rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati vrednost digitalne imovine iskazana u poslovnim knjigama obveznika, u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima.
Međutim, obveznik nije dužan platiti porez na kapitalnu dobit ukoliko ima dozvolu za pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom i koji je digitalnu imovinu nabavio isključivo radi dalje prodaje u okviru obavljanja usluga povezanih sa digitalnom imovinom. Drugim rečima, lica koja se bave prodajom digitalne imovine i za to poseduju odgovarajuću dozvolu nemaju obavezu plaćanja poreza na kapitalnu dobit ukoliko prodaju digitalnu imovinu u okviru obavljanje svoje delatnosti.
ZPDPL uvodi i poresku olakšicu po kojoj kapitalni dobici ostvareni prodajom digitalne imovine ne ulaze u poresku osnovicu (dok je za fizička lica oslobođenje samo 50%), ukoliko su novčana sredstva od te prodaje uložena u tom poreskom periodu u osnovni kapital rezidentnog obveznika, odnosno investicionog fonda u Republici Srbiji. Na navedeni način se umanjivanjem oporezive dobiti obveznika, vrši podsticaj subjektima da osim obavljanja poslovnih aktivnosti vezanih za digitalnu imovinu, ulažu i u pravna lica na teritoriji Srbije što za cilj ima povećanje sveukupne ekonomske aktivnosti.
II Zakon o porezu na dodatu vrednost (ZPDV) eksplicitno navodi da se PDV ne plaća kod prenosa virtuelnih valuta i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva. Ovo je posebno važno imajući u vidu da je usled ranijeg tumačenja virtuelnih valuta kao vida nematerijalne imovine, Ministarstvo finansija zauzelo stanovište da se na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva ima platiti PDV. Napominjemo da je izmenama ZPDV-a, Srbija stala na stranu evropskog suda pravde koji je još 2015. godine zauzeo stav da se PDV ne plaća na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva. Smatramo da će navedena odredba pozitivno delovati na poslovanje pružalaca usluga povezanih sa digitalnim imovinom, ali isto tako i na korisnike tih usluga, jer kao što je dobro poznato, promene poreskog opterećenja kod PDV-a po pravilu uvek snose krajnji korisnici. Skrećemo pažnju da ZPDV za razliku od ostalih poreskih zakona koji regulišu oporezivanje digitalne imovine izričito određuje da se PDV ne plaća kod prenosa i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva (a ne digitalne imovine), što jezičkim tumačenjem navodi na zaključak da se PDV ima platiti kod prenosa i zamene digitalnih tokena za novčana sredstva. Ostaje da vidimo da li će se Ministarstvo finansija oglasiti po ovom pitanju i tako otkloniti ovu potencijalnu nedoumicu.
Sada kada imamo kompletni pravni i poreski okvir, gde da počnemo?
Smatramo da je uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski i poreski priznate i regulisane kategorije, predstavlja nesumnjivu potvrdu da je digitalna imovina kao neodvojivi deo digitalne ekonomije prepoznata od strane države. Verujemo da svim sadašnjim i budućim pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave (ali i drugih državnih organa poput Narodne banke Srbije) da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine. Apelujemo ovim putem na sve zainteresovane subjekte uključujući državu i privredu, da je bitno raditi na podizanju sveopšte svesti o značaju i benefitima koje tehnologija (čiji je mali deo i digitalna imovina) u današnje digitalno doba može da donese pogotovo zemljama u tranziciji kakva je Srbija. Takođe, ukazujemo da bi valjalo razmisliti o nekoj vrsti svojevrsnog tax-free perioda u kome se ne bi plaćao porez na digitalnu imovinu poput Južne Koreje (koja je jedna od tehnološki najnaprednijih država i koja je globalno značajan blockchain hub) u kojoj se do 2023. neće plaćati porez na digitalnu imovinu.
Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je vrlo brzo, već 29. juna. Do tada su sva pravna lica – poreski obveznici imala vremena da se upoznaju sa navedenim odredbama i da odluče da li im se i pod kojim načinima isplati poslovanje u Srbiji ili da eventualno negde drugde potraže utočište za svoj biznis.
Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza, ali i usklađenosti Zakonom o digitalnoj imovini kao krovnim zakonom, kao i ostalim propisima koji nezaobilazno prate poslovni život u Srbiji.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini koji počinje sa primenom 29.06.2021. prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija.
Važenje svakog poreskog sistema na svetu (pa i srpskog) zasniva se na načelu zakonitosti po kome država može da ubira samo one poreze koji su određeni u zakonu i to isključivo u zakonito sprovedenom postupku. Činjenica da do kraja prošle godine digitalna imovina nijednim zakonom nije bila određena kao oporeziva kategorija nije sprečavala Poresku upravu da se koristi krajnje širokom kategorijom drugih prihoda (pod koju se praktično mogu podvesti svi prihodi koji eksplicitno nisu zakonom navedeni kao oporezivi), te da prihode od digitalne imovine oporezuje po poreskoj stopi od 20%.
Da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Kako će fizička lica u budućnosti plaćati porez na digitalnu imovinu? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune zakona koji regulišu oporezivanje fizičkih lica, a to su Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o porezima na imovinu koji počinju da se primenjuju 29.06.2021.
I Zakon o porezu na dohodak građana (ZPDG) određuje da će se digitalna imovina oporezovati porezom na kapitalnu dobit što i predstavlja najčešću uporednopravnu praksu u zemljama poput SAD, Australije, Ujedinjenog Kraljevstva. Navedeno znači da će obveznici ZPDG biti dužni da u slučaju ostvarivanja pozitivne razlike između nabavne i prodajne cene digitalne imovine plate porez na kapitalnu dobit u iznosu od 15% na ostvarenu razliku. U slučaju negativne razlike, to će predstavljati kapitalni gubitak čije prebijanje sa kapitalnim dobicima obveznik može da vrši u narednih 5 godina.
ZPDG definiše nabavnu cenu digitalne imovine kao cenu koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Navedeno znači da bi obveznik kao nabavnu cenu mogao da prikaže cenu po kojoj je kupio digitalnu imovinu (kako u zemlji tako i u inostranstvu) od ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica), dok bi kao prodajnu cenu mogao prikazati cenu po kojoj je putem usluga ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica) izvršio prodaju.
Što se tiče rudarenja, ZPDG određuje da u slučaju prenosa digitalne imovine koju je obveznik stekao rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati iznos troškova koje je obveznik imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine koje može da dokumentuje. Ova poprilično nejasna odredba u praksi otvara pitanja da li bi obveznik pored kupovine mašina za rudarenje i utrošene električne energije mogao još nešto da dokumentuje kao trošak rudarenja digitalne imovine, zatim da li bi to značilo postojanje zasebnog brojila koje bi merilo potrošnju struje samo za mašine koje rudare, da li će faktički platiti porez na kapitalnu dobit na iznos celokupne prodajne cene ako ne može da dokumentuje vrednost nabavljenih mašina i utrošene struje, obavezu čuvanja računa za struju itd. Takođe, postavlja se i pitanje na koji način se može izvršiti efikasna kontrola rudara od strane Poreske uprave, ali i kontrola podnošenja poreskih prijava prilikom prodaje digitalne imovine.
Ovde primećujemo da je naš zakonodavac stao na poziciju kao i manjina uporednih poreskih sistema po kojoj se oporeziv događaj dešava, tek kada rudar raspolaže izrudarenom digitalnom imovinom, a ne u momentu dobijanja iste kao vid nagrade za rudare. Napominjemo da je u skladu sa srpskim poreskim propisima ovo bila jedina opcija, imajući u vidu da se digitalna imovina oporezuje porezom na kapitalnu dobit, čija je osnovna odlika upravo da momentom raspolaganja digitalne imovine nastaje oporeziv događaj, a ne momentom kupovine digitalne imovine.
Novost predstavlja i mogućnost da se zaposlenima isplaćuju bonusi/podsticaji u digitalnoj imovini koja će činiti deo zarade i na koju će poslodavac plaćati poreze i doprinose, čime se Srbija pridružila praksi država poput Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i Novog Zelanda. Interesantno je da će taj iznos biti priznat kao nabavna cena kada ih zaposleni bude prodavao pri čemu zaposleni plaća samo porez na kapitalnu dobit kao razliku između vrednosti na koju je poslodavac platio poreze i doprinose i cene po kojoj ih proda. Navedena opcija nesumnjivo predstavlja znak da sve više zaposlenih želi da bude delom isplaćeno u nekom obliku digitalne imovine koja definitivno ulazi u sve pore biznisa i postaje neodvojivi deo svakodnevnice.
Značajnu novinu predstavlja i poresko oslobođenje kojim obveznik novčana sredstva ostvarena prodajom digitalne imovine u roku od 90 dana od dana prodaje uloži u osnovni kapital privrednog društva rezidenta Republike Srbije, odnosno u kapital investicionog fonda u Republici Srbiji, čime se oslobađa 50% poreza na kapitalni dobitak. Pozdravljamo navedenu odredbu kao veoma podsticajnu i ukazujemo zakonodavcu da bi imajući u vidu značaj i razvojni potencijal industrije digitalne imovine (ali i finansijskih tržišta) u Srbiji valjalo razmisliti o odredbi po kojoj bi dato ulaganje u potpunosti bilo oslobođeno poreza na kapitalnu dobit po uzoru na postojeće poresko oslobođenje rešavanja stambenog pitanja.
Druga poreska olakšica koja oslobađa obveznike plaćanja poreza na kapitalnu dobit jeste ukoliko obveznik ima digitalnu imovinu u svom vlasništvu u neprekidnom trajanju od najmanje 10 godina. Imajući u vidu činjenicu da primera radi, Bitkoin kao prva i svakako najzastupljenija kriptovaluta na svetu postoji u opticaju tek 12 godina (a Ethereum, Monero, Litecoin itd. znatno manje od 10 godina) teško da će se naći obveznik koji će moći da dokumentuje držanje Bitkoina ili neke druge kriptovalute neprekidno najmanje 10 godina. Interesantno je napomenuti da Nemačka ne oporezuje digitalnu imovinu porezom na kapitalnu dobit ukoliko je period držanja duži od 12 meseci (što je 10 puta kraće nego u Srbiji).
Što se tiče samog procesa podnošenja poreske prijave radi utvrđivanja poreza na kapitalnu dobit, čini se da nisu predviđani nikakvi posebni postupci oporezivanja digitalne imovine u pogledu drugačijeg podnošenja poreskih prijava. Ističemo da ostaje pomalo nejasno kako će obveznici podnositi prijave za veliki broj transakcija u određenom periodu, jer za razliku od prometa prava na nepokretnostima, udelima i akcijama koja fizička lica ne vrše često, u slučaju prodaje digitalne imovine, realno je očekivati da postoji veliki broj manjih pojedinačnih transakcija u kratkom roku, čime bi jezičkim tumačenjem zakona obveznici, ali i Poreska uprava imali veliki administrativni problem. Ostaje da se vidi da li će se i kako navedeni problem rešavati u praksi.
II Sledeći relevantan zakon za potrebe oporezivanja digitalne imovine jeste Zakon o porezima na imovinu (ZPI). ZPI kao novinu uvodi oporezivanje digitalne imovine porezom na nasleđe i poklon. Ističemo da do kraja prošle godine nije bilo moguće oporezovati digitalnu imovinu porezom na nasleđe i poklon. Stopa poreza na nasleđe i poklon iznosi 2,5% od tržišne vrednosti na poklon primljene digitalne imovine, na dan nastanka poreske obaveze, koju utvrđuje Poreska uprava. Ostaje upitno kako će Poreska uprava tumačiti datu odredbu i šta će odabrati za referentnu vrednost imajući u vidu „nemalu“ volatilnost digitalne imovine na dnevnom nivou. U slučaju nasleđivanja digitalne imovine, ona će kao zakonom priznat i određen vid imovine ući u ukupnu zaostavštinu ostavioca čija će se vrednost izračunati u skladu sa postojećim pravilima naslednog prava. Takođe, kao i u slučaju poklona ostaje otvoreno pitanje po kojoj vrednosti će se digitalna imovina uračunati u ukupnu vrednost zaostavštine, ali se postavlja i pitanje kako će se primera radi u odsustvu testamenta utvrditi da li je ostavilac posedovao digitalnu imovinu, kod koga su privatni ključevi itd.
Postojeće odredbe ZPI predviđaju da ukoliko se ostavilac i naslednik, odnosno poklonodavac i poklonoprimac nalaze u prvom naslednom redu, poreska obaveza ne postoji. Ukoliko se nalaze u drugom naslednom redu, poreska obaveza iznosi 1,5%, a ukoliko se nalaze u trećem ili nekom drugom naslednom redu, odnosno ukoliko uopšte nisu u srodstvu, poreska obaveza će iznositi 2,5%. Takođe, napominjemo da se neće plaćati porez na poklon do 100.000 dinara od istog lica u toku kalendarske godine, što znači da je moguće izvršiti poklon u vidu digitalne imovine drugom licu do navedene vrednosti bez obaveze plaćanja poreza na poklon. Kurioziteta radi napominjemo da u Ujedinjenom Kraljevstvu, u slučaju poklona digitalne imovine, poreska obaveza postoji na strani poklonodavca.
Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je 29. juna 2021. godine.
Kao zaključak pozdravljamo uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski regulisane kategorije, ali i kao oporezive kategorije, čime se na još jedan način nesumnjivo potvrđuje da je digitalna imovina prepoznata od strane zakonodavca, ali i privrede i građana kao važan segment ekonomije. Smatramo da svim privrednim subjektima, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine.
Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović