Da li je tehnologija spremna da zameni čoveka? Da li postoji način da se zaštitimo kao društvo? Da li je intelektualna svojina ugrožena kroz AI?
Sa društvenim promenama poput ovako značajnih revolucionarnih dešavanja naša je obaveza da se oglasimo i sagledamo sve aspekte, pozitivne i posebno one negativne. Tako da danas pred vas iznosimo par pitanja:
- Ko dobija autorska prava na delu koje je stvorio AI?
Prema važećoj regulativi autor može biti samo čovek. Šta je onda sa vlasništvom na delima koja kreira AI. Danas AI piše blogove, edituje slike, dizajn, piše knjigu, muzička dela, kod. Kome pripadaju ova dela? Po sadašnjoj regulativi, sva ova dela po automatizmu pripadaju JAVNOM DOMENU, odnosno svi ih mogu preuzeti i koristiti.
Staviti svoje ime na delo koje je stvorio AI, bez obzira što ste vi možda i autor AI, i dalje se smatra kršenjem autorskog prava, i moralne i ekonomske komponente.
Postaviće se u budućnosti pitanje, da li autor AI treba da bude priznat i kao autor dela koje je njegov AI napravio, ali za sada to nije slučaj. Tako da sve što vidite da je napravio AI, dobra vest, možete koristiti bez ikakvog navođenja ili naknade, slobodno.
2. Da li AI krši intelektualnu svojinu pre nego počne stvarati novo autorsko delo?
Svaki AI produkt je rezultat procesa „učenja“. Učenje podrazumeva konzumaciju neograničeno mnogo sadržaja online i offline koji se programu prezentuje. Svaki rezultat koji dobijemo je ustvari rezultat matematičkog računa o tome koje bi reči trebalo upotrebiti, a na osnovu prethodno „naučenog“. Dakle, AI koristi našu intelektualnu svojinu da bi stvorio novu. Ako on napiše blog tekst za vaš sajt o ugovoru o softverskoj licenci, veoma moguće da je zaključke doneo čitajući moj sajt. S tim da me nigde neće citirati. Kada čovek to radi, on je obavezan da citira drugoga.
Hajde da pogledamo jedan realan slučaj, grupa advokata su se u Americi udružili da bi tužili Microsoft, GitHub i OpenAI, kao vlasnike AI programa u ime miliona ljudi čiji su kodovi korišćeni. Razlog je taj što je AI program Codex, da bi stvorio kod, generisao znanje koristeći kodove koji su bili društvu dati kroz Creative Commons licence (licenca kreativne zajednice). Ova vrsta licence obavezuje da se navedu credits za one koji su radili na stvaranju koda. Dakle, ostaje obaveza da se ispoštuje moralno pravo. Ipak, AI je pri generisanju novog koda izostavio da navede sve kreatore kodova koje je generisao pri učenju. AI nije ništa sam osmislio jer nema kreativnost, te je to nesporno.
U suprotnom, AI je samo sredstvo koje će pomoći nekolicini bogatih da profitiraju još jednom u istoriji od rada mnogo potlačenih, koji od svog rada nemaju ništa, a još mogu biti zamenjeni u svom poslu.
3. Kako naknaditi autore dela koja se koriste za učenje?
Hajde da zamislimo da ipak kompanije pokušaju nadomestiti iz pitanja broj 2. i podeliti svoj profit sa ljudima od čijeg rada je AI „naučio“. Primer već postoji, Shutterstock je u saradnji sa OpenAI pokrenuo inicijativu da pored slika autora, fotografa i editora, prodavati i slike koje će prirediti AI program i da će za to naknaditi autore fotografija iz kojih je AI „učio“.
Ali hajde da uočimo praktičan problem. Uzmimo da je AI pogledao 1.000 slika jazavaca. Kada date naredbu da AI pripremi ilustraciju, dizajn za prednju koricu za priču „Jazavac pred sudom“, AI će prirediti dizajn, koristeći prethodno generisane informacije. Dolazi pitanje: Kako podeliti korist od ovog dela (koje košta 1 dolar verovatno) sa svim autorima slika jazavaca koje je koristio AI program pri „učenju“? AI nema tehničke mogućnosti da bude fer i stvori profit i naknadi autore, čak i kada kompanija ima želju da to uradi.
4. Koja su osnovna pravna načela u ovoj oblasti?
Pre svega, prvi korak društva treba da bude ustanovljavanje OPŠTIH NAČELA koja bi važila u ovoj oblasti. To bi bio temelj daljeg razvoja pravnih akata. Neka od onih koja bi se morala naći sledeća: načelo sigurnosti sistema, načelo zabrane diskriminacije, načelo poštovanja podataka o ličnosti, načelo obaveznost obaveštavanja (informisanost), načelo ljudske alternative.
AI kreatori moraju angažovati stručnjake u druigm domenima, ako misle da se njihov rad odnosi na druge oblasti.
Jako je važno i da smo uvek obavešteni da li se naši lični podaci koriste za „učenje“, kao i da budemo obavešteni da komuniciramo sa AI, a ne sa osobom. Takođe, na to se mora nadovezati i pravo da zatražimo u svakom slučaju da se na nas ne odnosi odluka doneta automatizovano ili da imamo ljudsku alternativu u odlučivanju.
POSEBAN EFEKAT AI: Kada kompanije stvore AI tehnologiju, morale bi da obezbede sigurnost sistema. Ali i kada sve uredimo ostaje „AI Genie effect“. Neke kompanije mogu pustiti AI, namerno ili bez namere koji može generisati slike nasilja, rata ili fotografije lične. Takođe mogu imati mogućnost da stvaraju slike kojima se neko izlaže ruglu, vređanju, mogu imitirati glas nekoga i dr. Jednom kada je duh pušten iz boce, više ga nije moguće zarobiti ponovo.
ChatGPT je čet bot koji je OpenAI pustio u rad besplatno. Možete ga pitati šta god želite, pa i da vam objasni na bilo koji način određeni složeni pojam. Ovakav AI bot raspolaže beskonačnim znanjem, a to koristi da izabere koje će reči najpre da se koriste nakon vašeg upita i kojim redom.
Kao što vidite na slici, čet bot odgovara svesno da ne može imati pravo intelektualne svojine, u skladu sa pitanjem 1. iz ovog teksta.
ChatGPT je korisno sredstvo u radu, može vam pomoći da dođete do nekih informacija, ali nemojte ga koristiti da napišete knjigu koji ćete plasirati pod svojim imenom. Na svetu već postoje primeri ljudi koji su u prodaju pustili pod svojim imenom, autorska dela, knjige za decu, koje je napisao AI.
Vremenom će se otvoriti i druga pitanja poput odgovornosti za delikte koje učini AI, kao i pitanja etike i radnog angažovanja i dr.
Da ZAKLJUČIMO, AI i sve platforme zasnovane na ovoj tehnologiji mogu biti korisno sredstvo, ali moramo biti pažljivi kako ih koristimo i kada, kao i što njihovi tvorci i vlasnici moraju biti savesni pri stvaranju ove tehnologije, a kao društvo moramo se približiti stvaranju osnovnih pravila u ovoj oblasti.
P.s. I sliku koju ste videli pri ulasku na ovaj blog tekst je generisao AI bot, a ja je slobodno koristim, jer ne postoje autorska prava na istoj.
NAPOMENA: Ovaj tekst postavlja pitanja pred zajednicu i predstavlja stavove autora o datoj temi, ali ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika ili advokata u određenom konkretnom slučaju.
AUTOR: Denis Tul
Šta je to lični podatak? Kako se pravilno prikupljaju, a kako se upravlja podacima o ličnosti? Šta jedna kompanija treba da uradi da bi mogla da prikuplja određene vrste podataka o ličnosti?
Usklađivanje poslovanja kompanije sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (i GDPR-om) je PROCES koji za cilj ima da se poslovanje jednog privrednog subjekta uredi tako da se na zakonit način prikupljaju podaci.
Rečenica koja, po mom skromnom mišljenju, definiše primenu ovog zakona je sledeća: „Zakon nema za cilj da ZABRANI prikupljanje i obradu podataka, samo daje jasna PRAVILA kako se to sprovodi.“
Šta su posledice arhaičnog pristupa prikupljanju podataka i nepoštovanja zakona?
- Novčana kazna za prekršaj;
- Zabrana prikupljanja određene vrste podataka ili prikupljanja na određeni način.
Neke kompanije formiraju baze podataka, korisnika, potencijalnih korisnika, kupaca, formiraju bazu emailova za newsletter ili na drugi način veliki obim podataka koji mogu biti korišćeni u svrhe plasmana proizvoda i usluga. Nekada su ove baze podataka specijalizovane, i nekada predstavljaju ogromnu poslovnu prednost i nose veliku vrednost. Neke firme se kupuju samo radi kupovine baze podataka koju poseduju. Eventualna naredba o brisanju baze, zbog nelegalnog prikupljanja podataka mogla bi značiti poništenje višegodišnjih napora kompanije na formiranju baze podataka. Ovo je moguće izbeći ako od početka podatke prikupljamo zakonito.
Kazne po ovom zakonu propisane su u rasponu od 50.000 dinara, do 2.000.000,00 dinara.
Ove dve posledice mogu se primeniti zajedno, istovremeno, jedna ne isključuje drugu, čak će najčešće ići „pod ruku“. Tu je značaj zakonitog poslovanja. Zato moramo poslovanje kompanije prilagoditi Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti samoinicijativno i u što ranijoj fazi poslovanja, pre nego što nam je zaprećeno inspekcijskom posetom državnog organa (što je svojstveno na našim prostorima).
Usklađivanje sa ZZPL-om se u našem poslovanju svelo na 2 FAZE:
- Analiza postojećeg stanja i rizika po podatke o ličnosti;
- Primena mera usklađivanja.
Prva faza se sastoji sa upoznavanjem poslovanja kompanije koja nas angažuje, i u toj fazi ćemo postaviti pitanja koja bi postavio nadzorni organ (inspekcija) kada bi došli do analize stanja pri ulazu u saradnju sa kompanijom. Tom prilikom će se sprovesti MAPIRANJE PODATAKA. Mapiranje podrazumeva odgovor na pitanje koji se podaci o ličnosti uzimaju i kako se obrađuju, gde se čuvaju itd.
*Za ovo pitanje potrebno je da znamo šta je podatak o ličnosti. A to je svaki onaj podatak koji može dovesti do određenog ili odredivog lica. Odredivo lice je ono do kojeg se uz pomoć podataka može doći iako u prvi mah nije podatak direktno dao odgovor o kojem se licu radi. Na primer, email je kontakt podatak i ujedno podatak o ličnosti. Pominjemo email, jer je ovaj podatak često uziman na sajtu kompanije.
Na kraju druge faze kompaniji koja nas je angažovala nudimo set mera koje smatramo za shodne nakon analize. To je savetodavni momenat. Kompanija može samostalno rešiti da nastavi u narednu fazu ili da ne nastavi. Takođe kompanija ako nastavi može izabrati nekoga drugoga da sprovede date mere.
Druga faza se sastoji iz primene mera, a to podrazumeva:
- Pripremu dokumentacije;
- Implementaciju dokumentacije;
- Uvođenje tehničkih rešenja na terenu.
U najsloženijim slučajevima moguće je da bude potrebno i do 7 različitih dokumenata koje kompanija mora posedovati. Pre svega pomenućemo Pravilnik o zaštiti podataka o ličnosti, koji je krovni dokument kompanije za ovu oblast, gde će se urediti najvažnija pitanja i dati osnov i pravila po kojima će se izvesti ostala dokumentacija. Moramo misliti i na poslovanje kompanije na internetu. Neretko je i obaveza da se odredi Lice za zaštitu podataka o ličnosti.
Samo usklađivanje sa ZZPL-om je složen proces, i nije poželjno sprovoditi isti u kratkom roku. Savet je kompanijama da sprovedu ova pravila pre nego što dobiju najavu inspekcije o poseti. Jer za pravilnu implementaciju, potrebno je vreme.
Jedna od zabluda u praksi je da ovo može uraditi bilo ko, bilo koji pravnik ili advokat. Ovaj zakon mnogi ne razumeju ni posle više čitanja, potrebno je da se neko posvećeno bavi duži period ovim pitanjima na unutrašnjem i međunarodnom nivou, da bi mogao da kaže da razume logiku iza zakona. Ova potreba je još više pojačana činjenicom da zakon nije potkrepljen podzakonskim aktima i još uvek sudska praksa stranih sudova, pravna savetovanja u ovoj oblasti, pisanje naučnih radova, predstavljaju način da pravnici postanu kompetentni za ovu oblast. A najveći broj pravnika, će „pogoditi“ posao, i ne znajući šta je podatak o ličnosti, u nadi da će iščitati zakon jednom i uraditi posao lako. Ipak, praksa pokazuje da ovo nije realno, niti moguće.
Napomena: Ovaj tekst ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika, pravnog savetnika ili advokata, već edukovano mišljenje autora teksta.
Autor teksta: Denis Tul
Šta je to ugovor o licenciranju sadržaja, a šta ugovor o softverskoj licenci? Kako se prenosi pravo na korišćenje softvera i koja je razlika u odnosu na ugovor o narudžbini softvera?
Postoji nekoliko vrsti ugovora o LICENCI. Ovaj ugovor pokriva gotovo sve forme intelektualne svojine. Neki od najčešćih uključuju:
- Autorske licence – koje ocrtavaju pravo na reprodukciju i prodaju pravno zaštićenog materijala;
- Licence za žig – koje daju zakonsko dopuštenje za korišćenje zaštitnog znaka firme;
- Licenca industrijskog dizajna – koje daju pravo na korišćenje industrijskog dizajna;
- Patentne licence – koje daju pravo korišćenja, prodaje, izrade i distribucije patentiranog proizvoda;
- Licence poslovne tajne – koje određuju kako i kada smete koristiti poslovne tajne firme.
Ugovor o licenci nije isto što i ugovor o licenci sadržaja, i na ugovor o licenci sadržaja se ne primenjuju odredbe ugovora o licenci. Ugovor o licenci je uređen ZOO-om i on predviđa samo oblike industrijske svojine kao predmet ugovora. Autorske licence pripadaju potpuno drugom ugovoru, ugovoru o licenci sadržaja, gde spada i UGOVOR O SOFTVERSKOJ LICENCI.
Ugovor o LICENCIRANJU SADRŽAJA je autorska licenca, koja predstavlja fleksibilno rešenje za kompanije koje žele da distribuiraju na legalan način već postojeći ili već objavljeni sadržaj (materijal). Dakle, ovim ugovorom se omogućava izdavačima da prošire i iskoriste sadržaj na različitim platformama za potrošačku upotrebu i potrošnju. Fizičko ili pravno lice koje poseduje prava na sadržaju daje trećoj strani dozvolu da taj sadržaj koristi, dok se obavezuje da za to plati novčanu naknadu. Ovo je oblik ugovora o licenci koji nije opisan u našem zakonu.
Predmet ovog ugovora mogu biti autorska dela, a pre svega: slika, tekst i dokumenti, podaci, softver, audio, video i dr.
Ugovor o licenci sadržaja vašem poslovanju može dati pristup nekoliko oblika medija koji vam mogu pomoći u razvoju robne marke i proširiti bazu prihoda. Marketinški tim koji gradi blog nove kompanije, na primer, verovatno će upotrebiti ugovor o licenci sadržaja za ponovno objavljivanje članaka, slika i videa vezanih uz robnu marku koje je dostavila treća strana.
Ugovor o SOFTVERSKOJ licenci je ugovor kojim se davalas softverske licence obavezuje da prenese pravo na korišćenje softverskog rešenja na sticaoca softversje licence. Ovaj ugovor je podvrsta ugovora o licenci sadržaja, koji se odnosi baš na softversko rešenje.
SOFTVER je skup instrukcija, podataka ili programa korišćenih za upravljanje kompjuterom i za izvršavanje specifičnih zadataka. Softver je generičan izraz koji upućuje na aplikacije, skripte i programe koji rade na određenom uređaju.
Softver je u zakonodavstvu Srbije, a prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima zaštićen kao autorsko delo. U anglosaksonskom pravnom sistemu softver se štiti kao patent. To u našem pravu nije moguće generalno, jer nema uslova tehničke primenljivosti. Ipak, postoje izuzeci kada softver ima tehničku primenljivost, odnosno kada u fizičkom prostoru možemo videti promenu koja se dešava, koju izvršava hardver, a po instrukcijama softvera. U ovakvim situacijama softver postaje patentabilan, ali ne gubi autorsko-pravnu zaštitu.
Nelegalno korišćenje softvera predstavlja pirateriju, a kompanije koje mogu biti predmet inspekcijske kontrole bi mogle odgovarati prekršajno i platiti visoke kazne.
UGOVORNE STRANE su davalac licence i sticalac licence. Davalac licence daje pravo na korišćenje njegovog autorskog dela, softvera, dok sticalac licence plaća naknadu za korišćenje licence. Praksa je da se ova naknada kod ugovora o licenci generalno plaća periodično, mesečno ili godišnje (subscription), ali licenca se može platiti i jednokratno (perpetual license).
Davalac licence može licencu dati tačno određenom licu, ali može isto tako dati licencu neodređenom broju lica koja mogu istovremeno prihvatiti licencu i time zaključiti ugovor o licenci. Recimo kod licenci otvorenog sadržaja, pravo na korišćenje licence je ponuđeno istovremeno neodređenom broju lica.
BITNI ELEMENTI ugovora su predmet, odnosno softver, koji mora biti opisan kako bi se individualizovao i visina naknade.
Kada je u pitanju SADRŽAJ ugovora o softverskoj licenci, za strane je takođe bitno da definišu sledeća pitanja (ukoliko se neka od njih ne definišu, ona će i dalje proizvoditi pravno dejstvo, samo je pitanje kakvo):
- Ekskluzivnost – a ako ne bude definisano ugovorom smatraće se da je data licenca neekskluzivna;
- Teritorijalnost – Ukoliko se ne definiše, smatra se da je licenca data za teritoriju celog sveta;
- Vreme korišćenja – Ukoliko se ne definiše u ugovoru, smatraće se da je licenca data na neodređeno vreme, odnosno dok traje autorsko pravo;
- Način korišćenja predmeta licence – Ukoliko se ovo pitanje ne definiše ugovorom, smatraće se da se predmet licence može koristiti na svaki način. Može se odrediti i oblast u kojoj se patent može koristiti.
- Derivativna dela – Svako delo koje proistekne iz autorskog dela, ako je nastalo bez saglasnosti autora, nije nastalo zakonito i stvaralac je prekršio autorsko pravo time. Recimo derivatno delo u odnosu na knjigu može biti audio knjiga ili film.
- Poslovna tajna – Moguće je odrediti određene informacije koje će se razmeniti između stranaka u cilju sprovođenja ugovora kao poslovnu tajnu u skladu sa Zakonom o zaštiti poslovne tajne.
- Podlicenca – Takođe davanje licence u podlicencu može biti definisano ugovorom, s tim da ako ovo pitanje ostane nedfinisano smatra se da sticalac licence nema pravo da daje predmet licence u podlicencu.
- Druga pitanja – Takođe, bitan element kod ovog ugovora jeste pitanje uslova prenosa licence, da li je potrebna implementaija softvera u sistem, ko je sprovodi, da li je potrebno podešavanje softvera tom novom okruženju u kojem će se koristiti, da li je potrebno i održavanje softvera buduće.
Kao što vidimo iz sadržaja, ugovor o softverskoj licenci je veoma složen ugovor. A iz toga proizilazi i to da postoji velik broj MODALITETA ugovora o licenci, pa tako imamo sledeće VRSTE ugovora o softverskoj licenci:
- Vlasnička licenca (proprietary) – jeste klasičan model licence, tradicionalan, a koji se zasniva na konceptu da softverska kompanija kreira softver i održava kontrolu nad njegovim kodom, a samim tim i njegovom karakteristikama u upotrebom, prenosi određena prava u vezi softvera na sticaoca, i za to naplaćuje naknadu. Najverovatnije koristite programe koji imaju vlasničku licencu. Tu spadaju i Majkrosoftov Windows, MSOffice, iTunes, Adove Photoshop i mnogi drugi.
- Licence javnog domena – su licence koje daju prava slična javnom domenu ili deluju kao odricanje od autorskog prava. Obzirom da je odricanje izjava koja nema propisanu formu. Dakle, svi mogu neometano koristiti autorsko delo.
- Dozvoljavajuća licenca (permissive) – je takva softverska licenca koja nosi minimum restrikcija sa sobom u vezi pristupa, korišćenja, modifikovanja i redistribucije softverskog koda, koja najčešće uključuje odricanje od odgovornosti. Postoji više vrsti dozvoljavajućih licenci, koje se razlikuju u određenim uslovima, pa tako imamo GNU licence, MIT licence, BSD licence, Apple Public Source licence i Apache licence.
- Copyleft licence – je način da se prenesu prava preuzimanja, korišćenja, modifikovanja na kopijama softvera, ali uz zahtev da se ista prava sačuvaju i u izvedenim delima. Odnosno, kada bi preuzeli određeni softver i doradili bi ga, morali bismo ga zajednici vratiti pod istom licencom da svako treće lice može takođe da preuzme ovaj derivat prethodnog softvera i da ga opet modifikuje, doradi, preradi i tako opet učini dostupnim zajednici pod istim uslovima. To je način da cela zajednica, i stručnjaci sa različitih delova sveta zajedno rade na unapređenju neke tehnologije.
- Licence kreativne zajednice (Creative Commons) – je vrsta licence koja je popularnost dobila sa razvojem IT zajednice i sa napretkom tehnologije do momenta gde nova i inovativna rešenja moraju biti komplikovana do nivoa da iziskuju rad većeg broja lica, pa čak i iz različitih oblasti.
Autorsko pravo na softveru se prenosi i ugovorom o NARUDŽBINI AUTORSKOG DELA. Zapravo u potpunosti se autorsko pravo prenosi tim ugovorom, dok ugovorom o softverskoj licenci se prenosi samo onaj obim prava koji se navede u ugovoru. Recimo ugovorom o softverskoj licenci će najčešće biti preneto samo pravo korišćenja predmeta licence. Zapravo za korisnika konačnog je samo to i bitno najčešće da ima pravo da koristi određeni softver čiji god on zapravo bio. Ipak, kada se razmatra prodaja kompanije, kupac će proveriti koju intelektualnu svojinu poseduje kompanija i tada će analizirati kako je uređena intelektualna svojina kompanije. Zato je važno odrediti kojim ugovorom se u datoj situaciji treba služiti kako bi se upravljalo intelektualnom svojinom kompanije u najboljem interesu.
Obzirom da ovo nisu standardizovani ugovori i da se mnogo razlikuju od situacije do situacije, kompanije nemaju svoje šablone, kao ni advokatske kancelarije, već se ovaj ugovor obično piše svaki put od početne faze, takozvani „white paper“ faza. Ovo dovodi do dosta složenih postupaka pregovora i zaključenja ugovora. Takođe, treba biti spreman na strpljenje, jer najčešće će ugovor u nacrtu više puta biti prosleđivan i vraćan na izmene, dopune, prepravke, redefinisanje.
Napomena: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje pravnika u oblasti intelektualne svojine niti advokata u slučaju spora ili drugog sudskog postupka, već isključivo stav autora po predmetnom pitanju.
Autor: Denis Tul
Pitali ste se koji ugovor da koristite kada kupujete sajt? Kako preneti autorska prava? Kako zaštititi poziciju prodavca, a kako poziciju kupca? Koji je ugovor isplativiji? Upoznajte ugovor o narudžbini autorskog dela.
Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo na određeni način i u određenom roku, a naručilac stiče pravo da objavi delo i stavi ga u promet, odnosno da ga ekonomski iskorišćava, dok se naručilac obavezuje da autoru plati ugovorenu naknadu.
Dakle, imamo dve ugovorne strane, naručioca i autora i jednu specifičnost, nosilac ekonomskih ovlašćenja autorskog prava je naručilac. U tom grmu leži intelektualna svojina.
Ugovor o narudžbini autorskog dela je ustvari jedna podvrsta ugovora o delu, iz njega se razvila svojim posebnostima. Ono što je bitno za vas, jeste da je poreski isplativiji ugovor o autorskom delu, što se javilo kao deo ideje o stimulisanju autorskog stvaralaštva.
Pravilo je da je autor nosilac autorskog prava, ali u nekim izuzecima, nosilac autorskog prava je neko drugo lice. To se dešava kod autorskih dela nastalih u radnom odnosu, pre svega. Ovde je nosilac autorskih prava poslodavac. Logika se krije iza toga što poslodavac plaća zaposlenog i daje mu nalog (odnosno ideju) šta i kako da stvara. Kod ugovora o narudžbini dela je situacija ista, autor je plaćen i ideja, odnosno nalog dolazi od naručioca autorskog dela.
Autorsko delo je jako širok pojam. Autorsko delo je originalno delo čoveka, koje ima duhovni sadržaj i koje je izraženo u određenoj formi. Autorsko delo je filmsko delo, knjiga, ali i logo, vizuelno predstavljanje, kod, program, sajt, baza podataka. Dakle, pored tradicionalnih dela javljaju se mnoga nova dela. Neka su manje, neka više složena. Na primer sajt se sastoji iz više autorskih dela, vizuelnog predstavljanja ili da kažemo frontend-a, i koda backend-a, autorskih tekstova, fotografija, pa čak i muzike, video zapisa po potrebi, i dr.
Računarski program predstavlja složeno delo, što dovodi do toga da je ovo najčešće i kolektivno autorsko delo. Dakle, više autora učestvuje na izradi istog. Naručilac mora imati ugovore sa svim autorima posebno ili sa onome ko je ugovorno obezbedio rad ostalih autora na datom računarskom programu.
Kada se govori o moralnim pravima, znamo da su ona neodvojiva od ličnosti autora, odnosno lična prava. Dakle, ako naručimo da neko napiše knjigu za nas, to znači da smo kada završi knjigu dobili ekonomska prava, dakle možemo je izdati i umnožiti, ali nikako ne možemo potpisati ovo delo našim imenom iako smo naručili knjigu sa baš tom tematikom i po našoj ideji i priči. Tako je i sa programom, naručilac ima samo ekonomska prava.
Kada napišemo knjigu, svako može kupiti svoj primerak, time se ne prenose autorska prava, već vlasništvo na jednom primerku knjige koji je proistekao iz autorskog prava, odnosno ovlašćenja da se umnoži i stavi u promet predmet autorskog prava. Kada se prodaje kod, dolazimo u pitanje šta smo time rekli, da li smo prodali jednu kopiju našeg koda kako bi je neko mogao koristiti, kao što neko čita svoju knjigu, dok mi možemo dati novi primerak istog koda drugome? Da li mi prodajemo ekskluzivno kod određenom licu i šta bi značila ekskluzivna prodaja. Zapravo bi tek ta ekskluzivna prodaja bila prenos autorskog prava, inače prodaja jednog primerka je samo prodaja jednog od ovlašćenja autorskog prava, pravo na korišćenje. Šta je interes onoga ko kupuje sajt? Verovatno da je sajt u njegovom isključivom vlasništvu. Da taj idejni koncept i samo rešenje ne može koristiti neko drugi, ali ne i da pojedine delove koda ne može koristiti za drugi sajt, već samo da vizuelizacija i funkcionalnost sajta, kao i njegov sadržaj budu autentični. Zato se sajt naručuje, ugovorom o narudžbini autorskog dela. Kao i program, aplikacija, pa i neka manje složena dela poput logoa, digitalnog dizajna i dr.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora, ne predstavlja uputstvo za pisanje ugovora (nisu navedeni čak ni bitni elementi ugovora), niti zamenu za angažovanje pravnog stručnjaka u oblasti prava intelektualne svojine, kao ni advokata u slučaju spora pred sudom u vezi ovih pitanja.
Autor teksta: Denis Tul
Koje su specifičnosti ugovora o radu u IT sektoru? N koje klauzule bismo trebali obratiti pažnju? Kako se upravlja intelektualnom svojinom u radnom odnosu? Kako zaštititi kompaniju, a koja su prava radnika?
IT sektor poseduje određene specifičnosti izazvane vrstom posla, ubrzanim razvojem sektora i zakonskim tretmanom koda, programa i baze podataka kao autorskih dela i dela srodnog prava.
Kada govorimo o posebnostima ugovora o radu u IT sektoru, tu pre svega podrazumevamo mogućnost rada od kuće i posebni set klauzula koji se koristi kod zaključenja ugovora o radu:
-Anti-konkurencijska klauzula;
-Klauzula o zaštiti intelektualne svojine;
-Klauzula o poslovnoj tajni.
U ovom tekstu ćemo navesti racio iza korišćenja navedenih klauzula, te objasniti kako se ove klauzule pravilno primenjuju i na kraju koja su prava radnika povodom ovih klauzula.
Ova klauzula kojom se zabranjuje zaposlenom da obavlja istu vrstu poslova za sebe lično i za druga pravna lica. Ova klauzula postoji i u tradicionalnim industrijama, ali u IT sektoru poprima novu dimenziju obzirom na brzinu razvoja novih rešenja, kao i na veliku traženost iskusne radne snage, pogotovo senior developera.
Posebno je važno istaći da se ova klauzula ugovara u situacijama kada zaposleni kod poslodavca stiče nova, posebna znanja, a u IT sektoru je to često slučaj, jer poslodavci moraju neretko prvo uložiti u razvoj kadra koji će naknadno tako obučen raditi kod njega.
Kako developeri i drugi zaposleni ne bi u slobodno vreme konkurenciji razvijali ista tehnička rešenja iznoseći tako znanje i ideje koje su dobili radeći za kompaniju poslodavca, ovo je način da ovakvu vrstu zloupotrebe svedete na minimum.
Anti-konkurencijska klauzula se može uspostaviti za vreme koje je radnik u radnom odnosu i za vreme kada završi radni odnos kod vas. Ovo su naime dve slične klauzule, ali dva odvojena pitanja, koja se predlaže da budu odvojene u dva zasebna člana ugovora, kako se ne bi desilo da se mešaju i time eventualno loše protumače od strane zaposlenog ili eventualno suda u nekom eventualnom procesu.
Po našem zakonu zaposlenom pravo na rad može biti ograničeno ovakvom klauzulom najduže 2 godine po prestanku radnog odnosa kod poslodavca. Što se tiče prava radnika, da bi se anti-konkurencijska klauzula uvela za buduće vreme, nakon prestanka važenja ugovora o radu, potrebno je odrediti naknadu koju će jednokratno ili višekratno plaćati poslodavac zaposlenom nakon raskida ugovora. Ova naknada je bitan element ugovora, dakle mora biti propisana.
Važenje ove klauzule se može teritorijalno ograničiti.
- Klauzula o zaštiti intelektualne svojine
Bez ove klauzule nema sveobuhvatnog ugovora o radu u IT sektoru. Obzirom da projekti u ovom sektoru mogu eventualno dovesti do stvaranja patenta, ali pre svega dovode do stvaranja autorskog dela koda ili programa, kao i dela srodnog prava baze podataka, potrebno je sve ove različite oblasti intelektualne svojine podvesti pod zaštitu. Patent predstavlja formalni oblik intelektualne svojine dok preostala 3 nastaju neformalnim putem.
U oblasti intelektualne svojine se primenjuju različiti zakoni, te je poznavanje ove oblasti neminovno prilikom pripreme ovakve klauzule. Zakon o patentima i Zakon o autorskom i srodnim pravima uređuju pitanje patenata i autorskih dela nastalih u radnom odnosu. U osnovi je zajednički stav da je nosilac ovih prava poslodavac. Ipak, da ne bi došlo do zabune ili se ostavio prostor za različita tumačenja šta je stvoreno u radnom odnosu a šta nije, potrebno je u okviru ove klauzule razraditi ovaj koncept. Takođe, ova klauzula mora biti prilagođena konkretnom poslovanju kompanije.
Opšte je pravilo da zaposleni ugovorom o radu može dobiti više prava nego što ima u zakonu, ali nikako manje.
Važna napomena je da se ovom klauzulom utvrđuju prava povodom buduće intelektualne svojine, one koja će nastati. Nemoguće je ovim ugovorom tačno predvideti šta će sve od intelektualne svojine razvijati zaposleni godinama rada u kompaniji, te je dobro postaviti širok okvir, a ne okretati se individualno određenim projektima.
Prava zaposlenog, odnosno autora u vezi dela nastalog u radnom odnosu se pre svega ogledaju u uvođenju prava na naknadu. Zakon nije specifičniji od ovoga, te kako će se naknada dodeljivati, koda i u kom iznosu, zavisi od poslodavca. To bi trebalo urediti internim aktima, tako da se na sve zaposlene primenjuju ista pravila, ali može biti i deo ugovora o radu.
Takođe, bitno je naglasiti da autor zadržava moralna prava, odnosno ostaje autor dela, iako je izvorni nosilac prava poslodavac. To znači da svugde mora biti istican kao autor istog. Tog prava nije moguće odreći se ili ga preneti, sve i da autor to želi.
Ovakva klauzula je ujedno povezana i sa druge dve klauzule koje obrađujemo ovim tekstom. Anti-konkurencijska klauzula treba da obezbedi da ne stvaramo intelektualnu svojinu i u drugoj kompaniji, po modelu intelektualne svojine koju poslodavac razvija. A klauzula o poslovnoj tajni omogućava da se neformalna intelektualna svojina takođe podvede pod poslovnu tajnu sa drugim oblastima koje će poslodavac odrediti kao poslovnu tajnu.
- Klauzula o poslovnoj tajni (NDA)
Ova klauzula nekada zna da preraste u zaseban ugovor. Nekada mora biti zaseban ugovor iz razloga što nije predviđena bila u vreme pisanja ugovora o radu, pa je jedino moguće naknadno zaključenje. Kada je to samostalan ugovor o poslovnoj tajni tada samo jedna strana ima obaveze, te je to na neki način čini jednostrano-teretnim ugovorom, i zaposleni može i odbiti da je potpiše, a svakako da ne može pokriti deo poslovanja pre nego je nastala. Preporuka je uvesti je naknadno aneksom ugovora o radu. Ipak, najcelishodnije za poslodavca je da ova klauzula nađe svoje mesto već u samom ugovoru o radu.
Ovom klauzulom se različite informacije ili vrsta informacija proglašavaju poslovnom tajnom. To znači da je prenošenje ovih informacija strogo zabranjeno, te da zaposleni krši ugovor o radu, radnu disciplinu i može biti kažnjen drastičnim kaznama ukoliko iznosi takve informacije. Poslodavac mora da vodi računa o tome koje informacije mu daju prednost u poslovanju na tržištu, u baš njegovoj sferi poslovanja i da strateški te podatke štiti.
Svaka ona stvar u poslovanju koja poslodavca čini konkurentnijim od ostalih na tržištu u toj sferi treba biti zaštićena poslovnom tajnom. To ne moraju biti visoko-intelektualne sfere poslovanja, već i obične tehničke stvari. Recimo podaci o tome ko je dobavljač materijala određenog, jer u slučaju da konkurencija nabavi isti materijal imali bi priliku da izjednače kvalitet i/ili cene sa poslodavcem. To bi poslodavcu uticalo na poslovanje, te je jasan interes da ovakvu informaciju, iako nije visoko-intelektualna, zaštiti poslovnom tajnom. Pored toga, poslovna tajna može biti krug klijenata sa kojima poslodavac radi, finansijski parametri, pa čak i plata zaposlenog.
Obzirom da pravom intelektualne svojine nije moguće zaštititi onu intelektualnu svojinu koja nema formu, kao što je know-how, to su elementi koje bi takođe trebalo kada propadnu kroz sito intelektualne svojine da upadnu pravo u klauzulu o poslovnoj tajni.
Kada se propisuje klauzula o poslovnoj tajni preporučuje se da se propiše cifra koju će zaposleni minimalno platiti ukoliko povredi ovu klauzulu, tako se autonomijom volje propisuje minimalna kazna i izbegava situacija da subjektivni osećaj sudije presudi možda nepovoljno po poslodavca.
Ove tri klauzule bi u svojoj kombinaciji trebale da obezbede poslodavcu potpunu zaštitu intelektualnog potencijala i intelektualnog kapitala njegove kompanije. Ulaganje u razvoj intelektualnih potencijala kompanije je sada sigurniji i izvesnije je da će dovesti do pozitivnih rezultata.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika stručnjaka za ove oblasti ili advokata.
Autor teksta: Denis Tul
Šta podrazumeva pojam “Piraterija”? Da li je kažnjivo deliti link ka filmu ili drugom autorskom delu na internetu? Da li je kažnjivo uživati to delo? Kako je film “Toma” pokazao da smo svesni potrebe zaštite intelektualne svojine, ali ujedno uneo zabunu u društvo i pokazao da građani, intelektualci, pa i pravnici ne poznaju ovu specifičnu pravnu oblast ni u osnovnim crtama.
Kršenje autorskih prava na internetu opasnije je od kršenja autorskih prava u fizičkom prostoru, obzirom da je internet sredstvo koje omogućava brzo širenje autorskog dela. Tako je digitalno doba donelo novi pojam: „digitalni pirati“.
Pojam piraterije potiče od morskih razbojnika, ali danas u modernom smislu ta reč se poistovećuje sa zloupotrebom tuđe nematerijalne, intelektualne imovine. Ne možemo reći krađa, jer nije ovo krađa u klasičnom smislu te reči, jer nema fizičkog priteženja stvari, jer i nema fizičke stvari. Ako ukrademo knjigu, ukraden je fizički primerak knjige, individualni. To ne vređa pravo intelektualne svojine, već pravo vlasnika knjige. Ako počnemo kopirati tu knjigu, umnožavati, ili ako preuzmemo PDF fajl spreman za kopiranje i podelimo ga na internetu, to je povreda intelektualne svojine.
Brzo su se putem medija proširile vesti povodom kršenja prava intelektualne svojine na filmu „Toma“. Međutim, informacije o dešavanjima su pratile i dezinformacije o autorsko-pravnoj zaštiti povodom povreda autorskog dela. Zato ćemo analizirati tekst krivičnog dela i prekršaja koji se ovde uzimaju za relevantne.
Intelektualna svojina ima komponentu moralnih prava i ekonomskih prava. Moralna prava predstavljaju pravo autora da bude naznačen, pravo da zabrani svakome da menja njegovo delo bez dozvole ili da ga na podrugljiv način predstavlja. Ekonomska prava su prava na iskorišćavanje, stvaranje ekonomske koristi od upravljanja intelektualnom svojinom.
Krivični zakonik Srbije (KZ) štiti i moralna i ekonomska prava u dva odvojena krivična dela:
-„Povreda moralnih prava autora i interpretatora“, iz člana 198. i
-„Neovlašćeno iskorišćavanje autorsko dela ili predmeta srodnog prava“, iz člana 199.
Prvo se bavi zaštitom moralnih prava, a drugo ekonomskih prava. Kada govorimo o pirateriji, ona je direktno usmerena na povredu ekonomskih prava. Analiziraćemo ukratko drugo navedeno delo, koje obuhvata pirateriju:
Analiziraćemo krivično delo „Neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava“, jer nam je ono bitno da razjasnimo situaciju u vezi pomenutog filmskog autorskog dela:
-Stav 1.: „Ko neovlašćeno objavi, snimi, umnoži, ili na drugi način javno saopšti u celini ili delimično autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju, računarski program ili bazu podataka, kazniće se zatvorom do tri godine.“
-Stav 2.: „Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko stavi u promet ili u nameri stavljanja u promet drži neovlašćeno umnožene ili neovlašćeno stavljene u promet primerke autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije, računarskog programa ili baze podataka.“
-Stav 3.: „Ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno u nameri pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.“
-Stav 4.: „Ko proizvede, uveze, stavi u promet, proda, da u zakup, reklamira u cilju prodaje ili davanja u zakup ili drži u komercijalne svrhe uređaje ili sredstva čija je osnovna ili pretežna namena uklanjanje, zaobilaženje ili osujećivanje tehnoloških mera namenjenih sprečavanju povreda autorskih i srodnih prava, ili ko takve uređaje ili sredstva koristi u cilju povrede autorskog ili srodnog prava, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.“
Radnje izvršenja su objavljivanje, snimanje, umnožavanje ili na drugi način javno saopštavanje (stav 1.), pa i držanje radi izvođenja neke od radnji (stav 2.). Deljenje linka, kao na primer kod filma Toma, predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela. Obzirom da stav 3. navodi izričito da se u tom slučaju ostvarila korist, samim time, zaključujemo da su stav 1. i 2. namenjeni za one prekršioce koji nisu ostvarili profit kršeći prava autora. To što nisu ostvarili direktnu korist deljenjem linka, ipak ne znači da nisu oštetili nosioca autorskih prava. Smanjili su mu potencijalno tržište prodaje karata (u ovom slučaju), a to u pravu nazivamo „izgubljena dobit“, i jedan je od vidova materijalne štete po Zakonu o obligacionim odnosima.
U nekim „stručnim“ emisijama mogli smo čak i od pravnika čuti kako brane prekršioce prava tezom da nisu ostvarili zaradu. To zapravo ovde nema nikakvu težinu, jer postoji zakonski osnov za krivično gonjenje i u slučaju kada zarada nije ostvarena. Opet, pregledajući radnje izvršenja krivičnog dela ne nailazimo na radnju uživanja u delu. Tako nešto ne postoji. Dakle, oni koji su uživali piratsku verziju filma, ne mogu biti kažnjeni zbog toga. Obzirom da radnja kaže „javno saopštavanje“ je kažnjivo, a gledanjem filma mi ga ne saopštavamo trećim licima.
Pored krivične odgovornosti, predviđene KZ-om, Zakonu o autorskim i srodnim pravima propisuje dva oblika kršanje autorskog prava:
-Privredni prestup – kod kojeg je radnja povrede prava neovlašćeno objavljivanje, beleženje, umnožavanje ili javno saopštavanje na bilo koji način, stavljanje u promet, davanje u zakup autorskog dela i dr.
-Prekršaj – koji se pretežno odnosi na zaštitu moralnih prava, naznačenje autora i zabranu izmene dela bez dozvole autora.
Kod Zakona o autorskim i srodnim pravima vidimo istu tendenciju zakonodavca kao u KZ-u. Kažnjava se onaj koji distribuira na neki način delo, a ne sam korisnik, odnosno uživalac u delu. Neki mediji su preneli da će biti kažnjavani oni koji pogledaju film Toma preko piratskog linka. Za to ne postoji pravni osnov, te je ovo dezinformacija.
Ohrabrujuće za oblast prava intelektualne svojine jeste činjenica da se oko ovog slučaja angažovalo Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, prepoznavajući važnost zaštite intelektualne svojine. U budućnosti svakako očekujemo dodatne napore ovog organa da se suprotstavi digitalnoj pirateriji.
ZAKLJUČAK: Svašta smo mogli čuti u medijima ovih nedelja, pa i od stručnjaka i udruženja koja se bave (ili pokušavaju baviti) autorskim prava. Jedino što nismo ni u jednom mediju ili na skupu čuli, jeste potpuna istina. Sve ovo izgleda kao da se celo društvo bori sa time da razume koncept „intelektualne svojine“ i „autorskih prava“, pa samim time i „piraterije“. Da zaključimo, pojednostavljeno, ako ste GLEDALI film „Toma“ online niko vas NEĆE kazniti, nema pravnog osnova za to. Zastrašivanje. Ako isti distribuirate, delite, i time ga JAVNO SAOPŠTAVATE, možete biti KAŽNJENI (ima pravnog osnova, pitanje je kako reaguju nadležni organi, pronalaze li i gone li počinioce). Nije bitan element da li ste zaradili od distribucije dela, dosta je da ste oštetili nosioca prava.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja analizu problema od strane autora teksta, i nikako nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata. Ipak, najbolje je za pitanja iz oblasti prava intelektualne svojine angažovati pravnika sa stručnim znanjem u ovoj oblasti, a ne pravnika ili advokata koji se bavi opštim pravom.
Koautori: Nebojša Pejčić i Denis Tul
Ugovori zabrane konkurencije u radnom pravu su ili klauzule u ugovoru o radu ili posebni ugovori (Non-compete & non-solicitation agreements) kojima se nameće dužnost zaposlenom da se u određenom vremenskom periodu, na određenom porostoru, ne bavi određenim poslovima. Predviđeni su za zaposlene koji imaju pristup naročito vrednim poslovnim tajnama poslodavca, međutim ugovaranje zabrane konkurencije ili dužnost netakmičenja sa poslodavcem je postala praksa čak i za zaposlene koji nisu uobičajeno u situaciji da saznaju poslovne tajne poslodavca. Naročito u većim, globalnim, kompanijama svi ugovori o radu, pa i klauzule zabrane takmičenja su često standardizovani toliko da se nekada i ne obraća pažnja na raznolikost regulisanja zabrane konkurencije u radnom pravu u različitim pravnim sistemima.
Pod uticajem engleskog prava, gde su ove klauzule i ugovori široko prihvaćeni i izvršivi, razvila se praksa ubacivanja klauzula zabrane konkurencije u gotovo sve ugovore o radu u nekim globalnim kompanijama. I dok su u Engleskoj klauzule zabrane konkurencije u ugovorima o radu opšte prihvaćene, i tek se sada razmatra uvođenje obaveze poslodavcu da zaposlenom plati naknadu za vreme trajanja zabrane, u nekim pravnim sistemima one su neizvršive. Bugarsko zakonodavstvo ne reguliše posebno ove klauzule, ali postoji sudska praksa o protivustavnosti klauzula zabrane konkurencije jer ograničavaju ustavom zagarantovano pravo na rad. Na nivou Evropske Unije ne postoje pravila koja se bave ovim pitanjem, nacionalno zakonodavstvo svake članice reguliše klauzule i ugovore zabrane konkurencije.
Šta kaže Zakon o radu?
Za razliku od gore pomenutih jurisdikcija, Zakon o radu Srbije sadrži članove kojima reguliše ugovaranja klauzula zabrane konkurencije u ugovorima o radu. U članu 161 Zakon o radu predviđa da: ,,ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu’’. Dok navedni član 161 reguliše ugovaranje zabrane konkurencije za zaposlenog dok je u radnom odnosu kod poslodavca, član 162 predviđa mogućnost ugovaranja zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa. Zabrana konkurencije iz člana 162 može se ugovoriti ako se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini.
Zakon o radu predviđa još jedno značajno ograničenje kod ugovaranja ovih klauzula, naime, zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne:
- nova, posebno važna tehnološka znanja,
- širok krug poslovnih partnera,
- ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni.
Klauzula u Ugovoru o radu ili poseban ugovor?
Ako pažljivo analiziramo odredbu člana 161, primetićemo da zakon predviđa ugovaranje zabrane konkurencije Ugovorom o radu. Dakle, u pitanju je jedna od fakultativnih odredaba Ugovora o radu. Ovo je značajno primetiti utoliko što je u inostranstvu uobičajeno da se zabrana konkurencije reguliše posebnim ugovorom, naime, vrlo često Ugovor o poverljivosti, zabrana konkurencije i zabrana preuzimanja klijenata i poslovnih partnera su jedan ugovor (Non-Compete, Non-Solicit and Non-Disclosure Agreement – NDA). Ne postoje zakonske prepreke da Ugovor o radu sadrži sve ove odredbe.
Važenje klauzule zabrane konkurencije
Zakon o radu pravi razliku između klauzule zabrane konkurencije 1) tokom radnog odnosa i 2) nakon prestanka radnog odnosa.
Ugovorena klauzula zabrane konkurencije tokom radnog odnosa treba da:
- bude ugovorena ugovorom o radu,
- utvrdi poslove koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca,
- utvrdi da postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni,
- utvrdi teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi.
Kod ugovaranja klauzule zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa, pored navedenih elemenata, treba da se ugovori i:
- vremenski period važenja klauzule, u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa,
- visina novčane naknade za taj period.
Ako se poslodavac ugovorom o radu ne obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini ova klauzula će biti nevažeća.
Zanimljivo je primetiti da Zakon o radu ne kaže ništa o visini te naknade niti načinu njene isplate, što daje dosta slobode ugovornim stranama da urede ove elemente klauzule.
Za razliku od Srbije, Zakon o radu Republike Hrvatske u članu 103 predviđa da ova naknada na mesečnom nivou iznosi najmanje polovinu prosečne zarade isplaćene radniku u tri meseca pre prestanka ugovora o radu, naknadu je poslodavac dužan isplatiti radniku najkasnije do petnaestog u mesecu za prethodni mesec.
Kako naš Zakon o radu ne kaže ništa o visini i načinu isplate naknade, ne postoje zakonske prepreke da na primer ugovorne strane urede ovo pitanje kako je predviđeno Zakonom o radu Hrvatske.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autora o datoj temi, i nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata.
Autor: Advokatica Jovana Bošnjak
Kako upravljati industrijskom svojinom (patent, žig, dizajn i dr.)? Kako zaraditi od sopstvene industrijske svojine? Šta treba znati o ugovoru o licenci?
Jedan od načina da prenosite imovinski deo prava intelektualne svojine jeste ugovor o licenci. Ova vrsta ugovora vezuje se za oblast industrijske svojine i može se javiti u velikom broju oblika i varijacija, te je pisanje istog prilično zahtevan zadatak. Postojanje ovakvog ugovora daje mogućnost nosiocima prava da ekonomski eksploatišu industrijsku svojinu, odnosno da kroz upravljanje istom na tržištu ostvare dobit. Samim tim bitno je da imaoci ovih prava razumeju ugovor o licenci i dejstva koja isti može da proizvede. Ovde ćemo objasniti osnovne pojmove ugovora o licenci, pojam, formu, predmet, vrste licenci, obaveze ugovornih strana i trajanje ugovora.
Ugovor o licenci je ugovor kojim se vrši konstitutivni prenos prava industrijske svojine. Ugovorom o licenci u standardnom obliku se iz subjektivnog prava industrijske svojine jednog lica izvodi novo subjektivno pravo (ekonomska ovlašćenja), na istoj industrijskoj svojini, a u korist drugog lica. Ugovorne strane su davalac licence i sticalac licence.
Zakonska definicija ugovora o licenci: “Ugovorom o LICENCI obavezuje se DAVALAC licence da STICAOCU licence ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja PRONALASKA, TEHNIČKOG ZNANJA I ISKUSTVA, ŽIGA, UZORKA ILI MODELA, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu NAKNADU.“ [1]
Radi lakše analize već smo izdvojili važne činioce ovog ugovora, te izvlačimo sledeće zaključke iz definicije:
- Ugovorne strane su davalac i sticalac licence;
- Predmet ugovora je pravo korišćenja, pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela (industrijska svojina);
- Davalac licence se obavezuje da ustupi licencu, odnosno da prenese pravo korišćenja na predmetu licence;
- Sticalac licence se obavezuje da plati naknadu (na vreme, način i mesto u skladu sa ugovorom).
Ugovor o licenci uvek mora biti zaključen u PISANOJ formi. Forma je bitan element ugovora. Ono što je specifično za ovakav ugovor u oblasti industrijske svojine, jeste da on mora biti upisan u REGISTAR (javnu evidenciju) Zavoda za intelektualnu svojinu da bi proizvodio pravno dejstvo prema trećim licima. A poenta monopola intelektualne svojine, jeste da se zabrani trećim licima korišćenje, odnosno zloupotreba predmeta intelektualne svojine.
Kao PREDMET ugovora o licenci može se javiti patent, žig, zaštićeni dizajn (industrijski dizajn), topografija integrisanog kola.
Postoji veći broj VARIJACIJA na ugovor o licenci. Najčešće podele su one koje se odnose na ograničenja, pa tako imamo isključivi i neisključivi, vremenski ograničeni i neograničeni, teritorijalno ograničeni i neograničeni. Podlicenca je situacija u kojoj sticalac licence ima pravo da dalje prenese trećem licu licencu. U modernom svetu se javljaju i novi oblici licenci, kao GNU Free Documentation License, licenca otvorenog sadržaja (Open Source Licence) i Creative Commons Licenses, koje su karakteristične za poslovni svet IT-a (tzv. “modern parvo”) i koja sadrži određene specifičnosti.[2]
Obaveza DAVAOCA licence da faktički i pravno omogući sticaocu licence da koristi predmet licence na ugovoreni način. To podrazumeva i prenos potrebnih znanja, obuku zaposlenih, predaju dokumentacije koja prati intelektualnu svojinu i druge obaveze koje mogu biti dogovorene ugovorom detaljnije. STICALAC licence obavezuje da plati naknadu i da koristi predmet licence i to u skladu sa ugovorom, odnosno na ugovorom propisan način, na određenoj teritoriju, u određenom vremenu i dr.
Licenca može biti ugovorena na određeno VREME ili na neodređeno vreme. Tako licenca na određeno vreme ističe istekom roka na koji je ustanovljena, ne može biti ugovorena na duže od toga koliko traje samo pravo intelektualne svojine. A patent recimo traje 20 godina, ako se redovno plaćaju takse. Licence PRESTAJU da važe i otkazom ugovora od jedne od strana na ugovoren način ili prestankom prava intelektualne svojine i dr. Isto tako licenca može biti data za korišćenje prava intelektualne svojine na određenoj teritoriji.
Prvo pravo intelektualne svojine mora biti zaštićeno za određenu TERITORIJU, a onda se licencom mogu preneti prava za celu ili deo teritorije na kojem je predmet intelektualne svojine zaštićen. Recimo možemo imati patent na teritoriji Evrope dobijen pri EPO (Evropska patentna organizacija), i onda bismo mogli preneti licencu drugoj firmi za teritoriju Nemačke, ali nikako ne bismo mogli preneti nekome licencu za teritoriju Japana, jer tamo naš patent nije zaštićen.
Ugovor o licenci ima dvojaku FUNKCIJU, njime se zaključuje određeni pravni posao, ali je on ujedno i dokaz o posedovanju licence, odnosno prava na korišćenje industrijske svojine. Ovaj ugovor se po pravilu podnosi Zavodu za zaštitu intelektualne svojine radi upisa prava u evidencije Zavoda, ali se može koristiti i u poslovanju, kao dokaz o posedovanju licence.
Zanimljivo je da ovim pravima može da se raspolaže i pre konstituisanja izvornog prava industrijske svojine, ali u slučaju da prijava dobije pozitivan ishod, obzirom da pravo nastaje danom podnošenja prijave.
Napomena: Ovaj tekst je analiza pravnih akata i pravne prakse u vezi pitanja ugovora o licenci i ujedno skraćeni izvod iz naučnog rada „Ugovor o licenci“, autora teksta, koji je u postupku objavljivanja. Ovaj tekst ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika, pravnog konsultanta ili advokata u konkretnom slučaju. Predlaže se angažovanje pravnika u oblasti intelektualne svojine, jer je ova oblast u mnogo tome specifična, te specifična znanja o istoj mogu biti presudna za uspešan posao.
Autor: Denis Tul
[1] Zakon o obligacionim odnosima, čl. 686.
[2] Za više informacija o navedenim licencama i modernism ugovorima pogledati, Denis Tul, Prava stranaca na intelektualnu svojinu, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godina, str. 58-60.
Već je postalo svima dobro poznato da pravo još uvek nije u stanju da prati brzinu napretka tehnologije. Najpoznatija svetska kripto valuta, bitkoin (BTC), stvorena je 2009. godine, sa druge strane, Zakon o digitalnoj imovini koji reguliše izdavanje i pružanje usluga povezanih sa virtuelnim valutama i digitalnim tokenima počeo je da se primenjuje 29.06.2021. godine. U skladu sa novim zakonom, izvršene su i izmene i dopune poreskih zakona kojima se oporezuje digitalna imovina.
Dok se pravnici u Srbiji bave Zakonom o digitalnoj imovini, u svetu tehnologije vlada prava pomama za ,,Nezamenljivim tokenima’’ tkz. non-fungible tokens (NFT), tolika da je u prvom kvartalu 2021. godine tržište ovih tokena premašilo vrednost od 2 milijarde dolara. Umetnici, izdavači, muzičari, sportisti, poznate ličnosti, uveliko koriste NFT da unovče svoje stvaralaštvo. Stvaranje nezamenljivih tokena i trgovanje nezamenljivim tokenima je tako neodvojivo povezano i sa pravima intelektualne svojine.
Želja države da reguliše digitalnu imovinu ipak još uvek nije uticala na izmene zakona koji se bave intelektualnom svojinom, ni na regulisanje NFT tržišta u Srbiji.
Šta je zapravo nezamenljivi token (NFT)?
Nezamenljivi token odnosno non-fungible token je nazvan tako jer je jedinstven, ne postoje dva ista tokena. Kada napravite NFT odnosno izrudarite NFT, zapravo ste kodirali pametni ugovor (najčešće na Ethereum blokčejnu) koji tako postaje deo tog blokčejna. Vaš token definiše delo i sadrži link do dela kojeg predstavlja, ili informaciju gde se to delo nalazi. NFT se najčešće opisuje kao digitalni sertifikat o autentičnosti nekog umetničkog dela ili digitalnog zapisa, odnosno kao jedinstveni digitalni sertifikat koji predstavlja neko umetničko delo.
Kako da prodate i kupite nezamenljivi token (NFT)?
Svako može da kreira NFT za svoje umetničko delo. Za to vam treba digitalni novčanik sa dovoljno sredstava (Ethereum) i da ste registrovaani na platformi gde želite da prodate svoj NFT. Zapravo, prvo ćete postaviti svoje delo na platformu gde se trguje nezamenljivim tokenima (npr. fotografiju ili video), a onda ćete pratiti instrukcije kako da to pretvorite u NFT (izrudarite), odredićete cenu svog tokena i opis dela koje prodajete.
Ako želite da kupite token koji predstavlja neko umetničko delo, za to će vam takođe trebati dovoljno sredstava u digitalnom novčaniku (digitalne valute), da povežete svoj digitalni novčanik sa platformom gde se prodaju tokeni, i možete da počnete da kupujete digitalnu umetnost odnosno tokene.
Autorska i ostala prava intelektualne svojine na ovako kreiranim umetničkim delima
Ako odete na OpenSea platformu za trgovanje NFT i kupite digitalno delo koje vam se svidelo odnosno nezamenljivi token za to delo, ko poseduje delo, a ko token, šta je sa autorskim pravima za to delo?
Kada govorimo o NFT i pravima intelektualne svojine, bitno je da razlikujemo tri kategorije lica, autora originalnog dela (onoga ko poseduje prava intelektualne svojine nad delom), autora NFT (onoga ko je izrudario token) i vlasnika NFT (onoga ko je kupio token). To može da bude jedna osoba, a mogu da budu i tri različita subjekta.
Pravo svojine
Vlasnik nezamenljivog tokena poseduje pravo svojine na tokenu, što ne znači da poseduje pravo svojine nad delom. Dakle, ako kupite NFT za neko delo, vi zapravo posedujete samo pravo svojine na tu specifičnu kopiju. Kupovinom nezamenljivog tokena ne stičete pravo svojine na svakoj kopiji dela koja postoji. Ako autor slike odluči da je prodaje kao NFT, on zapravo može da napravi više kopija (tokena) te slike. Svaka kopija je jedinstvena, ali vlasnik nezamenljivog tokena poseduje pravo svojine samo na kopiji koju predstavlja njegov token.
Prava intelektualne svojine
Kupovinom nezamenljivog tokena ne stičete automatski prava intelektualne svojine nad autorskim delom. Ako na primer snimite video i odlučite da ga prodate kao NFT, vi ste i dalje autor videa i posedujete autorska prava na originalnom snimku. Vlasnik NFT ne bi smeo bez vaše dozvole da stvara kopije snimka, osim ako je drugačije dogovoreno.
Obim prava i uslovi pod kojima se prodaje NFT mogu da budu različiti za svaki token. U opsiu nezamenljivog tokena može posebno da bude regulisano pod kojim i kakvim uslovima se prodaje, kao i obim prava koja stiče vlasnik nezamenljivog tokena.
Poseban oprez prilikom regulisanja ove oblasti potreban je i zbog mogućnosti kršenja autorskih prava tako što bi lice koje ne poseduje autorska prava na originalnom delu izrudarilo NFT za to delo i prodavalo tokene za delo za koje ne poseduje autorska prava. U blokčejn tehnologiji ovakva kršenja autorskih prava može biti naročito teško otkriti, zbog anonimnosti koju pruža blokčejn.
Iako naše pravo još uvek ne reguliše nezamenljive tokene, oni pružaju više mogućnosti umetnicima i kolekcionarima da lakše stupe u međusobni kontakt i regulišu uslove ugovora, a kupcima da garantuju da su kupili originalno delo.
Svakako će biti zanimljivo pratiti razvoj ove oblasti i kada i kako će pravo nastojati da stigne i ukroti nezamenljive tokene.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autorke o datoj temi i nije zamena za angažovanje advokata ili finasijskog savetnika. Ovaj tekst ne predstavlja finasijski savet.
Autor: Advokatica Jovana Bošnjak
Svi znamo da je IT industrija najbrže rastuća industrija svuda u svetu, pa tako i kod nas. U Srbiji ima dosta kvalitetnih inženjera koji svoje znanje prodaju strancima od čega jako lepo žive. Međutim, da bi Srbija prešla na viši nivo i uhvatila voz 4.0 industrijske revolucije, bez obzira na sve perspektive koje IT sektor pruža, nužno je da radi na razvoju svojih proizvoda i rešenja, a ne samo da vrši usluge razvoja i pružanja podrške stranim klijentima. A sopstvenih kvalitetnih i konkurentnih rešenja nema bez ulaganja u istraživanje i razvoj (R&D).
Izgleda da je i država prepoznala taj trend i nizom različitih poreskih olakšica odlučila da pomogne domaćim firmama da više ulažu u istraživanje i razvoj čime se daje prilika da pored klasičnog outsourcing-a, razvijamo i svoja rešenja. Čini se da je i pored svih dostupnih olakšica, nedovoljan broj subjekata upoznat sa njima i shodno tome ih ne koristi. Cilj ovog članka je da upozna inovativne startapove sa olakšicama koje su im dostupne i da pomogne razvoju inovativnih rešenja u Srbiji. Pa, hajde da vidimo šta nam je dostupno!
Prva već spomenuta olakšica je priznavanje dvostrukih troškova istraživanja i razvoja u poreskom bilansu u odnosu na knjigovodstvene troškove. Istraživanje je definisano kao originalno ili planirano istraživanje preduzeto u cilju sticanja novog naučnog ili tehničkog znanja i razumevanja, što može da obuhvata troškove zarada zaposlenih koji rade na poslovima istraživanja i razvoja, troškove licenca za neophodne softvere, troškove nabavke neophodnih materijala i opreme, troškove u vezi sa zaštitom prava intelektualne svojine poput troškova deponovanja softvera, podnošenja patentne prijave itd. Međutim, troškovi reklamiranja, promovisanja, prodaje, obuke zaposlenih kao i troškovi održavanja sredstava ili nematerijalne imovine koji se koriste za potrebe istraživanja i razvoja neće se priznati.
Važno je istaći da ova pogodnost ne zavisi od konkretnog rezultata samog istraživanja, već ima za cilj podsticanje preduzimljivosti i inovativnosti bez kojih nema novih proizvoda i rešenja. Bitno je jedino da takvi troškovi budu ostvareni u Srbiji, čime se na indirektan način podstiče domaća privreda, ali i sprečava situacija da se ova olakšica koristi u slučaju kada domaća firma radi na poslovima istraživanja i razvoja za strano povezano lice.
Nakon što ste posle mukotrpnog procesa pokušaja i pogrešaka došli do rezultata, vreme je da uživate plodove svog rada zaštićenog pravom intelektualne svojine. Bilo da ste radili na razvoju softvera (koji pravno predstavlja autorsko delo) ili na razvoju pronalaska, imate opciju da smanjite svoju poresku obavezu do 80% na prihode koje ostvarujete komercijalizacijom prava intelektualne svojine, čime efektivnu poresku stopu poreza na dobit pravnih lica možete smanjiti sa 15% na 3%.
Da biste ovo ostvarili, potrebno je da softver kao autorsko delo deponujete kod nadležnog organa. Pored deponovanja softvera za potrebe korišćenja prava na poresku olakšicu, nije loše znati da deponovanje softvera može biti korisno i za eventualne sporove oko postojanja autorsko-pravne zaštite softvera. Pogodnost je ta i da deponovanjem softvera mogu biti obuhvaćene i kasnije prerade i nadogradnje, što je od velike važnosti imajući u vidu da se softver svakim apdejtom menja i nadograđuje. Ukoliko ste radili na razvoju pronalaska, potrebno je da imate priznato pravo na patent ili da ste već podneli patentnu prijavu.
Konačno, da bi mogli iskoristiti izuzimanje iz poreske osnovice poreza na dobit pravnih lica do 80%, morate da kvalifikovani prihod (prihod koji ste ostvarili tako što ste ustupili nekom trećem licu pravo da koristi vaš softver ili patent, i sa kojim ste tim povodom sklopili odgovarajući ugovor), posebno iskažete u poreskom bilansu.
Pametnom upotrebom navedene 2 poreske olakšice, možete pored razvoja sopstvenih proizvoda i rešenja, potpuno legalno da platite nula poreza na dobit pravnih lica Republici Srbiji i da ta sredstva iskoristite za dalje istraživanje i razvoj, privlačenje najboljih kadrova, akviziciju novih korisnika itd. čime postajete i konkurentniji.
Ako ste mislili da nema više dostupnih poreskih olakšica, prevarili ste se. Naime, ukoliko se odlučite da uložite u inovativni startap u kome u momentu ulaganja zasebno ili sa povezanim licima ne posedujete 25% udela, možete da ostvarite pravo na poreski kredit u visini od 30% uloženih sredstava. To praktično znači da u narednih 5 godina za taj iznos možete umanjiti svoju obavezu povodom poreza na dobit pravnih lica. Važno je istaći da ne smete smanjivati svoje ulaganje u periodu od 3 godine od dana ulaganja u inovativni startap. Maksimalan iznos umanjenja poreske obaveze za jednu poresku godinu iznosi 50 miliona dinara, dok je ukupan limit 100 miliona dinara.
Nadamo se da je ovaj članak pomogao inovativnim startapima, onima koji to nameravaju da postanu, ali i svim drugim zainteresovanim licima da se upoznaju sa raznim olakšicama koje su im dostupne. Međutim, ni ovo nisu sve dostupne olakšice, već ih ima još. Ali o tome u sledećem članku. Budite slobodni da postavljate pitanja, komentarišete i delite članak!
NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi, i nikako nije zamena za angaživanje pravnika ili advokata.
AUTOR: Bogdan Vujović