Šta to podrazumevamo pod prodajom firme? Šta sve treba da sadrži ugovor o kupoprodaji firme?
Prodaja firme (prodaja kompanije, prenos udela) je složen proces koji za cilj ima prenos vlasništva sa jednog lica (pravnog ili fizičkog) na drugo lice (pravno ili fizičko). Predmet prodaje je firma, odnosno pravno lice.
Vrste prodaje firme u odnosu na obim prodaje:
- Potpuna prodaja – Prodaja cele kompanije i 100% udela u istoj;
- Delimična prodaja – Prodaja udela manja od 100%.
Često se dešava da manje kompanije u početku radi akumulacije finansijskih sredstava traže investitore kojima zauzvrat nude određene udele u kompaniji. Praksa je pokazala da se često dešavaju prodaje manjeg udela kompanije (10%, 15%, 20%).
Proces prodaje firme može biti sadržan iz više faza:
- Pripremna faza – Priprema za prodaju, radnje koje dovode firmu u stanje da je poželjna na tržištu, odnosno priprema procene vrednosti, gde se svakako u obzir uzima i intelektualna svojina kompanije, patenti, autorska prava, baze podataka i dr;
- Faza tržišnog istupanja – Potraga za potencijalnim kupcem se sprovodi u drugoj fazi;
- Faza pregovora i due diligence – Ukoliko se dođe do potencijalnog kupca, onda počinje treće faza u kojoj se pre svega istražuje potencijalni kupac, dolazi do informacija bitnih za potencijalno zaključenje ugovora, a zatim ili uporedo se vrše pregovori. Pregovori nisu jednostavni i ne završavaju u jednom sastanku, čak i kad se radi o prodaji manjih preduzeća.
- Zaključenje ugovora – Poslednja faza se odigrava kada se prodavac i potencijalni kupac usaglase oko uslova kupoprodaje firme ili udela.
Postoje izuzeci kada prodaja firme ne sadrži neke od faza. Sve navedene faze moraju se proći kroz ciljane prodaje, ali prodaja može da se dogodi i tako što će sam zainteresovani kupac prići sa ponudom vlasniku neke firme koja možda i nije težila prodaji, te dati ponudu. Tada neće postojati prve 2 faze, bar ne u takvom obliku, iako će fragmenti tih faza svakako biti bitni.
Ugovor koji zaključuje u ovim situacijama predstavlja jedan kompleksan ugovor. Ovaj ugovor može sadržati pregršt odredba. Na engleskom govornom području na ovaj ugovor nailazimo pod više naziva, ali najčešće je to Share Purchase Agreement (SPA). U Srbiji ovaj ugovor možemo nazvati ugovorom o kupoprodaji ili ugovorom o prenosu udela. Potpisivanjem ugovora formalizuje se kupoprodaja kompanije, te se sprovodi finansijska transakcija i beleže se promene kod nadležnog organa (APR).
Šta sve treba da sadrži ovakav ugovor?
- Bitni elementi – Predmet i cena. Ugovor o kupoprodaji detaljno opisuje prirodu transakcije. Obavezno se određuju udeli ili akcije koji su predmet ugovora, odnosno procenat vlasništva koji kupac stiče. Ovde se definišu i cena i način plaćanja;
- Obaveze ugovornih strana – Svaka obaveza može dodatno biti izdvojena i precizirana. Bitno je navesti koje informacije o poslovanju prodavčeve kompanije moraju biti dostupne kupcu na primer;
- Uslovi – Transakcija može biti uslovljena sa obe strane. Moguće je uneti i klauzulu o preispitivanju (escape clause) koja omogućava stranama da u određenim uslovima odustanu, recimo kod nekih nepredviđenih okolnosti. Recimo MAC (Material Adverse Change – materijalna nepovoljna promena) klauzule se mogu naći u ovim ugovorima, kao zaštitna klauzula za strane (pogotovo kupca) u slučaju značajnijih nepovoljnih promena. To podrazumeva finansijske, poslovne, pravne i operativne promene (primer: prekid lanca snabdevanja);
- Garancije – Ovaj ugovor često sadrži garancije o istinitosti određenih informacije koje su podeljene u toku pregovora i neposredno pred sklapanje ugovora;
- Propratna dokumentacija – Dokumenti koji prate ugovor o kupoprodaji (dokaz o postojanju određenih dozvola, licenci, strategija, ugovora sa saradnicima, finansijska dokumentacija, procena vrednosti kompanije.
Navedene klauzule mogu se pojaviti u bezbroj formi, što pravnicima ostavlja na kreativnost, a ugovornim stranama na tome da imaju bezbroj mogućnosti da se dogovore tako da svima bude odgovarajuće. Moguće je deo cene da čine promenljive varijable, recimo bonusi za uspeh u prvoj godini poslovanja ili nešto drugo. Česte su anti-konkurencijske klauzule koje prodavca obavezuju da ne otvori firmu koja je konkurentska ili da ne pređe u firmu koja je konkurentska i time za sobom povede klijente, saradnike, partnere, finansijere kompanije.
Prilikom kupovine firme, jedan od najvećih aseta kompanije jesu zaposleni, koji su obučeni, uigrani i rade u kontinuitetu na svojim pozicijama, te kompanija bez njih ne bi mogla nastaviti. Interes kupca je takođe da ključni zaposleni ostanu u kompaniji, a to je veoma teško garantovati. Jedan od uslova u ugovoru bi mogao biti da se dozvole prethodni intervjui sa zaposlenima. Takođe, antiknkurencijske klauzule će obuhvatiti i da prodavac ne može za sobom povesti zaposlene. A još jedan u praksi dobar način jesu bonusi za prodavca koji su uvršteni u cenu koštanja kompanije a koje ostvaruje ukoliko zaposleni ostanu određeni period. Ipak, ni jedna strategija ne može potpuno eleminisati odlazak zaposlenih.
Najveća umetnost pravnika se ogleda u tome da sastavi kvalitetan složeni ugovor, gde sve odredbe zajedno čine jedan sinhronizovani orkestar i neprotivureče jedne drugima. Kvalitetan pravnik je uvek kreativan i u fazi pregovora već vidi u kom smeru može navoditi pregovore, te kreira nove odredbe koje nisu postojale u ranijim ugovorima, ali u datom momentu su veoma važne za nastavak pregovora i postizanja ugovora.
Ugovor može nastati samo ako opisuje win-win situaciju za obe strane. Te i pri pregovorima zastupanje naše strane nije naš jedini posao. Koliko god to zvučalo čudno, mi istovremeno zastupamo i drugu stranu. Ako ne nađemo način da druga strana bude zadovoljna, ni naša strana neće imati ugovor na stolu da potpiše. Naš je cilj da kreativnim razmišljanjem osmislimo poluge koje će zadovoljiti obe strane (i kupca i prodavca).
Ovaj tekst se posebno odnosi na firme u IT sektoru i proizilazi iz prakse u ovoj oblasti, iako je uopšteno primenljiv.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja mišljenje autora, a ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u konkretnoj situaciji.
Autor teksta: Denis Tul
