Da li je tehnologija spremna da zameni čoveka? Da li postoji način da se zaštitimo kao društvo? Da li je intelektualna svojina ugrožena kroz AI?
Sa društvenim promenama poput ovako značajnih revolucionarnih dešavanja naša je obaveza da se oglasimo i sagledamo sve aspekte, pozitivne i posebno one negativne. Tako da danas pred vas iznosimo par pitanja:
- Ko dobija autorska prava na delu koje je stvorio AI?
Prema važećoj regulativi autor može biti samo čovek. Šta je onda sa vlasništvom na delima koja kreira AI. Danas AI piše blogove, edituje slike, dizajn, piše knjigu, muzička dela, kod. Kome pripadaju ova dela? Po sadašnjoj regulativi, sva ova dela po automatizmu pripadaju JAVNOM DOMENU, odnosno svi ih mogu preuzeti i koristiti.
Staviti svoje ime na delo koje je stvorio AI, bez obzira što ste vi možda i autor AI, i dalje se smatra kršenjem autorskog prava, i moralne i ekonomske komponente.
Postaviće se u budućnosti pitanje, da li autor AI treba da bude priznat i kao autor dela koje je njegov AI napravio, ali za sada to nije slučaj. Tako da sve što vidite da je napravio AI, dobra vest, možete koristiti bez ikakvog navođenja ili naknade, slobodno.
2. Da li AI krši intelektualnu svojinu pre nego počne stvarati novo autorsko delo?
Svaki AI produkt je rezultat procesa „učenja“. Učenje podrazumeva konzumaciju neograničeno mnogo sadržaja online i offline koji se programu prezentuje. Svaki rezultat koji dobijemo je ustvari rezultat matematičkog računa o tome koje bi reči trebalo upotrebiti, a na osnovu prethodno „naučenog“. Dakle, AI koristi našu intelektualnu svojinu da bi stvorio novu. Ako on napiše blog tekst za vaš sajt o ugovoru o softverskoj licenci, veoma moguće da je zaključke doneo čitajući moj sajt. S tim da me nigde neće citirati. Kada čovek to radi, on je obavezan da citira drugoga.
Hajde da pogledamo jedan realan slučaj, grupa advokata su se u Americi udružili da bi tužili Microsoft, GitHub i OpenAI, kao vlasnike AI programa u ime miliona ljudi čiji su kodovi korišćeni. Razlog je taj što je AI program Codex, da bi stvorio kod, generisao znanje koristeći kodove koji su bili društvu dati kroz Creative Commons licence (licenca kreativne zajednice). Ova vrsta licence obavezuje da se navedu credits za one koji su radili na stvaranju koda. Dakle, ostaje obaveza da se ispoštuje moralno pravo. Ipak, AI je pri generisanju novog koda izostavio da navede sve kreatore kodova koje je generisao pri učenju. AI nije ništa sam osmislio jer nema kreativnost, te je to nesporno.
U suprotnom, AI je samo sredstvo koje će pomoći nekolicini bogatih da profitiraju još jednom u istoriji od rada mnogo potlačenih, koji od svog rada nemaju ništa, a još mogu biti zamenjeni u svom poslu.
3. Kako naknaditi autore dela koja se koriste za učenje?
Hajde da zamislimo da ipak kompanije pokušaju nadomestiti iz pitanja broj 2. i podeliti svoj profit sa ljudima od čijeg rada je AI „naučio“. Primer već postoji, Shutterstock je u saradnji sa OpenAI pokrenuo inicijativu da pored slika autora, fotografa i editora, prodavati i slike koje će prirediti AI program i da će za to naknaditi autore fotografija iz kojih je AI „učio“.
Ali hajde da uočimo praktičan problem. Uzmimo da je AI pogledao 1.000 slika jazavaca. Kada date naredbu da AI pripremi ilustraciju, dizajn za prednju koricu za priču „Jazavac pred sudom“, AI će prirediti dizajn, koristeći prethodno generisane informacije. Dolazi pitanje: Kako podeliti korist od ovog dela (koje košta 1 dolar verovatno) sa svim autorima slika jazavaca koje je koristio AI program pri „učenju“? AI nema tehničke mogućnosti da bude fer i stvori profit i naknadi autore, čak i kada kompanija ima želju da to uradi.
4. Koja su osnovna pravna načela u ovoj oblasti?
Pre svega, prvi korak društva treba da bude ustanovljavanje OPŠTIH NAČELA koja bi važila u ovoj oblasti. To bi bio temelj daljeg razvoja pravnih akata. Neka od onih koja bi se morala naći sledeća: načelo sigurnosti sistema, načelo zabrane diskriminacije, načelo poštovanja podataka o ličnosti, načelo obaveznost obaveštavanja (informisanost), načelo ljudske alternative.
AI kreatori moraju angažovati stručnjake u druigm domenima, ako misle da se njihov rad odnosi na druge oblasti.
Jako je važno i da smo uvek obavešteni da li se naši lični podaci koriste za „učenje“, kao i da budemo obavešteni da komuniciramo sa AI, a ne sa osobom. Takođe, na to se mora nadovezati i pravo da zatražimo u svakom slučaju da se na nas ne odnosi odluka doneta automatizovano ili da imamo ljudsku alternativu u odlučivanju.
POSEBAN EFEKAT AI: Kada kompanije stvore AI tehnologiju, morale bi da obezbede sigurnost sistema. Ali i kada sve uredimo ostaje „AI Genie effect“. Neke kompanije mogu pustiti AI, namerno ili bez namere koji može generisati slike nasilja, rata ili fotografije lične. Takođe mogu imati mogućnost da stvaraju slike kojima se neko izlaže ruglu, vređanju, mogu imitirati glas nekoga i dr. Jednom kada je duh pušten iz boce, više ga nije moguće zarobiti ponovo.
ChatGPT je čet bot koji je OpenAI pustio u rad besplatno. Možete ga pitati šta god želite, pa i da vam objasni na bilo koji način određeni složeni pojam. Ovakav AI bot raspolaže beskonačnim znanjem, a to koristi da izabere koje će reči najpre da se koriste nakon vašeg upita i kojim redom.
Kao što vidite na slici, čet bot odgovara svesno da ne može imati pravo intelektualne svojine, u skladu sa pitanjem 1. iz ovog teksta.
ChatGPT je korisno sredstvo u radu, može vam pomoći da dođete do nekih informacija, ali nemojte ga koristiti da napišete knjigu koji ćete plasirati pod svojim imenom. Na svetu već postoje primeri ljudi koji su u prodaju pustili pod svojim imenom, autorska dela, knjige za decu, koje je napisao AI.
Vremenom će se otvoriti i druga pitanja poput odgovornosti za delikte koje učini AI, kao i pitanja etike i radnog angažovanja i dr.
Da ZAKLJUČIMO, AI i sve platforme zasnovane na ovoj tehnologiji mogu biti korisno sredstvo, ali moramo biti pažljivi kako ih koristimo i kada, kao i što njihovi tvorci i vlasnici moraju biti savesni pri stvaranju ove tehnologije, a kao društvo moramo se približiti stvaranju osnovnih pravila u ovoj oblasti.
P.s. I sliku koju ste videli pri ulasku na ovaj blog tekst je generisao AI bot, a ja je slobodno koristim, jer ne postoje autorska prava na istoj.
NAPOMENA: Ovaj tekst postavlja pitanja pred zajednicu i predstavlja stavove autora o datoj temi, ali ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika ili advokata u određenom konkretnom slučaju.
AUTOR: Denis Tul
Šta je to ugovor o licenciranju sadržaja, a šta ugovor o softverskoj licenci? Kako se prenosi pravo na korišćenje softvera i koja je razlika u odnosu na ugovor o narudžbini softvera?
Postoji nekoliko vrsti ugovora o LICENCI. Ovaj ugovor pokriva gotovo sve forme intelektualne svojine. Neki od najčešćih uključuju:
- Autorske licence – koje ocrtavaju pravo na reprodukciju i prodaju pravno zaštićenog materijala;
- Licence za žig – koje daju zakonsko dopuštenje za korišćenje zaštitnog znaka firme;
- Licenca industrijskog dizajna – koje daju pravo na korišćenje industrijskog dizajna;
- Patentne licence – koje daju pravo korišćenja, prodaje, izrade i distribucije patentiranog proizvoda;
- Licence poslovne tajne – koje određuju kako i kada smete koristiti poslovne tajne firme.
Ugovor o licenci nije isto što i ugovor o licenci sadržaja, i na ugovor o licenci sadržaja se ne primenjuju odredbe ugovora o licenci. Ugovor o licenci je uređen ZOO-om i on predviđa samo oblike industrijske svojine kao predmet ugovora. Autorske licence pripadaju potpuno drugom ugovoru, ugovoru o licenci sadržaja, gde spada i UGOVOR O SOFTVERSKOJ LICENCI.
Ugovor o LICENCIRANJU SADRŽAJA je autorska licenca, koja predstavlja fleksibilno rešenje za kompanije koje žele da distribuiraju na legalan način već postojeći ili već objavljeni sadržaj (materijal). Dakle, ovim ugovorom se omogućava izdavačima da prošire i iskoriste sadržaj na različitim platformama za potrošačku upotrebu i potrošnju. Fizičko ili pravno lice koje poseduje prava na sadržaju daje trećoj strani dozvolu da taj sadržaj koristi, dok se obavezuje da za to plati novčanu naknadu. Ovo je oblik ugovora o licenci koji nije opisan u našem zakonu.
Predmet ovog ugovora mogu biti autorska dela, a pre svega: slika, tekst i dokumenti, podaci, softver, audio, video i dr.
Ugovor o licenci sadržaja vašem poslovanju može dati pristup nekoliko oblika medija koji vam mogu pomoći u razvoju robne marke i proširiti bazu prihoda. Marketinški tim koji gradi blog nove kompanije, na primer, verovatno će upotrebiti ugovor o licenci sadržaja za ponovno objavljivanje članaka, slika i videa vezanih uz robnu marku koje je dostavila treća strana.
Ugovor o SOFTVERSKOJ licenci je ugovor kojim se davalas softverske licence obavezuje da prenese pravo na korišćenje softverskog rešenja na sticaoca softversje licence. Ovaj ugovor je podvrsta ugovora o licenci sadržaja, koji se odnosi baš na softversko rešenje.
SOFTVER je skup instrukcija, podataka ili programa korišćenih za upravljanje kompjuterom i za izvršavanje specifičnih zadataka. Softver je generičan izraz koji upućuje na aplikacije, skripte i programe koji rade na određenom uređaju.
Softver je u zakonodavstvu Srbije, a prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima zaštićen kao autorsko delo. U anglosaksonskom pravnom sistemu softver se štiti kao patent. To u našem pravu nije moguće generalno, jer nema uslova tehničke primenljivosti. Ipak, postoje izuzeci kada softver ima tehničku primenljivost, odnosno kada u fizičkom prostoru možemo videti promenu koja se dešava, koju izvršava hardver, a po instrukcijama softvera. U ovakvim situacijama softver postaje patentabilan, ali ne gubi autorsko-pravnu zaštitu.
Nelegalno korišćenje softvera predstavlja pirateriju, a kompanije koje mogu biti predmet inspekcijske kontrole bi mogle odgovarati prekršajno i platiti visoke kazne.
UGOVORNE STRANE su davalac licence i sticalac licence. Davalac licence daje pravo na korišćenje njegovog autorskog dela, softvera, dok sticalac licence plaća naknadu za korišćenje licence. Praksa je da se ova naknada kod ugovora o licenci generalno plaća periodično, mesečno ili godišnje (subscription), ali licenca se može platiti i jednokratno (perpetual license).
Davalac licence može licencu dati tačno određenom licu, ali može isto tako dati licencu neodređenom broju lica koja mogu istovremeno prihvatiti licencu i time zaključiti ugovor o licenci. Recimo kod licenci otvorenog sadržaja, pravo na korišćenje licence je ponuđeno istovremeno neodređenom broju lica.
BITNI ELEMENTI ugovora su predmet, odnosno softver, koji mora biti opisan kako bi se individualizovao i visina naknade.
Kada je u pitanju SADRŽAJ ugovora o softverskoj licenci, za strane je takođe bitno da definišu sledeća pitanja (ukoliko se neka od njih ne definišu, ona će i dalje proizvoditi pravno dejstvo, samo je pitanje kakvo):
- Ekskluzivnost – a ako ne bude definisano ugovorom smatraće se da je data licenca neekskluzivna;
- Teritorijalnost – Ukoliko se ne definiše, smatra se da je licenca data za teritoriju celog sveta;
- Vreme korišćenja – Ukoliko se ne definiše u ugovoru, smatraće se da je licenca data na neodređeno vreme, odnosno dok traje autorsko pravo;
- Način korišćenja predmeta licence – Ukoliko se ovo pitanje ne definiše ugovorom, smatraće se da se predmet licence može koristiti na svaki način. Može se odrediti i oblast u kojoj se patent može koristiti.
- Derivativna dela – Svako delo koje proistekne iz autorskog dela, ako je nastalo bez saglasnosti autora, nije nastalo zakonito i stvaralac je prekršio autorsko pravo time. Recimo derivatno delo u odnosu na knjigu može biti audio knjiga ili film.
- Poslovna tajna – Moguće je odrediti određene informacije koje će se razmeniti između stranaka u cilju sprovođenja ugovora kao poslovnu tajnu u skladu sa Zakonom o zaštiti poslovne tajne.
- Podlicenca – Takođe davanje licence u podlicencu može biti definisano ugovorom, s tim da ako ovo pitanje ostane nedfinisano smatra se da sticalac licence nema pravo da daje predmet licence u podlicencu.
- Druga pitanja – Takođe, bitan element kod ovog ugovora jeste pitanje uslova prenosa licence, da li je potrebna implementaija softvera u sistem, ko je sprovodi, da li je potrebno podešavanje softvera tom novom okruženju u kojem će se koristiti, da li je potrebno i održavanje softvera buduće.
Kao što vidimo iz sadržaja, ugovor o softverskoj licenci je veoma složen ugovor. A iz toga proizilazi i to da postoji velik broj MODALITETA ugovora o licenci, pa tako imamo sledeće VRSTE ugovora o softverskoj licenci:
- Vlasnička licenca (proprietary) – jeste klasičan model licence, tradicionalan, a koji se zasniva na konceptu da softverska kompanija kreira softver i održava kontrolu nad njegovim kodom, a samim tim i njegovom karakteristikama u upotrebom, prenosi određena prava u vezi softvera na sticaoca, i za to naplaćuje naknadu. Najverovatnije koristite programe koji imaju vlasničku licencu. Tu spadaju i Majkrosoftov Windows, MSOffice, iTunes, Adove Photoshop i mnogi drugi.
- Licence javnog domena – su licence koje daju prava slična javnom domenu ili deluju kao odricanje od autorskog prava. Obzirom da je odricanje izjava koja nema propisanu formu. Dakle, svi mogu neometano koristiti autorsko delo.
- Dozvoljavajuća licenca (permissive) – je takva softverska licenca koja nosi minimum restrikcija sa sobom u vezi pristupa, korišćenja, modifikovanja i redistribucije softverskog koda, koja najčešće uključuje odricanje od odgovornosti. Postoji više vrsti dozvoljavajućih licenci, koje se razlikuju u određenim uslovima, pa tako imamo GNU licence, MIT licence, BSD licence, Apple Public Source licence i Apache licence.
- Copyleft licence – je način da se prenesu prava preuzimanja, korišćenja, modifikovanja na kopijama softvera, ali uz zahtev da se ista prava sačuvaju i u izvedenim delima. Odnosno, kada bi preuzeli određeni softver i doradili bi ga, morali bismo ga zajednici vratiti pod istom licencom da svako treće lice može takođe da preuzme ovaj derivat prethodnog softvera i da ga opet modifikuje, doradi, preradi i tako opet učini dostupnim zajednici pod istim uslovima. To je način da cela zajednica, i stručnjaci sa različitih delova sveta zajedno rade na unapređenju neke tehnologije.
- Licence kreativne zajednice (Creative Commons) – je vrsta licence koja je popularnost dobila sa razvojem IT zajednice i sa napretkom tehnologije do momenta gde nova i inovativna rešenja moraju biti komplikovana do nivoa da iziskuju rad većeg broja lica, pa čak i iz različitih oblasti.
Autorsko pravo na softveru se prenosi i ugovorom o NARUDŽBINI AUTORSKOG DELA. Zapravo u potpunosti se autorsko pravo prenosi tim ugovorom, dok ugovorom o softverskoj licenci se prenosi samo onaj obim prava koji se navede u ugovoru. Recimo ugovorom o softverskoj licenci će najčešće biti preneto samo pravo korišćenja predmeta licence. Zapravo za korisnika konačnog je samo to i bitno najčešće da ima pravo da koristi određeni softver čiji god on zapravo bio. Ipak, kada se razmatra prodaja kompanije, kupac će proveriti koju intelektualnu svojinu poseduje kompanija i tada će analizirati kako je uređena intelektualna svojina kompanije. Zato je važno odrediti kojim ugovorom se u datoj situaciji treba služiti kako bi se upravljalo intelektualnom svojinom kompanije u najboljem interesu.
Obzirom da ovo nisu standardizovani ugovori i da se mnogo razlikuju od situacije do situacije, kompanije nemaju svoje šablone, kao ni advokatske kancelarije, već se ovaj ugovor obično piše svaki put od početne faze, takozvani „white paper“ faza. Ovo dovodi do dosta složenih postupaka pregovora i zaključenja ugovora. Takođe, treba biti spreman na strpljenje, jer najčešće će ugovor u nacrtu više puta biti prosleđivan i vraćan na izmene, dopune, prepravke, redefinisanje.
Napomena: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje pravnika u oblasti intelektualne svojine niti advokata u slučaju spora ili drugog sudskog postupka, već isključivo stav autora po predmetnom pitanju.
Autor: Denis Tul
Pitali ste se koji ugovor da koristite kada kupujete sajt? Kako preneti autorska prava? Kako zaštititi poziciju prodavca, a kako poziciju kupca? Koji je ugovor isplativiji? Upoznajte ugovor o narudžbini autorskog dela.
Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo na određeni način i u određenom roku, a naručilac stiče pravo da objavi delo i stavi ga u promet, odnosno da ga ekonomski iskorišćava, dok se naručilac obavezuje da autoru plati ugovorenu naknadu.
Dakle, imamo dve ugovorne strane, naručioca i autora i jednu specifičnost, nosilac ekonomskih ovlašćenja autorskog prava je naručilac. U tom grmu leži intelektualna svojina.
Ugovor o narudžbini autorskog dela je ustvari jedna podvrsta ugovora o delu, iz njega se razvila svojim posebnostima. Ono što je bitno za vas, jeste da je poreski isplativiji ugovor o autorskom delu, što se javilo kao deo ideje o stimulisanju autorskog stvaralaštva.
Pravilo je da je autor nosilac autorskog prava, ali u nekim izuzecima, nosilac autorskog prava je neko drugo lice. To se dešava kod autorskih dela nastalih u radnom odnosu, pre svega. Ovde je nosilac autorskih prava poslodavac. Logika se krije iza toga što poslodavac plaća zaposlenog i daje mu nalog (odnosno ideju) šta i kako da stvara. Kod ugovora o narudžbini dela je situacija ista, autor je plaćen i ideja, odnosno nalog dolazi od naručioca autorskog dela.
Autorsko delo je jako širok pojam. Autorsko delo je originalno delo čoveka, koje ima duhovni sadržaj i koje je izraženo u određenoj formi. Autorsko delo je filmsko delo, knjiga, ali i logo, vizuelno predstavljanje, kod, program, sajt, baza podataka. Dakle, pored tradicionalnih dela javljaju se mnoga nova dela. Neka su manje, neka više složena. Na primer sajt se sastoji iz više autorskih dela, vizuelnog predstavljanja ili da kažemo frontend-a, i koda backend-a, autorskih tekstova, fotografija, pa čak i muzike, video zapisa po potrebi, i dr.
Računarski program predstavlja složeno delo, što dovodi do toga da je ovo najčešće i kolektivno autorsko delo. Dakle, više autora učestvuje na izradi istog. Naručilac mora imati ugovore sa svim autorima posebno ili sa onome ko je ugovorno obezbedio rad ostalih autora na datom računarskom programu.
Kada se govori o moralnim pravima, znamo da su ona neodvojiva od ličnosti autora, odnosno lična prava. Dakle, ako naručimo da neko napiše knjigu za nas, to znači da smo kada završi knjigu dobili ekonomska prava, dakle možemo je izdati i umnožiti, ali nikako ne možemo potpisati ovo delo našim imenom iako smo naručili knjigu sa baš tom tematikom i po našoj ideji i priči. Tako je i sa programom, naručilac ima samo ekonomska prava.
Kada napišemo knjigu, svako može kupiti svoj primerak, time se ne prenose autorska prava, već vlasništvo na jednom primerku knjige koji je proistekao iz autorskog prava, odnosno ovlašćenja da se umnoži i stavi u promet predmet autorskog prava. Kada se prodaje kod, dolazimo u pitanje šta smo time rekli, da li smo prodali jednu kopiju našeg koda kako bi je neko mogao koristiti, kao što neko čita svoju knjigu, dok mi možemo dati novi primerak istog koda drugome? Da li mi prodajemo ekskluzivno kod određenom licu i šta bi značila ekskluzivna prodaja. Zapravo bi tek ta ekskluzivna prodaja bila prenos autorskog prava, inače prodaja jednog primerka je samo prodaja jednog od ovlašćenja autorskog prava, pravo na korišćenje. Šta je interes onoga ko kupuje sajt? Verovatno da je sajt u njegovom isključivom vlasništvu. Da taj idejni koncept i samo rešenje ne može koristiti neko drugi, ali ne i da pojedine delove koda ne može koristiti za drugi sajt, već samo da vizuelizacija i funkcionalnost sajta, kao i njegov sadržaj budu autentični. Zato se sajt naručuje, ugovorom o narudžbini autorskog dela. Kao i program, aplikacija, pa i neka manje složena dela poput logoa, digitalnog dizajna i dr.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora, ne predstavlja uputstvo za pisanje ugovora (nisu navedeni čak ni bitni elementi ugovora), niti zamenu za angažovanje pravnog stručnjaka u oblasti prava intelektualne svojine, kao ni advokata u slučaju spora pred sudom u vezi ovih pitanja.
Autor teksta: Denis Tul
Intelektualna svojina je intelektualna, duhovna tvorevina na kojoj određeno lice stiče pravo svojine. Naime, reč „svojina“ u ovoj složenici ukazuje na to da se radi o takvim dobrima koja predstavljaju imovinu fizičkog ili pravnog lica. Imovina se sastoji od stvari i prava. Intelektualna svojina nije stvar, ne zauzima fizički prostor. To je pravo na kojem se ustanovljava svojina. Određeno lice ima najvišu vlast nad intelektualnom svojinom, te prava i ovlašćenja koja iz ovaklve vlasti (svojine) proističu. Pravo intelektualne svojine je skup pravnih normi kojima se uređuju prava nosilaca intelektualne svojine.
Kritičari koncepta intelektualne svojine se ne slažu sa “prisvajanjem ideja”, „monopola na ideji“, te smatraju da je poželjno da su ideje s obzirom na njihov nematerijalni karakter predodređene da budu slobodno javno dobro. Ipak, moram izneti stav da u takvom slučaju autori, tvorci, stvaraoci ne bi imali ekonomski interes za stvaranje i rad, te da bi ovakvim konceptom urušili stvaralaštvo i osujetili napredak društva.
Tesla je jednom prilikom izjavio da je jedan od najvećih problema sa kojima se svet suočava pronalaženje puta i načina da se zaštiti intelektualna svojina, te da bi zaštita intelektualne svojine trebalo da dođe do propisa koji bi bili bar toliko precizni, koliko je to slučaj kod vlasništva nad opipljivim stvarima. Ovaj stav i dan danas ima svoje utemeljenje. Zaštitan intelektualne svojine ni danas nije na zadovoljavajućem nivou, kao ni svest ljudi o intelektualnoj svojini i obaveznosti poštovanja nosilaca prava intelektualne svojine.
Pravo intelektualne svojine se deli na dve velike grupe:
- Autorska i srodna prava;
- Pravo industrijske svojine.
-Autorska prava su prava koja stiče lice na osnovu stvaranja autorskog dela. Zakon o autorskim i srodnim pravima daje definiciju autorskog dela u članu 2: “Autosko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.”[1] Ovaj zakon taksativno nabraja autorska dela: pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.); govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.); dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora; muzička dela, sa rečima ili bez reči; filmska dela (kinematografska i televizijska dela); dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.); dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja; kartografska dela (geografske i topografske karte); planovi, skice, makete i fotografije; pozorišna režija.
Zanimljiva informacija iz Strategije za razvoj intelektualne svojine za period od 2016. Do 2020. godine: „Ukupno učešće svih kreativnih industrija u stvaranju bruto društvenog proizvoda Republike Srbije je 4.61%.“
Srodna prava su prava koja su slična autorskim, i zasnivaju se na istom sistemu, ali koja imaju neki svoj specifičan oblik. To su prava interpretatora, prava proizvođača fonograma, prava filmskih producenata na njihovim videogramima, prava proizvođača emisije, prava proizvođača baza podataka i dr.
-Pravo industrijske svojine je deo privrednog prava, vezano je za poslovanje pravnih lica. U ovoj oblasti postoji mnoštvo zakona, kao što su Zakon o patentu, Zakon o žigu i dr. Po definiciji datoj u Pariskoj konvenciji za zaštitu industrijske svojine iz 1883. godine industrijska svojina za predmet zaštite ima patente, modele za iskorišćavanje, industrijske uzorke ili modele, fabričke ili trgovačke žigove, uslužne žigove, trgovačko ime i oznake ili imena porekla kao i suzbijanje nelojalne konkurencije.[2]
Autorska i srodna prava i prava industrijske svojine garantuju više različitih prava svojim nosiocima. Tako su ova prava svrstana su u dve grupe:
- Moralna ili lična prava;
- Imovinska ili ekonomska prava.
Moralna prava se odnose na zaštitu ličnosti, ugleda, imena, dok imovinska kao predmet zaštite imaju imovinske aspekte intelektualne svojine.
Ideja nije zaštićena pravom intelektualne svojine. Te, zaštita ideje predstavlja samo logičko-taktički plan istupanja u vezi sa idejom, posebno aktivnostima usmerenim na prezentovanje ideje.
Zaštita intelektualne svojine je jedan od najbitnijih faktora razvoja svakog modernog društva. Društvo koje podstiče stvaralaštvo, kreativnost, autorstvo, naučni doprinos, i koje svoj razvoj zasniva na inovativnosti ima velik potencijal za napredak na ekonomskom, kulturnom i socijalnom planu.
Upoznajte i poštujte tuđu intelektualnu svojinu. Budite svesni svojih prava i čuvajte svoju intelektualnu svojinu. Intelektualni, kreativni rad će se u budućnosti sve više ceniti.
Napomena: Ovaj tekst je analiza zakona u oblasti intelektualne svojine, u Republici Srbiji. Ova analiza ne predstavlja pravni savet niti može zameniti potrebu da se angažuje advokat ili pravni savetnik u svakom pojedinačnom slučaju. Svaki slučaj je jedinstven.
Autor teksta: Denis Tul
[1] Zakon o autorskim i srodnim pravima, „Službeni glasnik RS“ br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016, čl. 2
[2] Pogledati Uredbu o ratifikaciji Pariske konvencije za zaštitu industrijske svojine, čl. 1 st. 2.
Internet pravo je oblast prava koja se najbrže razvija poslednjih decenija, a obzirom da je pravo kruto i sporo odgovara na promene, ova oblast prava smatra se najneuređenijom oblasti prava u XXI veku. Nedostatak pravila na internetu, nedostatak bezbednosti na internetu su pitanja koja će obeležiti početak ovog veka. Tri oblasti prava su se odmah izdvojile kao oblasti visokog značaja na internetu: autorska i srodna prava, prava podataka ličnosti i pravo e-trgovine. U poslednje vreme vidimo tendenciju EU da se prva na ozbiljan način suoči sa promenama koje nam donose moderne tehnologije. GDPR je stupio na snagu 2018. godine, 2019. godine se očekuje i direktiva u oblasti e-trgovine, a aktualna tema danas je Direktiva EU o autorskim pravima (Directive on Copyright in the Digital Single Market). Danas je goruće pitanje u naučnim krugovima šta nam donosi nova direktiva o autorskim pravima. Naime, Srbija je u skladu sa SSP-om u obavezi da usaglasi svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU. Tako da ova direktiva koja će se neposredno primenjuvati u članicama EU, moraće da bude implementirana, tj. neposredno pirmenjena u Srbiji.
U pomenutoj, tesnom većinom donetoj direktivi o autorskim pravima, sporan je član 13, ali i član 11. Analiziraćemo navedene članove i pokušati da damo mišljenje o uticaju istih na internet platforme, autore i nosioce autorskih prava i korisnike.
Zaokret u oblasti internet prava i autorskih prava je promena jednog od osnovnih načela gde se odgovornost sa lica koja postavljaju sadržaj online prebacuje na internet platforme koje omogućavaju upload tog sadržaja, a koji sadržaj često predstavlja autorsko delo. Zapravo, u početku ovo i jeste bila ideja, ali su vremenom putem Terms&Conditions i TermsAgreement velike kompanije uspele da svoju odgovornost ublaže ili u potpunosti isključe. Tako danas npr. Facebook i Twitter ne odgovaraju za povredu sve dok se ne desi da je povreda prava bila prijavljena, a da oni nisu postupili po prijavi, odnosno uklonili sporni sadržaj na osnovu prijave. Dakle, uvođenjem pravila Notice&TakeDown velike kompanije uvele su obavezu autorima i nosiocima autorskih prava da samostalno prijave povredu autorskog prava, gde bi se tek nakon lične prijave aktivirala obaveza kompanije da ukloni sporni sadržaj. Tako je teret iniciranja postupka prebačen na autora ili nosioca autorskog prava, a kompanijama olakšan postupak.[1] Nova direktiva o autorskim pravima EU obavezu da se preispita sav sadržaj i ukloni sporan vraća se na teret kompanija, ali ne samo to, već će za svaki sadržaj koji se uploaduje morati da postoji ugovor ili drugi pisani trag koji će svedočiti o tome da je autor ili nosilac autorskog prava dao dozvolu da se određeni autorski sadržaj prenese putem internet platforme, društvene mreže i dr.
Član 13 stav 1: „Pružaoci usluga informacionog društva koji pohranjuju i pružaju javni pristup velikim količinama radova ili drugih sadržaja koje su njihovi korisnici postavili (upload), trebali bi, u saradnji s nosiocima prava, preduzeti mere kako bi osigurale funkcioniranje ugovora zaključenih s nosiocima prava za korištenje njihovih dela ili drugih predmeta, ili sprečavanje dostupnosti njihovih dela ili drugih predmeta koje su nosioci prava identifikovali kroz saradnju s pružaocima usluga. Te mere, kao što je upotreba korisnih tehnologija za prepoznavanje sadržaja, moraju biti prikladne i srazmerne. Pružaoci usluga dužni su da nosiocima prava pruže odgovarajuće informacije o funkcionisanju i primeni mera, kao i, kada je to potrebno, odgovarajuće izveštaje o prepoznavanju i korišćenju dela i drugih predmeta.“ (Slobodan prevod)
Analiza člana 13:
- Analizirajući ovaj član zaključujemo to da će velike kompanije morati da potpisuju ugovore sa autorima i nisiocima autorskih prava, te da će morati da primene konkretne mere u cilju pružanja zaštite u vezi sa njihovim autorskim delima.
- Dakle, upload-ovanje sadržaja autorskog dela će biti pravno valjano samo uz dozvolu nosioca autorskih prava. Pored pribavljanja dozvole moraće da postoji i pisani trag, dokaz kako bi bili sigurni, što će biti najverovatnije u vidu ugovora koji se potpisuje po pristupu i ličiti na koncept TermsAgreement i Terms&Conditions. Izgled ovih ugovora će nas posebno interesovati, jer od njih će zavisiti u mnogome šta će se detaljno dešavati sa autorskim delima, da li će se autori i nosioci prava ograničavati i u kojem obimu kroz ove ugovore, a za njihova dela ugovarati slobodan prenos ili čak i editovanje. Sve u svemu standard na koji autori i nosioci prava budu pristali većinom postaće opšti, globalni standard, a upitno je mogu li se izboriti da ovi ugovori budu značajno povoljniji za njih od uslova koje trenutno imaju.
- Obzirom da se putem ovih internet platformi prenosi velik broj autorskih dela, čini se da neće biti ličnog uređivanja ugovora, već da će se potpisivati ugovori po pristupu, što znači da će autori i nosioci prava koji žele da mreže koriste kako bi javno oglasili svoja dela, morati da potpišu ugovore koji im se predoče, bez mogućnosti dogovaranja posebnih personalizovanih uslova ili će moći da se odluče za jedan od vidova ugovora.
- Iz ovakvih obaveza proističe bolja pozicija autora i nosioca autorskih prava u vezi sa njihovim autorskim delima, ali i mnogo teži protok autorskih dela koji će pogoditi korisnike istih, te će se sukobiti sa konceptom ljudskog prava na slobodu izražavanja. Naravno i kompanije će se susresti sa mnogim poteškoćama, i morati da ulože određena sredstva u stvaranje kreativnih rešenja. Umesto pasivnog držanja internet platformi, one će morati da budu proaktivne i unapred odrediti da li određeni materijal krši ili ne autorska prava. To je moguće pomoću određenih upload filtera.
- Odgovornost građana se ne menja ovom direktivom.
Postoji izuzetak koji se odnosi i olakšava poziciju „manjim“ kompanijama, a taj izuzetak se javlja u vidu činjenice da se ova direktiva neće se primenjivati na startap do 5 miliona evra prometa na godišnjem nivou.
Sa strane internet platformi ova direktiva stvara probleme, ali probleme koji bi kreativnim. Ovom direktivom najviše su pogođene velike kompanije kao što su YouTube, Google, Facebook, Twitter, Reddit.
Sa strane autora i nosilaca autorskih prava ova direktiva ima potencijal da im obezbedi veću zaštitu, ali u kojem će se zapravo obimu primenjivati i da li će autori i nosioci autorskih prava izgubiti marketinške pogodnosti koje nudi slobodan upload i share na društvenim mrežama ostaje upitno. Postavlja se logično pitanje: „Da li direktiva štiti prava autora ili prava nosioca prava, odnosno velikih kompanija na koje su preneta prava na ekonomsko iskorišćavanje autorskih dela“? Naime, velike kompanije imaju veće interese da se autorska dela ne prenose slobodno i svakako da imaju veći protok novca i više sredstava da nadomeste sužavanje marketinškog prostora. Upload bi trebao ostati slobodan uz dozvolu nosioca atorskih prava i dokaz o tome da je lice koje vrši upload stvarni autor sadržaja.
Korisnici su najviše pogođeni ovim promenama. Sa strane korisnika očito je da će sloboda izražavanja biti ograničena autorskim pravima koja dobijaju prioritet. To znači da bi share politika društvenih mreža mogla biti promenjena, sem u slučaju da se ostavi mogućnost da se autori odreknu zaštite i stave svoje delo u slobodan protok svojom voljom, a možda i kako bi omogućili svojim delima veći uticaj i marketinški prostor. Obzirom na potrebu za izvorima zabavnog i kulturnog sadržaja, biti primorani da isti plaćaju. Isti uticaj koji ima na share ova direktiva ima i na edit funkcije.
Pitanje kako se postaviti prema korisnicima koji postavljaju sadržaj online, Torrent i peer-to-peer sistem je teško kontrolisati i još teže utvrditi odgovornost za povrede autorskih prava. Na ovakve internet platforme koje omogućavaju peer-to-peer prenošenje podataka nije moguće primeniti ovu direktivu. Naime, ovakvi sajtovi koji su delili linkove za download autorskih dela nisu postupali ni po ranijim odredbama iz oblasti autorskih prava, ali nije ni pronađen efikasan način da se njihovo delovanje suzbije. Moguće je da će ovakve platforme dobiti veću ulogu u distribuciji sadržaja, obzirom da će više sadržaja biti zabranjeno prenositi putem društvenih mreža, YouTube-a i dr.
Teritorialno važenje direktive – Za razliku od GDPR-a, kod direktive o autorskim pravima nije primenjen eksteritorialni princip primene po osnovu nacionalnosti, odnosno pripadnosti autora ili nosioca autorskog prava državi EU. Direktiva EU primenjuje se, dakle, samo na teritoriji država EU, tj. na kompanije koje imaju sedište na teritoriji EU. Da li će odredbe ove direktive biti podložne izigravanju menjanjem sedišta pravnog lica, izmeštanjem sedišta kompanija koje pogađa ova konvencija. To će nam pokazati vreme, a ukoliko se ne iznađe jednostavnije rešenje ovo bi se moglo dogoditi.
Autorska prava dobila su ovom direktivom jaču poziciju od slobode izražavanja, ali ostavljeno je nešto prostora i slobodi izražavanja kroz neka ograničenja autorskih prava. Ograničenja autorskih prava odnose se na karikaturu, parodiju, gif i meme. Ovo znači da će ovi vidovi editovanaj autorskog dela i izražavanja biti dozvoljeni i nakon početka primene ove direktive.
Za implementaciju ove direktive dat je period od 2 godine. Obzirom da je izglasana 21.03.2019. godine, datum početka primene trebao bi biti 22.03.2021. godine.
Takođe, online mediji će doživeti promenu kroz sferu autorskih prava i ta promena je utkana u član 11 pomenute direktive. Ovaj član govori o autorskim pravima na publikacijama i zabranjuje slobodnu podelu i kopiranje medijskih publikacija. Države članice garantuju da će izdavačima publikacija za medije prava ostati netaknuta i da neće ni na koji način uticati na autorska prava i prava nosilaca autorskih prava u vezi sa radovima i drugim predmetima sadržanim u medijima. Takva prava ne mogu se pozvati protiv autora i nosilaca autorskih prava, a posebno ih ne mogu lišiti prava da koriste svoja dela i druge predmete nezavisno od publikacije štampe u koju su uključeni. Ovim članom se novinarima i istraživačima ostavlja mogućnost da ukoliko neki medijske kuće ili internet platforme koriste, kopiraju njihove linkove, fotografije i delove tekstova moraju platiti određenu naknadu.
Direktiva o autorskim pravima je rezultat borbe velikih izdavačkih, produkcijskih kuća sa velikim internet platformama, a prvi su profitirali istom. Ostaje da vreme pokaže hoće li ova direktiva izazvati veće promene u sajber svetu ili će velike internet kompanije naći kreativne načine da se prilagode novonastaloj situaciji. Jedno je sigurno, promene na internetu nas očekuju, a internet će postati bezbednije digitalno okruženje, ali teško da se može očekivati da internet postane dosadan, jer previše je kreativnih načina da se izbori sa novim ograničenjima.
Autor teksta Denis Tul.
[1] Za vise informacija pogledati rad “Zaštita autorskih prava u Republici Srbiji”, Denis Tul I Đina Vesić, Beograd, 2019. godina.