Šta to podrazumevamo pod prodajom firme? Šta sve treba da sadrži ugovor o kupoprodaji firme?
Prodaja firme (prodaja kompanije, prenos udela) je složen proces koji za cilj ima prenos vlasništva sa jednog lica (pravnog ili fizičkog) na drugo lice (pravno ili fizičko). Predmet prodaje je firma, odnosno pravno lice.
Vrste prodaje firme u odnosu na obim prodaje:
- Potpuna prodaja – Prodaja cele kompanije i 100% udela u istoj;
- Delimična prodaja – Prodaja udela manja od 100%.
Često se dešava da manje kompanije u početku radi akumulacije finansijskih sredstava traže investitore kojima zauzvrat nude određene udele u kompaniji. Praksa je pokazala da se često dešavaju prodaje manjeg udela kompanije (10%, 15%, 20%).
Proces prodaje firme može biti sadržan iz više faza:
- Pripremna faza – Priprema za prodaju, radnje koje dovode firmu u stanje da je poželjna na tržištu, odnosno priprema procene vrednosti, gde se svakako u obzir uzima i intelektualna svojina kompanije, patenti, autorska prava, baze podataka i dr;
- Faza tržišnog istupanja – Potraga za potencijalnim kupcem se sprovodi u drugoj fazi;
- Faza pregovora i due diligence – Ukoliko se dođe do potencijalnog kupca, onda počinje treće faza u kojoj se pre svega istražuje potencijalni kupac, dolazi do informacija bitnih za potencijalno zaključenje ugovora, a zatim ili uporedo se vrše pregovori. Pregovori nisu jednostavni i ne završavaju u jednom sastanku, čak i kad se radi o prodaji manjih preduzeća.
- Zaključenje ugovora – Poslednja faza se odigrava kada se prodavac i potencijalni kupac usaglase oko uslova kupoprodaje firme ili udela.
Postoje izuzeci kada prodaja firme ne sadrži neke od faza. Sve navedene faze moraju se proći kroz ciljane prodaje, ali prodaja može da se dogodi i tako što će sam zainteresovani kupac prići sa ponudom vlasniku neke firme koja možda i nije težila prodaji, te dati ponudu. Tada neće postojati prve 2 faze, bar ne u takvom obliku, iako će fragmenti tih faza svakako biti bitni.
Ugovor koji zaključuje u ovim situacijama predstavlja jedan kompleksan ugovor. Ovaj ugovor može sadržati pregršt odredba. Na engleskom govornom području na ovaj ugovor nailazimo pod više naziva, ali najčešće je to Share Purchase Agreement (SPA). U Srbiji ovaj ugovor možemo nazvati ugovorom o kupoprodaji ili ugovorom o prenosu udela. Potpisivanjem ugovora formalizuje se kupoprodaja kompanije, te se sprovodi finansijska transakcija i beleže se promene kod nadležnog organa (APR).
Šta sve treba da sadrži ovakav ugovor?
- Bitni elementi – Predmet i cena. Ugovor o kupoprodaji detaljno opisuje prirodu transakcije. Obavezno se određuju udeli ili akcije koji su predmet ugovora, odnosno procenat vlasništva koji kupac stiče. Ovde se definišu i cena i način plaćanja;
- Obaveze ugovornih strana – Svaka obaveza može dodatno biti izdvojena i precizirana. Bitno je navesti koje informacije o poslovanju prodavčeve kompanije moraju biti dostupne kupcu na primer;
- Uslovi – Transakcija može biti uslovljena sa obe strane. Moguće je uneti i klauzulu o preispitivanju (escape clause) koja omogućava stranama da u određenim uslovima odustanu, recimo kod nekih nepredviđenih okolnosti. Recimo MAC (Material Adverse Change – materijalna nepovoljna promena) klauzule se mogu naći u ovim ugovorima, kao zaštitna klauzula za strane (pogotovo kupca) u slučaju značajnijih nepovoljnih promena. To podrazumeva finansijske, poslovne, pravne i operativne promene (primer: prekid lanca snabdevanja);
- Garancije – Ovaj ugovor često sadrži garancije o istinitosti određenih informacije koje su podeljene u toku pregovora i neposredno pred sklapanje ugovora;
- Propratna dokumentacija – Dokumenti koji prate ugovor o kupoprodaji (dokaz o postojanju određenih dozvola, licenci, strategija, ugovora sa saradnicima, finansijska dokumentacija, procena vrednosti kompanije.
Navedene klauzule mogu se pojaviti u bezbroj formi, što pravnicima ostavlja na kreativnost, a ugovornim stranama na tome da imaju bezbroj mogućnosti da se dogovore tako da svima bude odgovarajuće. Moguće je deo cene da čine promenljive varijable, recimo bonusi za uspeh u prvoj godini poslovanja ili nešto drugo. Česte su anti-konkurencijske klauzule koje prodavca obavezuju da ne otvori firmu koja je konkurentska ili da ne pređe u firmu koja je konkurentska i time za sobom povede klijente, saradnike, partnere, finansijere kompanije.
Prilikom kupovine firme, jedan od najvećih aseta kompanije jesu zaposleni, koji su obučeni, uigrani i rade u kontinuitetu na svojim pozicijama, te kompanija bez njih ne bi mogla nastaviti. Interes kupca je takođe da ključni zaposleni ostanu u kompaniji, a to je veoma teško garantovati. Jedan od uslova u ugovoru bi mogao biti da se dozvole prethodni intervjui sa zaposlenima. Takođe, antiknkurencijske klauzule će obuhvatiti i da prodavac ne može za sobom povesti zaposlene. A još jedan u praksi dobar način jesu bonusi za prodavca koji su uvršteni u cenu koštanja kompanije a koje ostvaruje ukoliko zaposleni ostanu određeni period. Ipak, ni jedna strategija ne može potpuno eleminisati odlazak zaposlenih.
Najveća umetnost pravnika se ogleda u tome da sastavi kvalitetan složeni ugovor, gde sve odredbe zajedno čine jedan sinhronizovani orkestar i neprotivureče jedne drugima. Kvalitetan pravnik je uvek kreativan i u fazi pregovora već vidi u kom smeru može navoditi pregovore, te kreira nove odredbe koje nisu postojale u ranijim ugovorima, ali u datom momentu su veoma važne za nastavak pregovora i postizanja ugovora.
Ugovor može nastati samo ako opisuje win-win situaciju za obe strane. Te i pri pregovorima zastupanje naše strane nije naš jedini posao. Koliko god to zvučalo čudno, mi istovremeno zastupamo i drugu stranu. Ako ne nađemo način da druga strana bude zadovoljna, ni naša strana neće imati ugovor na stolu da potpiše. Naš je cilj da kreativnim razmišljanjem osmislimo poluge koje će zadovoljiti obe strane (i kupca i prodavca).
Ovaj tekst se posebno odnosi na firme u IT sektoru i proizilazi iz prakse u ovoj oblasti, iako je uopšteno primenljiv.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja mišljenje autora, a ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u konkretnoj situaciji.
Autor teksta: Denis Tul
Zašto su Politika privatnosti i Politika kolačića dva različita dokumenta?
Verovatno ste upoznati sa situacijom kada se pojavite na nekom sajtu po prvi put da budete obavešteni o tome da sajt koristi kolačiće. A i više sam nego siguran da ste nekada na nekom sajtu ostavili svoje lične podatke (email, adresu, broj bankovne kartice i dr.). U ovim situacijama vi ste prihvatili ugovore kompanije ili lica koje je vlasnik sajta.
Iako mi samo kliknemo na opciju da se slažemo sa svim ovim ugovorima i retko ko pročita sadržinu istih, oni jesu bitni. Prvi dokument nazivamo Politika kolačića (Cookie Policy), dok drugi zovemo Politika privatnosti (Privacy Policy). Ovi ugovori su bitni i sa strane kompanije jer poslovanje kompanije u digitalnom prostoru takođe podleže određenim pravilima.
Jedno od čestih pitanja je, a obzirom da se radi o srodnim pojmovima, zašto ova dva ugovora zaključujemo odvojeno jedan od drugog. Čak ćete u praksi naići i na jedinstveni ugovor u kojem su uređena oba pitanja, ili čak na situaciju gde su oba ova ugovora inkorporirana u Uslove korišćenja sajta. Ipak, Politika privatnosti ne konzumira i pitanja primene kolačića i nije ispravno da Politika privatnosti konzumira Politiku kolačića.
Više je razloga za ovakav stav, odnosno za preporuku da se pripreme odvojeno ova da ugovora za svaki sajt:
- Različitost prirode pitanja;
- Personalno važenje ugovora;
- Početak primene ugovora.
Kolačići su tehničke informacije, koje najčešće i ne predstavljaju lične podatke. Ove tehničke informacije mogu prerasti u lične podatke kada se kombinuju sa ličnim podacima. Recimo ako se radi o sajtu koji podržava profilisanje korisnika, odnosno sajtu na kojem se formira baza podataka korisnika koji su napravili profile, tada će algoritam sajta povezati tehničke informacije sa profilom korisnika, odnosno znaćemo na koga se tehničke informacije odnose. Tada takve tehničke informacije postaju lični podaci.
Daćemo jedan primer da približimo ovu temu. Zamislite da imamo tehničku informaciju: „Korisnik X je na vaš sajt došao sa sajta Medicina21Veka“. Ova informacija kada se poveže sa bazom podataka na vašem sajtu, ako se radi o profilisanom sajtu se pretvara u sledeću informaciju: „Profilisani korisnik Pera Perić je na vaš sajt došao sa sajta Medicina21Veka“. Sada zamislite da znamo i šta je Pera kupio i time sa kojim se zdravstvenim problemima suočava. Možete i sami zamisliti dalje implikacije.
Što se tiče personalne primene, kolačići obrađuju tehničke informacije svakog korisnika, a bez obzira na volju vlasnika sajta i korisnika sajta. Tako se i Politika kolačića odnosi na sve korisnike sajta. Politika privatnosti se ne odnosi na sve korisnike sajta, već samo na one korisnike koji ostave svojom aktivnom radnjom lične podatke vlasniku sajta, a putem određene forme za to predviđene, na sajtu. Zbog te različite prirode, potrebno je ove stvari urediti zasebnim ugovorima.
Treći bitan argument u ovoj improvizovanoj raspravi se odnosi na važenje ugovora, odnosno početak važenja ugovora. Naime, tehničke informacije se prikupljaju od svakog korisnika sajta po samom pristupu sajtu. Baš zato se na prvo pojavljivanje na sajtu ovaj ugovor prezentuje (nudi) korisniku sajta. Sa druge strane, Politika privatnosti se počinje primenjivati od momenta kada lice aktivnom radnjom ostavi svoje lične podatke na sajtu (i tom prilikom pristane na Politiku privatnosti).
Dakle, životno je moguće i često se zapravo dešava da je jedan korisnik ostane neprofilisani korisnik sajta, i da se on nikada neće profilisati na sajtu i predati svoje lične podatke u bazu podataka vlasniku sajta.
Obzirom da se kolačići koriste od momenta pristupa sajta, a ne od pristanka na Politiku kolačića, Politika kolačića mora korisniku biti predstavljena odmah, pri prvom pristupu sajtu. Ako bi Politika privatnosti konzumirala Politiku kolačića, do eventualne predaje podataka i pristanka na Politiku privatnosti (sa odredbama o kolačićima), kolačići bi bili korišćeni na sajtu prema korisnicima, a bez da se o tome obavestio korisnik i bez da je na to pristao.
Uzimajući sve u obzir stava smo da je obavezno da svaki vlasnik sajta koji ima sajt koji prikuplja podatke o ličnosti ima Politiku privatnosti, a da svaki vlasnik sajta treba imati Politiku kolačića, te da ova dva ugovora uvek moraju biti dva odvojena ugovora.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stavove autora o datom pitanju, i ne predstavlja pravni savet niti zamenu za angažovanje pravnog stručnjaka, pravnog konsultanta, advokata u cilju rešavanja individualnog pravnog problema u vezi sa datom temom.
Autor: Denis Tul
Šta je to ugovor o licenciranju sadržaja, a šta ugovor o softverskoj licenci? Kako se prenosi pravo na korišćenje softvera i koja je razlika u odnosu na ugovor o narudžbini softvera?
Postoji nekoliko vrsti ugovora o LICENCI. Ovaj ugovor pokriva gotovo sve forme intelektualne svojine. Neki od najčešćih uključuju:
- Autorske licence – koje ocrtavaju pravo na reprodukciju i prodaju pravno zaštićenog materijala;
- Licence za žig – koje daju zakonsko dopuštenje za korišćenje zaštitnog znaka firme;
- Licenca industrijskog dizajna – koje daju pravo na korišćenje industrijskog dizajna;
- Patentne licence – koje daju pravo korišćenja, prodaje, izrade i distribucije patentiranog proizvoda;
- Licence poslovne tajne – koje određuju kako i kada smete koristiti poslovne tajne firme.
Ugovor o licenci nije isto što i ugovor o licenci sadržaja, i na ugovor o licenci sadržaja se ne primenjuju odredbe ugovora o licenci. Ugovor o licenci je uređen ZOO-om i on predviđa samo oblike industrijske svojine kao predmet ugovora. Autorske licence pripadaju potpuno drugom ugovoru, ugovoru o licenci sadržaja, gde spada i UGOVOR O SOFTVERSKOJ LICENCI.
Ugovor o LICENCIRANJU SADRŽAJA je autorska licenca, koja predstavlja fleksibilno rešenje za kompanije koje žele da distribuiraju na legalan način već postojeći ili već objavljeni sadržaj (materijal). Dakle, ovim ugovorom se omogućava izdavačima da prošire i iskoriste sadržaj na različitim platformama za potrošačku upotrebu i potrošnju. Fizičko ili pravno lice koje poseduje prava na sadržaju daje trećoj strani dozvolu da taj sadržaj koristi, dok se obavezuje da za to plati novčanu naknadu. Ovo je oblik ugovora o licenci koji nije opisan u našem zakonu.
Predmet ovog ugovora mogu biti autorska dela, a pre svega: slika, tekst i dokumenti, podaci, softver, audio, video i dr.
Ugovor o licenci sadržaja vašem poslovanju može dati pristup nekoliko oblika medija koji vam mogu pomoći u razvoju robne marke i proširiti bazu prihoda. Marketinški tim koji gradi blog nove kompanije, na primer, verovatno će upotrebiti ugovor o licenci sadržaja za ponovno objavljivanje članaka, slika i videa vezanih uz robnu marku koje je dostavila treća strana.
Ugovor o SOFTVERSKOJ licenci je ugovor kojim se davalas softverske licence obavezuje da prenese pravo na korišćenje softverskog rešenja na sticaoca softversje licence. Ovaj ugovor je podvrsta ugovora o licenci sadržaja, koji se odnosi baš na softversko rešenje.
SOFTVER je skup instrukcija, podataka ili programa korišćenih za upravljanje kompjuterom i za izvršavanje specifičnih zadataka. Softver je generičan izraz koji upućuje na aplikacije, skripte i programe koji rade na određenom uređaju.
Softver je u zakonodavstvu Srbije, a prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima zaštićen kao autorsko delo. U anglosaksonskom pravnom sistemu softver se štiti kao patent. To u našem pravu nije moguće generalno, jer nema uslova tehničke primenljivosti. Ipak, postoje izuzeci kada softver ima tehničku primenljivost, odnosno kada u fizičkom prostoru možemo videti promenu koja se dešava, koju izvršava hardver, a po instrukcijama softvera. U ovakvim situacijama softver postaje patentabilan, ali ne gubi autorsko-pravnu zaštitu.
Nelegalno korišćenje softvera predstavlja pirateriju, a kompanije koje mogu biti predmet inspekcijske kontrole bi mogle odgovarati prekršajno i platiti visoke kazne.
UGOVORNE STRANE su davalac licence i sticalac licence. Davalac licence daje pravo na korišćenje njegovog autorskog dela, softvera, dok sticalac licence plaća naknadu za korišćenje licence. Praksa je da se ova naknada kod ugovora o licenci generalno plaća periodično, mesečno ili godišnje (subscription), ali licenca se može platiti i jednokratno (perpetual license).
Davalac licence može licencu dati tačno određenom licu, ali može isto tako dati licencu neodređenom broju lica koja mogu istovremeno prihvatiti licencu i time zaključiti ugovor o licenci. Recimo kod licenci otvorenog sadržaja, pravo na korišćenje licence je ponuđeno istovremeno neodređenom broju lica.
BITNI ELEMENTI ugovora su predmet, odnosno softver, koji mora biti opisan kako bi se individualizovao i visina naknade.
Kada je u pitanju SADRŽAJ ugovora o softverskoj licenci, za strane je takođe bitno da definišu sledeća pitanja (ukoliko se neka od njih ne definišu, ona će i dalje proizvoditi pravno dejstvo, samo je pitanje kakvo):
- Ekskluzivnost – a ako ne bude definisano ugovorom smatraće se da je data licenca neekskluzivna;
- Teritorijalnost – Ukoliko se ne definiše, smatra se da je licenca data za teritoriju celog sveta;
- Vreme korišćenja – Ukoliko se ne definiše u ugovoru, smatraće se da je licenca data na neodređeno vreme, odnosno dok traje autorsko pravo;
- Način korišćenja predmeta licence – Ukoliko se ovo pitanje ne definiše ugovorom, smatraće se da se predmet licence može koristiti na svaki način. Može se odrediti i oblast u kojoj se patent može koristiti.
- Derivativna dela – Svako delo koje proistekne iz autorskog dela, ako je nastalo bez saglasnosti autora, nije nastalo zakonito i stvaralac je prekršio autorsko pravo time. Recimo derivatno delo u odnosu na knjigu može biti audio knjiga ili film.
- Poslovna tajna – Moguće je odrediti određene informacije koje će se razmeniti između stranaka u cilju sprovođenja ugovora kao poslovnu tajnu u skladu sa Zakonom o zaštiti poslovne tajne.
- Podlicenca – Takođe davanje licence u podlicencu može biti definisano ugovorom, s tim da ako ovo pitanje ostane nedfinisano smatra se da sticalac licence nema pravo da daje predmet licence u podlicencu.
- Druga pitanja – Takođe, bitan element kod ovog ugovora jeste pitanje uslova prenosa licence, da li je potrebna implementaija softvera u sistem, ko je sprovodi, da li je potrebno podešavanje softvera tom novom okruženju u kojem će se koristiti, da li je potrebno i održavanje softvera buduće.
Kao što vidimo iz sadržaja, ugovor o softverskoj licenci je veoma složen ugovor. A iz toga proizilazi i to da postoji velik broj MODALITETA ugovora o licenci, pa tako imamo sledeće VRSTE ugovora o softverskoj licenci:
- Vlasnička licenca (proprietary) – jeste klasičan model licence, tradicionalan, a koji se zasniva na konceptu da softverska kompanija kreira softver i održava kontrolu nad njegovim kodom, a samim tim i njegovom karakteristikama u upotrebom, prenosi određena prava u vezi softvera na sticaoca, i za to naplaćuje naknadu. Najverovatnije koristite programe koji imaju vlasničku licencu. Tu spadaju i Majkrosoftov Windows, MSOffice, iTunes, Adove Photoshop i mnogi drugi.
- Licence javnog domena – su licence koje daju prava slična javnom domenu ili deluju kao odricanje od autorskog prava. Obzirom da je odricanje izjava koja nema propisanu formu. Dakle, svi mogu neometano koristiti autorsko delo.
- Dozvoljavajuća licenca (permissive) – je takva softverska licenca koja nosi minimum restrikcija sa sobom u vezi pristupa, korišćenja, modifikovanja i redistribucije softverskog koda, koja najčešće uključuje odricanje od odgovornosti. Postoji više vrsti dozvoljavajućih licenci, koje se razlikuju u određenim uslovima, pa tako imamo GNU licence, MIT licence, BSD licence, Apple Public Source licence i Apache licence.
- Copyleft licence – je način da se prenesu prava preuzimanja, korišćenja, modifikovanja na kopijama softvera, ali uz zahtev da se ista prava sačuvaju i u izvedenim delima. Odnosno, kada bi preuzeli određeni softver i doradili bi ga, morali bismo ga zajednici vratiti pod istom licencom da svako treće lice može takođe da preuzme ovaj derivat prethodnog softvera i da ga opet modifikuje, doradi, preradi i tako opet učini dostupnim zajednici pod istim uslovima. To je način da cela zajednica, i stručnjaci sa različitih delova sveta zajedno rade na unapređenju neke tehnologije.
- Licence kreativne zajednice (Creative Commons) – je vrsta licence koja je popularnost dobila sa razvojem IT zajednice i sa napretkom tehnologije do momenta gde nova i inovativna rešenja moraju biti komplikovana do nivoa da iziskuju rad većeg broja lica, pa čak i iz različitih oblasti.
Autorsko pravo na softveru se prenosi i ugovorom o NARUDŽBINI AUTORSKOG DELA. Zapravo u potpunosti se autorsko pravo prenosi tim ugovorom, dok ugovorom o softverskoj licenci se prenosi samo onaj obim prava koji se navede u ugovoru. Recimo ugovorom o softverskoj licenci će najčešće biti preneto samo pravo korišćenja predmeta licence. Zapravo za korisnika konačnog je samo to i bitno najčešće da ima pravo da koristi određeni softver čiji god on zapravo bio. Ipak, kada se razmatra prodaja kompanije, kupac će proveriti koju intelektualnu svojinu poseduje kompanija i tada će analizirati kako je uređena intelektualna svojina kompanije. Zato je važno odrediti kojim ugovorom se u datoj situaciji treba služiti kako bi se upravljalo intelektualnom svojinom kompanije u najboljem interesu.
Obzirom da ovo nisu standardizovani ugovori i da se mnogo razlikuju od situacije do situacije, kompanije nemaju svoje šablone, kao ni advokatske kancelarije, već se ovaj ugovor obično piše svaki put od početne faze, takozvani „white paper“ faza. Ovo dovodi do dosta složenih postupaka pregovora i zaključenja ugovora. Takođe, treba biti spreman na strpljenje, jer najčešće će ugovor u nacrtu više puta biti prosleđivan i vraćan na izmene, dopune, prepravke, redefinisanje.
Napomena: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje pravnika u oblasti intelektualne svojine niti advokata u slučaju spora ili drugog sudskog postupka, već isključivo stav autora po predmetnom pitanju.
Autor: Denis Tul
Pitali ste se koji ugovor da koristite kada kupujete sajt? Kako preneti autorska prava? Kako zaštititi poziciju prodavca, a kako poziciju kupca? Koji je ugovor isplativiji? Upoznajte ugovor o narudžbini autorskog dela.
Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo na određeni način i u određenom roku, a naručilac stiče pravo da objavi delo i stavi ga u promet, odnosno da ga ekonomski iskorišćava, dok se naručilac obavezuje da autoru plati ugovorenu naknadu.
Dakle, imamo dve ugovorne strane, naručioca i autora i jednu specifičnost, nosilac ekonomskih ovlašćenja autorskog prava je naručilac. U tom grmu leži intelektualna svojina.
Ugovor o narudžbini autorskog dela je ustvari jedna podvrsta ugovora o delu, iz njega se razvila svojim posebnostima. Ono što je bitno za vas, jeste da je poreski isplativiji ugovor o autorskom delu, što se javilo kao deo ideje o stimulisanju autorskog stvaralaštva.
Pravilo je da je autor nosilac autorskog prava, ali u nekim izuzecima, nosilac autorskog prava je neko drugo lice. To se dešava kod autorskih dela nastalih u radnom odnosu, pre svega. Ovde je nosilac autorskih prava poslodavac. Logika se krije iza toga što poslodavac plaća zaposlenog i daje mu nalog (odnosno ideju) šta i kako da stvara. Kod ugovora o narudžbini dela je situacija ista, autor je plaćen i ideja, odnosno nalog dolazi od naručioca autorskog dela.
Autorsko delo je jako širok pojam. Autorsko delo je originalno delo čoveka, koje ima duhovni sadržaj i koje je izraženo u određenoj formi. Autorsko delo je filmsko delo, knjiga, ali i logo, vizuelno predstavljanje, kod, program, sajt, baza podataka. Dakle, pored tradicionalnih dela javljaju se mnoga nova dela. Neka su manje, neka više složena. Na primer sajt se sastoji iz više autorskih dela, vizuelnog predstavljanja ili da kažemo frontend-a, i koda backend-a, autorskih tekstova, fotografija, pa čak i muzike, video zapisa po potrebi, i dr.
Računarski program predstavlja složeno delo, što dovodi do toga da je ovo najčešće i kolektivno autorsko delo. Dakle, više autora učestvuje na izradi istog. Naručilac mora imati ugovore sa svim autorima posebno ili sa onome ko je ugovorno obezbedio rad ostalih autora na datom računarskom programu.
Kada se govori o moralnim pravima, znamo da su ona neodvojiva od ličnosti autora, odnosno lična prava. Dakle, ako naručimo da neko napiše knjigu za nas, to znači da smo kada završi knjigu dobili ekonomska prava, dakle možemo je izdati i umnožiti, ali nikako ne možemo potpisati ovo delo našim imenom iako smo naručili knjigu sa baš tom tematikom i po našoj ideji i priči. Tako je i sa programom, naručilac ima samo ekonomska prava.
Kada napišemo knjigu, svako može kupiti svoj primerak, time se ne prenose autorska prava, već vlasništvo na jednom primerku knjige koji je proistekao iz autorskog prava, odnosno ovlašćenja da se umnoži i stavi u promet predmet autorskog prava. Kada se prodaje kod, dolazimo u pitanje šta smo time rekli, da li smo prodali jednu kopiju našeg koda kako bi je neko mogao koristiti, kao što neko čita svoju knjigu, dok mi možemo dati novi primerak istog koda drugome? Da li mi prodajemo ekskluzivno kod određenom licu i šta bi značila ekskluzivna prodaja. Zapravo bi tek ta ekskluzivna prodaja bila prenos autorskog prava, inače prodaja jednog primerka je samo prodaja jednog od ovlašćenja autorskog prava, pravo na korišćenje. Šta je interes onoga ko kupuje sajt? Verovatno da je sajt u njegovom isključivom vlasništvu. Da taj idejni koncept i samo rešenje ne može koristiti neko drugi, ali ne i da pojedine delove koda ne može koristiti za drugi sajt, već samo da vizuelizacija i funkcionalnost sajta, kao i njegov sadržaj budu autentični. Zato se sajt naručuje, ugovorom o narudžbini autorskog dela. Kao i program, aplikacija, pa i neka manje složena dela poput logoa, digitalnog dizajna i dr.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora, ne predstavlja uputstvo za pisanje ugovora (nisu navedeni čak ni bitni elementi ugovora), niti zamenu za angažovanje pravnog stručnjaka u oblasti prava intelektualne svojine, kao ni advokata u slučaju spora pred sudom u vezi ovih pitanja.
Autor teksta: Denis Tul
Ugovori zabrane konkurencije u radnom pravu su ili klauzule u ugovoru o radu ili posebni ugovori (Non-compete & non-solicitation agreements) kojima se nameće dužnost zaposlenom da se u određenom vremenskom periodu, na određenom porostoru, ne bavi određenim poslovima. Predviđeni su za zaposlene koji imaju pristup naročito vrednim poslovnim tajnama poslodavca, međutim ugovaranje zabrane konkurencije ili dužnost netakmičenja sa poslodavcem je postala praksa čak i za zaposlene koji nisu uobičajeno u situaciji da saznaju poslovne tajne poslodavca. Naročito u većim, globalnim, kompanijama svi ugovori o radu, pa i klauzule zabrane takmičenja su često standardizovani toliko da se nekada i ne obraća pažnja na raznolikost regulisanja zabrane konkurencije u radnom pravu u različitim pravnim sistemima.
Pod uticajem engleskog prava, gde su ove klauzule i ugovori široko prihvaćeni i izvršivi, razvila se praksa ubacivanja klauzula zabrane konkurencije u gotovo sve ugovore o radu u nekim globalnim kompanijama. I dok su u Engleskoj klauzule zabrane konkurencije u ugovorima o radu opšte prihvaćene, i tek se sada razmatra uvođenje obaveze poslodavcu da zaposlenom plati naknadu za vreme trajanja zabrane, u nekim pravnim sistemima one su neizvršive. Bugarsko zakonodavstvo ne reguliše posebno ove klauzule, ali postoji sudska praksa o protivustavnosti klauzula zabrane konkurencije jer ograničavaju ustavom zagarantovano pravo na rad. Na nivou Evropske Unije ne postoje pravila koja se bave ovim pitanjem, nacionalno zakonodavstvo svake članice reguliše klauzule i ugovore zabrane konkurencije.
Šta kaže Zakon o radu?
Za razliku od gore pomenutih jurisdikcija, Zakon o radu Srbije sadrži članove kojima reguliše ugovaranja klauzula zabrane konkurencije u ugovorima o radu. U članu 161 Zakon o radu predviđa da: ,,ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu’’. Dok navedni član 161 reguliše ugovaranje zabrane konkurencije za zaposlenog dok je u radnom odnosu kod poslodavca, član 162 predviđa mogućnost ugovaranja zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa. Zabrana konkurencije iz člana 162 može se ugovoriti ako se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini.
Zakon o radu predviđa još jedno značajno ograničenje kod ugovaranja ovih klauzula, naime, zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne:
- nova, posebno važna tehnološka znanja,
- širok krug poslovnih partnera,
- ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni.
Klauzula u Ugovoru o radu ili poseban ugovor?
Ako pažljivo analiziramo odredbu člana 161, primetićemo da zakon predviđa ugovaranje zabrane konkurencije Ugovorom o radu. Dakle, u pitanju je jedna od fakultativnih odredaba Ugovora o radu. Ovo je značajno primetiti utoliko što je u inostranstvu uobičajeno da se zabrana konkurencije reguliše posebnim ugovorom, naime, vrlo često Ugovor o poverljivosti, zabrana konkurencije i zabrana preuzimanja klijenata i poslovnih partnera su jedan ugovor (Non-Compete, Non-Solicit and Non-Disclosure Agreement – NDA). Ne postoje zakonske prepreke da Ugovor o radu sadrži sve ove odredbe.
Važenje klauzule zabrane konkurencije
Zakon o radu pravi razliku između klauzule zabrane konkurencije 1) tokom radnog odnosa i 2) nakon prestanka radnog odnosa.
Ugovorena klauzula zabrane konkurencije tokom radnog odnosa treba da:
- bude ugovorena ugovorom o radu,
- utvrdi poslove koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca,
- utvrdi da postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni,
- utvrdi teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi.
Kod ugovaranja klauzule zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa, pored navedenih elemenata, treba da se ugovori i:
- vremenski period važenja klauzule, u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa,
- visina novčane naknade za taj period.
Ako se poslodavac ugovorom o radu ne obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini ova klauzula će biti nevažeća.
Zanimljivo je primetiti da Zakon o radu ne kaže ništa o visini te naknade niti načinu njene isplate, što daje dosta slobode ugovornim stranama da urede ove elemente klauzule.
Za razliku od Srbije, Zakon o radu Republike Hrvatske u članu 103 predviđa da ova naknada na mesečnom nivou iznosi najmanje polovinu prosečne zarade isplaćene radniku u tri meseca pre prestanka ugovora o radu, naknadu je poslodavac dužan isplatiti radniku najkasnije do petnaestog u mesecu za prethodni mesec.
Kako naš Zakon o radu ne kaže ništa o visini i načinu isplate naknade, ne postoje zakonske prepreke da na primer ugovorne strane urede ovo pitanje kako je predviđeno Zakonom o radu Hrvatske.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autora o datoj temi, i nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata.
Autor: Advokatica Jovana Bošnjak
Krajem prošle godine, stupio je na snagu dugo čekani Zakon o digitalnoj imovini (Zakon), koji je počeo da se primenjuje 29.06.2021. Zakonom je digitalna imovina po prvi put uvedena u srpske pravne okvire. Pored toga izvršene su izmene i dopune relevantnih poreskih zakona koje su takođe počele da se primenjuju 29.06.2021., a kojima se digitalna imovina uvodi kao oporeziva kategorija.
Kao što je to običaj kod potpuno nove zakonske materije, ostavljen je nešto duži rok za početak primene Zakona od 6 meseci od dana stupanja na snagu kako bi se zainteresovanim subjektima ostavilo vremena da se upoznaju sa materijom kao i da bi Narodna banka Srbije (NBS) i Komisija za hartije od vrednosti (Komisija) doneli podzakonske akte kojima detaljnije regulišu materiju Zakona. Shodno podeli iz Zakona, NBS je prva donela odluke koje se tiču virtuelnih valuta, dok je Komisija nešto kasnije donela pravilnike koji se tiče digitalnih tokena.
Kako je donošenje Zakona krajem prošle godine pozdravljeno kao značajan iskorak u povećanju pravne sigurnosti i razvoju tržišta digitalne imovine u Srbiji, tako su i očekivanja privrede i javnosti da podzakonski akti (koji su zapravo u praksi i bitniji od generalno opštih odredaba Zakona) ne budu opterećujući i da omoguće privredi (ali i investicionoj javnosti) ono što joj je najpotrebnije – okruženje za razvoj bez nepotrebnih nameta i ograničenja. U nastavku ovog članka sledi analiza najzanimljivijih odredaba 3 odluke koje je NBS donela povodom detaljnije regulacije virtuelnih valuta. Pravilnici koje je donela Komisija neće biti obrađeni u ovom članku.
Prva i svakako najznačajnija odluka je Odluka o sprovođenju odredaba zakona o digitalnoj imovini koje se odnose na davanje dozvole za pružanje usluga povezanih s virtuelnim valutama i saglasnosti Narodne banke Srbije (Odluka 1). Tako Odluka 1 navodi da je privredno društvo koje namerava da pruža usluge povezane s virtuelnim valutama dužno da pored uslova predviđenih Zakonom između ostalog dostavi sledeću dokumentaciju: pravila poslovanja, program aktivnosti kojim se bliže uređuju način i uslovi pružanja usluga povezanih s virtuelnim valutama, poslovni plan s projekcijom prihoda i rashoda za prve 3 godine poslovanja na osnovu kojeg se može zaključiti da će podnosilac zahteva biti u stanju da obezbedi ispunjenost odgovarajućih organizacionih, kadrovskih i tehničkih uslova koji uključuje broj i vrstu očekivanih korisnika kao i očekivanu vrednost transakcija, opis planiranih mera za zaštitu novčanih sredstava korisnika, opis mera unutrašnje kontrole, planirane obuke zaposlenih itd. Možemo primetiti da su istu dokumentaciju pored budućeg pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama dužni podneti i drugi subjekti pod nadzorom NBS-a (banke, osiguravajuća društva, lizing društva itd.), što predstavlja vrlo jasan pokazatelj budućeg pravca u kome će se ova industrija kretati (barem sa regulatorne tačke gledišta).
Posebno bi izdvojili odredbe Odluke 1 koje određuju uslove koje mora da ispuni član uprave pružaoca usluga, odnosno rukovodilac pružaoca usluga među kojima se ističe najmanje 3 godina iskustva na rukovodećem položaju u licu u finansijskom sektoru ili u privrednom društvu, odnosno pravnom licu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama gde Odluka 1 kao primere navodi pružanje usluga povezanih s drugom vrstom digitalne imovine, delatnosti informacionih tehnologija i portfolio menadžere. Izuzetno, Odluka 1 dopušta mogućnost da lice pored prvog stepena visokog obrazovanje ima samo godinu dana radnog iskustva, ali isključivo na rukovodećem položaju u licu u finansijskom sektoru ili u privrednom društvu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama.
Imajući u vidu novost industrije digitalne imovine i pretpostavljenu želju zakonodavca da Zakonom i podzakonskim aktima podrži industriju, postavljamo pitanje da li je neophodno postavljati ovakve uslove za lica koje će rukovoditi pružaocima usluga, tim pre što do sada prvensteno usled neregulisanosti materije digitalne imovine nije postojala prilika da neko tek tako bude „na rukovodećoj poziciji u privrednom društvu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama.“ Dodajmo ovome činjenicu i da banke i druge finansijske organizacije do sada nisu imale dodira sa svetom digitalne imovine (čime niko od rukovodilaca nije mogao doći u dodir sa virtuelnim valutama u okviru obavljanja svog posla), niti da su portfolio menadžeri posebno trgovali digitalnom imovinom u Republici Srbiji i lako možemo doći do zaključka da ove odredbe (iako osnovano pretpostavljamo donete u cilju zaštite korisnika ovih usluga) u najmanju ruku stvaraju nepotrebno opterećenje koje može otežati razvoj ove industrije ili rezervisati ga samo za krupne igrače koji imaju dovoljno kapitala i logistike da ispune sve postavljene uslove (ili još gore uvoz visoko kvalifikovane radne snage iz inostranstva koja bi ispunjavala pomenute uslove).
Sledeći značajan podzakonski akt je Odluka o bližim uslovima i načinu vršenja nadzora nad pružaocem usluga povezanih s virtuelnim valutama i izdavaocem i imaocem virtuelnih valuta (Odluka 2).
Interesantno je da pored pružaoca usluga i izdavaoca koji predstavlja domaće ili strano fizičko lice, preduzetnika ili pravno lice koje je izdalo digitalnu imovinu/virtuelne valute, Odluka 2 određuje da je imalac virtuelnih valuta:
- pravno lice, preduzetnik i fizičko lice koje koriste ili su koristili uslugu povezanu s virtuelnim valutama kod pružaoca usluga,
- pravno lice i preduzetnik i fizičko lice koji su stekli virtuelnu valutu, bez obzira na način sticanja, a nisu obuhvaćeni prvim stavom ove odredbe (npr. lice koje je steklo virtuelnu valutu rudarenjem ili na osnovu neposredne kupovine od prodavca virtuelnih valuta, nezavisno od pružaoca usluga ‒ OTC trgovanje).
Navedeno ima za posledicu da bi pored pružaoca usluga i izdavaoca (za koje je logično očekivati da potpadaju pod nadzor NBS i da su dužni da ispune različite obaveze usklađenosti, izveštavanja itd.), kao subjekti nadzora, nadzoru NBS-a podležu i lica koja su kupila/prodala virtuelnu valutu preko pružaoca usluga (menjačnica), lica koja rudare virtuelne valute kao i lica koja su na OTC tržištu nabavila virtuelnu valutu od lica koje nije pružalac usluga.
U vezi sa spomenutim, Odluka 2 određuje da se njene odredbe primenjuju na subjekte nadzora koji su preduzetnici, odnosno fizička lica na način i u meri u kojoj je takva primena moguća. Smatramo da ova krajnje nejasna odredba znači da će NBS kontrolisati fizička lica i preduzetnike u meri u kojoj to tehničke organizacione, ali i kadrovske sposobnosti NBS budu dozvoljavale što je u ovom momentu veoma teško predvideti kako će izgledati. Da li ova odredba treba da predstavlja upozorenje fizičkim licima i preduzetnicima koji poseduju virtuelne valute ostaje pod znakom pitanja. Jedno je međutim sigurno, a to je da će fizička lica koja steknu virtuelnu valutu na neki od pomenutih načina, dvaput razmisliti da li će npr. podneti poresku prijavu za utvrđivanje poreza na kapitalnu dobit.
Odluka 2 dalje uređuje da NBS vrši nadzor u pogledu usklađenosti poslovanja subjekta nadzora sa Zakonom i propisima donetim na osnovu Zakona (koji pored donetih odluka uključuje i ostale buduće podzakonske akte koje NBS može doneti).
Što se tiče samog nadzora, Odluka 2 određuje da NBS može da vrši nadzor prikupljanjem, praćenjem, proveravanjem i analizom izveštaja i druge dokumentacije i podataka koje subjekt nadzora dostavlja NBS kao i pristupom informacionim sistemima (npr. provera mašina za rudarenje). Odluka 2 propisuje da je subjekt nadzora dužan da ovlašćenim licima omogući obavljanje neposrednog nadzora nad poslovanjem i da sarađuje s njima kao i da im pruži neophodnu tehničku podršku radi uvida u podatke, odnosno poslovne knjige i dokumentaciju (npr. provera poslovnih knjiga, provera dokaza za kupljene mašine za rudarenje itd.). Navedena odredba potvrđuje da NBS ovim putem faktički želi da izjednači pružaoce usluga (a donekle i izdavaoce virtuelnih valuta) sa drugim finansijskim subjektima pod nadzorom NBS, prvo tako što im propisuje sličan režim za dobijanje dozvole i drugo tako što im nameće nadzor.
Odluka koja se direktno naslanja na Odluku 2 je Odluka o bližim uslovima i načinu vođenja evidencije imalaca virtuelnih valuta (Odluka 3). Odlukom 3 utvrđuju se bliži uslovi i način na koji NBS vodi evidenciju podataka o pravnim licima i preduzetnicima koji su imaoci virtuelnih valuta. Imaoci virtuelnih valuta, u smislu Odluke 3 jesu:
1) domaće ili strano pravno lice i preduzetnik koji koriste ili su koristili uslugu povezanu s virtuelnim valutama kod pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama koji ima dozvolu NBS za pružanje tih usluga;
2) pravno lice i preduzetnik koji su stekli virtuelnu valutu, bez obzira na način sticanja, a nisu obuhvaćeni prvom odredbom ovog stava (npr. lice koje je steklo virtuelnu valutu rudarenjem ili na osnovu neposredne kupovine od prodavca virtuelnih valuta ili nezavisno od pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama ‒ OTC trgovanje).
Tumačenjem odredaba Odluke 3 dolazimo do zaključka da bi se pod datu definiciju moglo podvesti svako pravno lice ili preduzetnik (ali ne i fizičko lice) koji je ikada kupio/prodao digitalnu imovinu preko pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama (menjačnica), zatim pravno lice ili preduzetnik koji je shodno odredbama Zakona primio od potrošača digitalnu imovinu preko pružaoca usluga za prihvatanje/prenos digitalne imovine (koji je izvršio zamenu virtuelne valute i isplatio dinare) kao i pravno lice ili preduzetnik koji rudari virtuelnu valutu ili koji je stekao virtuelnu valutu na OTC tržištu.
Utvrđivanje svojstva imaoca virtuelnih valuta je značajno iz razloga što Odluka 3 propisuje da je imalac virtuelnih valuta dužan da elektronski preko sajta NBS-a, dostavi NBS-u pored opštih podataka (poput poslovnog imena, matičnog broja itd.) i sledeće podatke:
- adresu virtuelnih valuta koju koristi, odnosno koju je koristio za izvršenje transakcije s virtuelnim valutama, odnosno sticanje virtuelne valute, a ako koristi nekoliko adresa – sve te adrese;
- osnov sticanja virtuelne valute (npr. rudarenje, pravni posao na osnovu kog je stečena virtuelna valuta poput ugovora o kupovini itd.)
- datum sticanja virtuelne valute (za svaku novu adresu virtuelnih valuta preko koje su stečene virtuelne valute);
- datum od kada više ne poseduje virtuelne valute na dostavljenoj adresi, odnosno dostavljenim adresama virtuelnih valuta.
Radi olakšavanja imaocima da ispune svoje obaveze, NBS je nedavno donela tehničko uputstvo za elektronsko dostavljanje podataka za vođenje evidencije imalaca virtuelnih valuta.
Jasna je intencija NBS-a, a to je potpuna kontrola nad svim transakcijama u vezi s virtuelnim valutama (čime se faktički u potpunosti isključuje decentralizacija, anonimnost i nemogućnost mešanja države u transakcije sa virtuelnim valutama.
Na osnovu dostavljenih podataka od strane imaoca virtuelnih valuta, NBS vodi Evidenciju imalaca virtuelnih valuta. Odluka 3 posebno napominje da se u Evidenciji imalaca virtuelnih valuta ne vode podaci o vrednosti izvršenih transakcija s virtuelnim valutama, niti o vrednosti virtuelnih valuta koje imalac virtuelnih valuta poseduje. Imajući na umu oporezivanje transakcija s virtuelnim valutama, na ovom mestu se postavlja pitanje čemu evidencija ako se u njoj ne vodi vrednost transakcije, odnosno vrednost virtuelnih valuta koje imalac virtuelnih valuta poseduje.
Odluka 3 nameće obavezu imaocima virtuelnih valuta da NBS-u dostavi navedene podatke u roku od 15 dana od dana svakog sticanja virtuelne valute korišćenjem adrese virtuelnih valuta koja je različita od adrese virtuelnih valuta iz Evidencije imalaca virtuelnih valuta za tog imaoca, odnosno u roku od 15 dana od dana promene navedenih podataka.
Umesto zaključka, možemo postaviti veoma zanimljivo pitanje koliko subjekata ima nameru da prijavi da rudari virtuelnu valutu ili da je steklo virtuelnu valutu preko OTC tržišta. Napomene radi, sva fizička i pravna lica koja steknu virtuelnu valutu preko pružaoca usluga će po automatizmu biti prijavljena NBS-u, pošto će to kao svoju zakonsku obavezu izvršiti pružalac usluga.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata.
Autor: Bogdan Vujović
Lice za zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: LICE) je lice koje je ovlašććeno i imenovano od strane kompanije, radi rukovođenja podacima o ličnosti.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, oslanjajući se na GDPR, članom 56 previđa MOGUĆNOST da kompanije odredi lice za zaštitu podataka o ličnosti,
Međutim, OBAVEZA da odredite lice za zaštitu podataka o ličnosti postoji u slučaju da:
- ste organ vlasti
- je osnovna aktivnost vaše kompanije obrada podataka o ličnosti
- Vaša osnovna aktivnost predstavlja obradu posebno osetljivih podataka o ličnosti, koji su propisani zakonom (npr. podaci o zdravstvenom stanju, političkom opredeljenju, podacic o kaznenim evidencijama itd), uz dodatni uslov, da se obrada navedena u ovoj tački vrši u velikom obimu. Šta predstavlja VELIKI OBIM, zakon nije detaljno regulisao, ali se može zaključiti da bi npr. kompanije koje imaju preko 250 zaposlenih trebale odrediti LICE.
KOGA MOŽETE IMENOVATI ZA LICE ZA ZAŠTITU PODATAKA??
Možete imenovati bilo lice koje je zaposleno kod vas, bilo lice van vaše kompanije na osnovu posebnog Ugovora. Nakon što odredite to lice, neophodno je da objavite kontakt podatke LICA, najbolje već u Vašoj politici privatnosti, i dostavite ih Povereniku koji vodi evidenciju Lica.
Neodređivanje LICA za zaštitu podataka od strane onih pravnih lica koji su na to obavezani zakonom, predstavlja PREKRŠAJ za koji se može izreći kazna od 5.000,00 dinara do 2.000,000,00 dinara.
Preporuka je da imenujete LICE za zaštitu podataka o ličnosti, iako vam to nije OBAVEZA, naročito ukoliko LICE poseduje stručna znanja i iskustva u oblasti zaštite podataka, pa vam u tom slučaju lice može biti zaista od velike pomoći. Da li će to biti lice zaposleno u Vašoj kompaniji, ili eksterni saradnik-advokat ili neko treći, zavisi od potreba i mogućnosti vaše kompanije, ai je svakako preporučljivo da to bude lice iz pravne struke.
Osim toga, i ukoliko imate lice za zaštitu podataka koje je vaš zaposlen, a možda nije još uvek dovoljno stručan ili iskusan, ili mu jednsavno redovne radne obaveze ne dozvoljavaju da se stručnije posei pitanju zaštite podataka, moguće je da imate i druge eksterne savetnike, stručnjake za zaštitu podataka o ličnosti.
Napominjemo da ne postoje zvanični sertifikovani stručnjaci, odnosno lica za zaštitu podataka o ličnosti, jer ne postoji nikakav zvaničan sertifikat organa EU ili sertifikat prema Zakonu o zaštiti podataka koji sertifikuje stručnjake za ovu oblast. Postoji samo zakonska mogućnost da se ustanovi sertifikacija Vaše komapnije (Rukovaoca podacima) ili obrađivača podataka. Ukoliko vam neko kaže da je sertifikovan za GDPR ili za DPO, to samo može značiti da je lice završilo nekakvu plaćenu obuku od strane neke privatne organizacije, ali ne mora nužno zančiti i da to lice poseduje potrebna stručna znanja.
S toga, budite oprezni prilikom izbora Lica i imajte u vidu njegova praktična iskustva i znanja, listu klijenata za koje je pružao usluge u vezi sa zakonom o zaštiti podataka, i naravno preporuka od drugih lica je nabolja ,,reklama” i potvrda stručnosti.
ZAŠTO VAM JE POTREBNO LICE ZA ZAŠTITU PODATAKA O LIČNOSTI- DPO??
Kompanije odnosno rukovaoci koji krše domaći zakon i načine PREKRŠAJ mogu biti kažnjeni u prekršajnom postupku od 5.000,00 dinara do 2.000,000,00 dinara, odnosno do 4.000.000,00 dinara ukoliko je učinjeno više prekršaja, plus troškovi prekršajnog postupka. Pored kazni izrečenim u prekršajnom postupku i poverenik može kaznitti kompaniju putem prekršajnog naloga u iznosu od 100.000,00 dinara ukoliko npr. ne vodi propisane evidencije o obradi podataka ličnosti.
Ukoliko vaša kompanija ima npr. sajt i na engleskom te može prikupljati podatke od lica iz EU, potencijalne kazne za povredu prava ličnosti su višemilionske. Da bi se sve navedeno sprečilo, može vam pomoći stručno lice, sa određenim znanjem i iskustvom u ovoj oblasti.
Lice koje poseduje stručna znanja, prevashodno nadzire usklađenost vašeg poslovanja sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i dužno je starati se o tome da vaša kompanije obrađuje podatke u skladu sa Zakonom. Uloga Lica je informativnog i savetodavnog karaktera i ne postoji mogućnost da vas obaveže na neko činjenje, već da vam ukaže na eventualne propuste, mere poboljašnja poslovanja u usklađivanja sa zakonom.
Lice upravlja vašim internim i eksternim aktima o politici privatnosti, što znači i mogućnost izrade interne i eksterne politike privatnosti, te kontinuiarno ažuriranje istih, jer je materija podaka o ličnosti ŽIVA i konstatno se menja i unarpređuje u skladu sa stalnim tehnološkim inovacijama i novim načinima prikupljanja podataka o ličnosti.
Lice je KONTAKT osoba za odnose sa Poverenikom savetuje se sa njim u vezi sa pitanjima koja se odnose na obradu, uključujući i obaveštavanje i pribavljanje mišljenja u vezi sa izvršenim procena uticaja na zaštitu podataka o ličnosti nameravanih radnji obrade.
Lice pruža stručne savete o vođenju evidencije o aktivnostima obrade, koja je za kompanije sa preko 250 zaposlenih OBAVEZNA, a za sve druge je veoma preporučljiva, budući da može poslužiti kao dokaz u slučaju spora, da vaša kompanije obrađuje podatke u skladu sa Zakonom.
Lice može kontinuirano sarađivati i sa licima zaduženim za implementaciju tehničko-bezbednosnih mera radi zaštite podataka, kao i radi implementacije samoih zakonskih rešenja na samim web sajtovima isl.
KOJA JE ULOGA VAŠE KOMPANIJE?
Kompanija je dužna da osigura da lice za zaštitu podataka o ličnosti može da kvalitetetno obavlja svoj posao, pre svega je dužna da obezbedi adekvatna softveska rešenja koja omogućuju efikasno praćenje načina obrade podataka i razumevanje tih procesa. Danas postoje mnoge kompanije koje nude efikasna softverska rešenja za navedeno, po još uvek pristupačnim cenama, te se o tome mora ozbiljno misliti.
Preporuka je da lice za zaštitu podataka o ličnosti bude što ranije uključeno u sve procese vaše kompanije koji se odnose na zaštitu podataka. Dakle, ovo lice bi trebalo da: učestvuje na sastancima višeg i srednjeg menadžmenta, bude prisutno prilikom donošenja odluka koje se odnose na zaštitu podataka, bude odmah konsultovano u slučaju povrede podataka o ličnosti itd.
PODACI SU NAFTA 21. VEKA
Sve češće se može čuti da su informacije, odnosno podaci nafta 21. veka, i zaista se to može sa sigurnošću tvrditi, imajući u vidu četvrtu digitalnu revoluciju, tendencije u svetu biznisa i sve češću trgovinu podacima na globalnom nivou. Prema tome, budite spremni, investirajte u zaštititu vašu naftu 21. veka, uskladite poslovanje sa novim regulativama i mirno dočekajte buduće inspekcijske kontrole, na udaru kojih će najpre biti one kompanije koje ne ispunjavaju minimum zakonskih uslova.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja analizu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i problematike DPO-a, od strane autora, i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog konsultanta ili advokata.
Autor: Ozren Slović