Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini, prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija.
Nakon što smo pisali o oporezivanju fizičkih lica u pogledu digitalne imovine, u ovom članku pisaćemo o tome na koji način i kojim porezima će biti oporezovana pravna lica u pogledu digitalne imovine.
Takođe, pokušaćemo i da odgovorimo na pitanja da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Da li Srbija može zahvaljujući donetom pravnom i poreskom okviru za digitalnu imovinu da se svrsta u red crypto/blockchain prijateljskih država poput Malte, Estonije, Kipra ili Južne Koreje? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune Zakona o porezu na dobit pravnih lica i Zakona o porezu na dodatu vrednost.
I Najvažniji zakon za privredu koji reguliše oporezivanje digitalne imovine je Zakon o porezu na dobit pravnih lica (ZPDPL). Po ugledu na Zakon o porezu na dohodak građana, tako i ZPDPL navodi da se ima platiti porez na kapitalnu dobit na razliku između nabavne i prodajne cene digitalne imovine. Skrećemo pažnju na postojanje razlike kod plaćanja poreza na kapitalnu dobit po kojoj su fizička lica i preduzetnici dužni da plate porez na ostvarenu kapitalnu dobit po realizaciji iste (podnošenjem poreske prijave u roku od 30 dana od realizacije kapitalne dobiti), dok kod pravnih lica tako utvrđena kapitalna dobit ulazi u oporezivu dobit koja će kasnije biti oporezovana porezom na dobit pravnih lica. Nabavnom cenom smatra se cena koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Ukoliko je digitalna imovina stečena rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati vrednost digitalne imovine iskazana u poslovnim knjigama obveznika, u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima.
Međutim, obveznik nije dužan platiti porez na kapitalnu dobit ukoliko ima dozvolu za pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom i koji je digitalnu imovinu nabavio isključivo radi dalje prodaje u okviru obavljanja usluga povezanih sa digitalnom imovinom. Drugim rečima, lica koja se bave prodajom digitalne imovine i za to poseduju odgovarajuću dozvolu nemaju obavezu plaćanja poreza na kapitalnu dobit ukoliko prodaju digitalnu imovinu u okviru obavljanje svoje delatnosti.
ZPDPL uvodi i poresku olakšicu po kojoj kapitalni dobici ostvareni prodajom digitalne imovine ne ulaze u poresku osnovicu (dok je za fizička lica oslobođenje samo 50%), ukoliko su novčana sredstva od te prodaje uložena u tom poreskom periodu u osnovni kapital rezidentnog obveznika, odnosno investicionog fonda u Republici Srbiji. Na navedeni način se umanjivanjem oporezive dobiti obveznika, vrši podsticaj subjektima da osim obavljanja poslovnih aktivnosti vezanih za digitalnu imovinu, ulažu i u pravna lica na teritoriji Srbije što za cilj ima povećanje sveukupne ekonomske aktivnosti.
II Zakon o porezu na dodatu vrednost (ZPDV) eksplicitno navodi da se PDV ne plaća kod prenosa virtuelnih valuta i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva. Ovo je posebno važno imajući u vidu da je usled ranijeg tumačenja virtuelnih valuta kao vida nematerijalne imovine, Ministarstvo finansija zauzelo stanovište da se na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva ima platiti PDV. Napominjemo da je izmenama ZPDV-a, Srbija stala na stranu evropskog suda pravde koji je još 2015. godine zauzeo stav da se PDV ne plaća na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva. Smatramo da će navedena odredba pozitivno delovati na poslovanje pružalaca usluga povezanih sa digitalnim imovinom, ali isto tako i na korisnike tih usluga, jer kao što je dobro poznato, promene poreskog opterećenja kod PDV-a po pravilu uvek snose krajnji korisnici. Skrećemo pažnju da ZPDV za razliku od ostalih poreskih zakona koji regulišu oporezivanje digitalne imovine izričito određuje da se PDV ne plaća kod prenosa i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva (a ne digitalne imovine), što jezičkim tumačenjem navodi na zaključak da se PDV ima platiti kod prenosa i zamene digitalnih tokena za novčana sredstva. Ostaje da vidimo da li će se Ministarstvo finansija oglasiti po ovom pitanju i tako otkloniti ovu potencijalnu nedoumicu.
Sada kada imamo kompletni pravni i poreski okvir, gde da počnemo?
Smatramo da je uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski i poreski priznate i regulisane kategorije, predstavlja nesumnjivu potvrdu da je digitalna imovina kao neodvojivi deo digitalne ekonomije prepoznata od strane države. Verujemo da svim sadašnjim i budućim pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave (ali i drugih državnih organa poput Narodne banke Srbije) da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine. Apelujemo ovim putem na sve zainteresovane subjekte uključujući državu i privredu, da je bitno raditi na podizanju sveopšte svesti o značaju i benefitima koje tehnologija (čiji je mali deo i digitalna imovina) u današnje digitalno doba može da donese pogotovo zemljama u tranziciji kakva je Srbija. Takođe, ukazujemo da bi valjalo razmisliti o nekoj vrsti svojevrsnog tax-free perioda u kome se ne bi plaćao porez na digitalnu imovinu poput Južne Koreje (koja je jedna od tehnološki najnaprednijih država i koja je globalno značajan blockchain hub) u kojoj se do 2023. neće plaćati porez na digitalnu imovinu.
Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je vrlo brzo, već 29. juna. Do tada su sva pravna lica – poreski obveznici imala vremena da se upoznaju sa navedenim odredbama i da odluče da li im se i pod kojim načinima isplati poslovanje u Srbiji ili da eventualno negde drugde potraže utočište za svoj biznis.
Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza, ali i usklađenosti Zakonom o digitalnoj imovini kao krovnim zakonom, kao i ostalim propisima koji nezaobilazno prate poslovni život u Srbiji.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini koji počinje sa primenom 29.06.2021. prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija.
Važenje svakog poreskog sistema na svetu (pa i srpskog) zasniva se na načelu zakonitosti po kome država može da ubira samo one poreze koji su određeni u zakonu i to isključivo u zakonito sprovedenom postupku. Činjenica da do kraja prošle godine digitalna imovina nijednim zakonom nije bila određena kao oporeziva kategorija nije sprečavala Poresku upravu da se koristi krajnje širokom kategorijom drugih prihoda (pod koju se praktično mogu podvesti svi prihodi koji eksplicitno nisu zakonom navedeni kao oporezivi), te da prihode od digitalne imovine oporezuje po poreskoj stopi od 20%.
Da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Kako će fizička lica u budućnosti plaćati porez na digitalnu imovinu? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune zakona koji regulišu oporezivanje fizičkih lica, a to su Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o porezima na imovinu koji počinju da se primenjuju 29.06.2021.
I Zakon o porezu na dohodak građana (ZPDG) određuje da će se digitalna imovina oporezovati porezom na kapitalnu dobit što i predstavlja najčešću uporednopravnu praksu u zemljama poput SAD, Australije, Ujedinjenog Kraljevstva. Navedeno znači da će obveznici ZPDG biti dužni da u slučaju ostvarivanja pozitivne razlike između nabavne i prodajne cene digitalne imovine plate porez na kapitalnu dobit u iznosu od 15% na ostvarenu razliku. U slučaju negativne razlike, to će predstavljati kapitalni gubitak čije prebijanje sa kapitalnim dobicima obveznik može da vrši u narednih 5 godina.
ZPDG definiše nabavnu cenu digitalne imovine kao cenu koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Navedeno znači da bi obveznik kao nabavnu cenu mogao da prikaže cenu po kojoj je kupio digitalnu imovinu (kako u zemlji tako i u inostranstvu) od ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica), dok bi kao prodajnu cenu mogao prikazati cenu po kojoj je putem usluga ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica) izvršio prodaju.
Što se tiče rudarenja, ZPDG određuje da u slučaju prenosa digitalne imovine koju je obveznik stekao rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati iznos troškova koje je obveznik imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine koje može da dokumentuje. Ova poprilično nejasna odredba u praksi otvara pitanja da li bi obveznik pored kupovine mašina za rudarenje i utrošene električne energije mogao još nešto da dokumentuje kao trošak rudarenja digitalne imovine, zatim da li bi to značilo postojanje zasebnog brojila koje bi merilo potrošnju struje samo za mašine koje rudare, da li će faktički platiti porez na kapitalnu dobit na iznos celokupne prodajne cene ako ne može da dokumentuje vrednost nabavljenih mašina i utrošene struje, obavezu čuvanja računa za struju itd. Takođe, postavlja se i pitanje na koji način se može izvršiti efikasna kontrola rudara od strane Poreske uprave, ali i kontrola podnošenja poreskih prijava prilikom prodaje digitalne imovine.
Ovde primećujemo da je naš zakonodavac stao na poziciju kao i manjina uporednih poreskih sistema po kojoj se oporeziv događaj dešava, tek kada rudar raspolaže izrudarenom digitalnom imovinom, a ne u momentu dobijanja iste kao vid nagrade za rudare. Napominjemo da je u skladu sa srpskim poreskim propisima ovo bila jedina opcija, imajući u vidu da se digitalna imovina oporezuje porezom na kapitalnu dobit, čija je osnovna odlika upravo da momentom raspolaganja digitalne imovine nastaje oporeziv događaj, a ne momentom kupovine digitalne imovine.
Novost predstavlja i mogućnost da se zaposlenima isplaćuju bonusi/podsticaji u digitalnoj imovini koja će činiti deo zarade i na koju će poslodavac plaćati poreze i doprinose, čime se Srbija pridružila praksi država poput Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i Novog Zelanda. Interesantno je da će taj iznos biti priznat kao nabavna cena kada ih zaposleni bude prodavao pri čemu zaposleni plaća samo porez na kapitalnu dobit kao razliku između vrednosti na koju je poslodavac platio poreze i doprinose i cene po kojoj ih proda. Navedena opcija nesumnjivo predstavlja znak da sve više zaposlenih želi da bude delom isplaćeno u nekom obliku digitalne imovine koja definitivno ulazi u sve pore biznisa i postaje neodvojivi deo svakodnevnice.
Značajnu novinu predstavlja i poresko oslobođenje kojim obveznik novčana sredstva ostvarena prodajom digitalne imovine u roku od 90 dana od dana prodaje uloži u osnovni kapital privrednog društva rezidenta Republike Srbije, odnosno u kapital investicionog fonda u Republici Srbiji, čime se oslobađa 50% poreza na kapitalni dobitak. Pozdravljamo navedenu odredbu kao veoma podsticajnu i ukazujemo zakonodavcu da bi imajući u vidu značaj i razvojni potencijal industrije digitalne imovine (ali i finansijskih tržišta) u Srbiji valjalo razmisliti o odredbi po kojoj bi dato ulaganje u potpunosti bilo oslobođeno poreza na kapitalnu dobit po uzoru na postojeće poresko oslobođenje rešavanja stambenog pitanja.
Druga poreska olakšica koja oslobađa obveznike plaćanja poreza na kapitalnu dobit jeste ukoliko obveznik ima digitalnu imovinu u svom vlasništvu u neprekidnom trajanju od najmanje 10 godina. Imajući u vidu činjenicu da primera radi, Bitkoin kao prva i svakako najzastupljenija kriptovaluta na svetu postoji u opticaju tek 12 godina (a Ethereum, Monero, Litecoin itd. znatno manje od 10 godina) teško da će se naći obveznik koji će moći da dokumentuje držanje Bitkoina ili neke druge kriptovalute neprekidno najmanje 10 godina. Interesantno je napomenuti da Nemačka ne oporezuje digitalnu imovinu porezom na kapitalnu dobit ukoliko je period držanja duži od 12 meseci (što je 10 puta kraće nego u Srbiji).
Što se tiče samog procesa podnošenja poreske prijave radi utvrđivanja poreza na kapitalnu dobit, čini se da nisu predviđani nikakvi posebni postupci oporezivanja digitalne imovine u pogledu drugačijeg podnošenja poreskih prijava. Ističemo da ostaje pomalo nejasno kako će obveznici podnositi prijave za veliki broj transakcija u određenom periodu, jer za razliku od prometa prava na nepokretnostima, udelima i akcijama koja fizička lica ne vrše često, u slučaju prodaje digitalne imovine, realno je očekivati da postoji veliki broj manjih pojedinačnih transakcija u kratkom roku, čime bi jezičkim tumačenjem zakona obveznici, ali i Poreska uprava imali veliki administrativni problem. Ostaje da se vidi da li će se i kako navedeni problem rešavati u praksi.
II Sledeći relevantan zakon za potrebe oporezivanja digitalne imovine jeste Zakon o porezima na imovinu (ZPI). ZPI kao novinu uvodi oporezivanje digitalne imovine porezom na nasleđe i poklon. Ističemo da do kraja prošle godine nije bilo moguće oporezovati digitalnu imovinu porezom na nasleđe i poklon. Stopa poreza na nasleđe i poklon iznosi 2,5% od tržišne vrednosti na poklon primljene digitalne imovine, na dan nastanka poreske obaveze, koju utvrđuje Poreska uprava. Ostaje upitno kako će Poreska uprava tumačiti datu odredbu i šta će odabrati za referentnu vrednost imajući u vidu „nemalu“ volatilnost digitalne imovine na dnevnom nivou. U slučaju nasleđivanja digitalne imovine, ona će kao zakonom priznat i određen vid imovine ući u ukupnu zaostavštinu ostavioca čija će se vrednost izračunati u skladu sa postojećim pravilima naslednog prava. Takođe, kao i u slučaju poklona ostaje otvoreno pitanje po kojoj vrednosti će se digitalna imovina uračunati u ukupnu vrednost zaostavštine, ali se postavlja i pitanje kako će se primera radi u odsustvu testamenta utvrditi da li je ostavilac posedovao digitalnu imovinu, kod koga su privatni ključevi itd.
Postojeće odredbe ZPI predviđaju da ukoliko se ostavilac i naslednik, odnosno poklonodavac i poklonoprimac nalaze u prvom naslednom redu, poreska obaveza ne postoji. Ukoliko se nalaze u drugom naslednom redu, poreska obaveza iznosi 1,5%, a ukoliko se nalaze u trećem ili nekom drugom naslednom redu, odnosno ukoliko uopšte nisu u srodstvu, poreska obaveza će iznositi 2,5%. Takođe, napominjemo da se neće plaćati porez na poklon do 100.000 dinara od istog lica u toku kalendarske godine, što znači da je moguće izvršiti poklon u vidu digitalne imovine drugom licu do navedene vrednosti bez obaveze plaćanja poreza na poklon. Kurioziteta radi napominjemo da u Ujedinjenom Kraljevstvu, u slučaju poklona digitalne imovine, poreska obaveza postoji na strani poklonodavca.
Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je 29. juna 2021. godine.
Kao zaključak pozdravljamo uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski regulisane kategorije, ali i kao oporezive kategorije, čime se na još jedan način nesumnjivo potvrđuje da je digitalna imovina prepoznata od strane zakonodavca, ali i privrede i građana kao važan segment ekonomije. Smatramo da svim privrednim subjektima, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine.
Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Lice za zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: LICE) je lice koje je ovlašććeno i imenovano od strane kompanije, radi rukovođenja podacima o ličnosti.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, oslanjajući se na GDPR, članom 56 previđa MOGUĆNOST da kompanije odredi lice za zaštitu podataka o ličnosti,
Međutim, OBAVEZA da odredite lice za zaštitu podataka o ličnosti postoji u slučaju da:
- ste organ vlasti
- je osnovna aktivnost vaše kompanije obrada podataka o ličnosti
- Vaša osnovna aktivnost predstavlja obradu posebno osetljivih podataka o ličnosti, koji su propisani zakonom (npr. podaci o zdravstvenom stanju, političkom opredeljenju, podacic o kaznenim evidencijama itd), uz dodatni uslov, da se obrada navedena u ovoj tački vrši u velikom obimu. Šta predstavlja VELIKI OBIM, zakon nije detaljno regulisao, ali se može zaključiti da bi npr. kompanije koje imaju preko 250 zaposlenih trebale odrediti LICE.
KOGA MOŽETE IMENOVATI ZA LICE ZA ZAŠTITU PODATAKA??
Možete imenovati bilo lice koje je zaposleno kod vas, bilo lice van vaše kompanije na osnovu posebnog Ugovora. Nakon što odredite to lice, neophodno je da objavite kontakt podatke LICA, najbolje već u Vašoj politici privatnosti, i dostavite ih Povereniku koji vodi evidenciju Lica.
Neodređivanje LICA za zaštitu podataka od strane onih pravnih lica koji su na to obavezani zakonom, predstavlja PREKRŠAJ za koji se može izreći kazna od 5.000,00 dinara do 2.000,000,00 dinara.
Preporuka je da imenujete LICE za zaštitu podataka o ličnosti, iako vam to nije OBAVEZA, naročito ukoliko LICE poseduje stručna znanja i iskustva u oblasti zaštite podataka, pa vam u tom slučaju lice može biti zaista od velike pomoći. Da li će to biti lice zaposleno u Vašoj kompaniji, ili eksterni saradnik-advokat ili neko treći, zavisi od potreba i mogućnosti vaše kompanije, ai je svakako preporučljivo da to bude lice iz pravne struke.
Osim toga, i ukoliko imate lice za zaštitu podataka koje je vaš zaposlen, a možda nije još uvek dovoljno stručan ili iskusan, ili mu jednsavno redovne radne obaveze ne dozvoljavaju da se stručnije posei pitanju zaštite podataka, moguće je da imate i druge eksterne savetnike, stručnjake za zaštitu podataka o ličnosti.
Napominjemo da ne postoje zvanični sertifikovani stručnjaci, odnosno lica za zaštitu podataka o ličnosti, jer ne postoji nikakav zvaničan sertifikat organa EU ili sertifikat prema Zakonu o zaštiti podataka koji sertifikuje stručnjake za ovu oblast. Postoji samo zakonska mogućnost da se ustanovi sertifikacija Vaše komapnije (Rukovaoca podacima) ili obrađivača podataka. Ukoliko vam neko kaže da je sertifikovan za GDPR ili za DPO, to samo može značiti da je lice završilo nekakvu plaćenu obuku od strane neke privatne organizacije, ali ne mora nužno zančiti i da to lice poseduje potrebna stručna znanja.
S toga, budite oprezni prilikom izbora Lica i imajte u vidu njegova praktična iskustva i znanja, listu klijenata za koje je pružao usluge u vezi sa zakonom o zaštiti podataka, i naravno preporuka od drugih lica je nabolja ,,reklama” i potvrda stručnosti.
ZAŠTO VAM JE POTREBNO LICE ZA ZAŠTITU PODATAKA O LIČNOSTI- DPO??
Kompanije odnosno rukovaoci koji krše domaći zakon i načine PREKRŠAJ mogu biti kažnjeni u prekršajnom postupku od 5.000,00 dinara do 2.000,000,00 dinara, odnosno do 4.000.000,00 dinara ukoliko je učinjeno više prekršaja, plus troškovi prekršajnog postupka. Pored kazni izrečenim u prekršajnom postupku i poverenik može kaznitti kompaniju putem prekršajnog naloga u iznosu od 100.000,00 dinara ukoliko npr. ne vodi propisane evidencije o obradi podataka ličnosti.
Ukoliko vaša kompanija ima npr. sajt i na engleskom te može prikupljati podatke od lica iz EU, potencijalne kazne za povredu prava ličnosti su višemilionske. Da bi se sve navedeno sprečilo, može vam pomoći stručno lice, sa određenim znanjem i iskustvom u ovoj oblasti.
Lice koje poseduje stručna znanja, prevashodno nadzire usklađenost vašeg poslovanja sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i dužno je starati se o tome da vaša kompanije obrađuje podatke u skladu sa Zakonom. Uloga Lica je informativnog i savetodavnog karaktera i ne postoji mogućnost da vas obaveže na neko činjenje, već da vam ukaže na eventualne propuste, mere poboljašnja poslovanja u usklađivanja sa zakonom.
Lice upravlja vašim internim i eksternim aktima o politici privatnosti, što znači i mogućnost izrade interne i eksterne politike privatnosti, te kontinuiarno ažuriranje istih, jer je materija podaka o ličnosti ŽIVA i konstatno se menja i unarpređuje u skladu sa stalnim tehnološkim inovacijama i novim načinima prikupljanja podataka o ličnosti.
Lice je KONTAKT osoba za odnose sa Poverenikom savetuje se sa njim u vezi sa pitanjima koja se odnose na obradu, uključujući i obaveštavanje i pribavljanje mišljenja u vezi sa izvršenim procena uticaja na zaštitu podataka o ličnosti nameravanih radnji obrade.
Lice pruža stručne savete o vođenju evidencije o aktivnostima obrade, koja je za kompanije sa preko 250 zaposlenih OBAVEZNA, a za sve druge je veoma preporučljiva, budući da može poslužiti kao dokaz u slučaju spora, da vaša kompanije obrađuje podatke u skladu sa Zakonom.
Lice može kontinuirano sarađivati i sa licima zaduženim za implementaciju tehničko-bezbednosnih mera radi zaštite podataka, kao i radi implementacije samoih zakonskih rešenja na samim web sajtovima isl.
KOJA JE ULOGA VAŠE KOMPANIJE?
Kompanija je dužna da osigura da lice za zaštitu podataka o ličnosti može da kvalitetetno obavlja svoj posao, pre svega je dužna da obezbedi adekvatna softveska rešenja koja omogućuju efikasno praćenje načina obrade podataka i razumevanje tih procesa. Danas postoje mnoge kompanije koje nude efikasna softverska rešenja za navedeno, po još uvek pristupačnim cenama, te se o tome mora ozbiljno misliti.
Preporuka je da lice za zaštitu podataka o ličnosti bude što ranije uključeno u sve procese vaše kompanije koji se odnose na zaštitu podataka. Dakle, ovo lice bi trebalo da: učestvuje na sastancima višeg i srednjeg menadžmenta, bude prisutno prilikom donošenja odluka koje se odnose na zaštitu podataka, bude odmah konsultovano u slučaju povrede podataka o ličnosti itd.
PODACI SU NAFTA 21. VEKA
Sve češće se može čuti da su informacije, odnosno podaci nafta 21. veka, i zaista se to može sa sigurnošću tvrditi, imajući u vidu četvrtu digitalnu revoluciju, tendencije u svetu biznisa i sve češću trgovinu podacima na globalnom nivou. Prema tome, budite spremni, investirajte u zaštititu vašu naftu 21. veka, uskladite poslovanje sa novim regulativama i mirno dočekajte buduće inspekcijske kontrole, na udaru kojih će najpre biti one kompanije koje ne ispunjavaju minimum zakonskih uslova.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja analizu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i problematike DPO-a, od strane autora, i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog konsultanta ili advokata.
Autor: Ozren Slović
Internet pravo je oblast prava koja se najbrže razvija poslednjih decenija, a obzirom da je pravo kruto i sporo odgovara na promene, ova oblast prava smatra se najneuređenijom oblasti prava u XXI veku. Nedostatak pravila na internetu, nedostatak bezbednosti na internetu su pitanja koja će obeležiti početak ovog veka. Tri oblasti prava su se odmah izdvojile kao oblasti visokog značaja na internetu: autorska i srodna prava, prava podataka ličnosti i pravo e-trgovine. U poslednje vreme vidimo tendenciju EU da se prva na ozbiljan način suoči sa promenama koje nam donose moderne tehnologije. GDPR je stupio na snagu 2018. godine, 2019. godine se očekuje i direktiva u oblasti e-trgovine, a aktualna tema danas je Direktiva EU o autorskim pravima (Directive on Copyright in the Digital Single Market). Danas je goruće pitanje u naučnim krugovima šta nam donosi nova direktiva o autorskim pravima. Naime, Srbija je u skladu sa SSP-om u obavezi da usaglasi svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU. Tako da ova direktiva koja će se neposredno primenjuvati u članicama EU, moraće da bude implementirana, tj. neposredno pirmenjena u Srbiji.
U pomenutoj, tesnom većinom donetoj direktivi o autorskim pravima, sporan je član 13, ali i član 11. Analiziraćemo navedene članove i pokušati da damo mišljenje o uticaju istih na internet platforme, autore i nosioce autorskih prava i korisnike.
Zaokret u oblasti internet prava i autorskih prava je promena jednog od osnovnih načela gde se odgovornost sa lica koja postavljaju sadržaj online prebacuje na internet platforme koje omogućavaju upload tog sadržaja, a koji sadržaj često predstavlja autorsko delo. Zapravo, u početku ovo i jeste bila ideja, ali su vremenom putem Terms&Conditions i TermsAgreement velike kompanije uspele da svoju odgovornost ublaže ili u potpunosti isključe. Tako danas npr. Facebook i Twitter ne odgovaraju za povredu sve dok se ne desi da je povreda prava bila prijavljena, a da oni nisu postupili po prijavi, odnosno uklonili sporni sadržaj na osnovu prijave. Dakle, uvođenjem pravila Notice&TakeDown velike kompanije uvele su obavezu autorima i nosiocima autorskih prava da samostalno prijave povredu autorskog prava, gde bi se tek nakon lične prijave aktivirala obaveza kompanije da ukloni sporni sadržaj. Tako je teret iniciranja postupka prebačen na autora ili nosioca autorskog prava, a kompanijama olakšan postupak.[1] Nova direktiva o autorskim pravima EU obavezu da se preispita sav sadržaj i ukloni sporan vraća se na teret kompanija, ali ne samo to, već će za svaki sadržaj koji se uploaduje morati da postoji ugovor ili drugi pisani trag koji će svedočiti o tome da je autor ili nosilac autorskog prava dao dozvolu da se određeni autorski sadržaj prenese putem internet platforme, društvene mreže i dr.
Član 13 stav 1: „Pružaoci usluga informacionog društva koji pohranjuju i pružaju javni pristup velikim količinama radova ili drugih sadržaja koje su njihovi korisnici postavili (upload), trebali bi, u saradnji s nosiocima prava, preduzeti mere kako bi osigurale funkcioniranje ugovora zaključenih s nosiocima prava za korištenje njihovih dela ili drugih predmeta, ili sprečavanje dostupnosti njihovih dela ili drugih predmeta koje su nosioci prava identifikovali kroz saradnju s pružaocima usluga. Te mere, kao što je upotreba korisnih tehnologija za prepoznavanje sadržaja, moraju biti prikladne i srazmerne. Pružaoci usluga dužni su da nosiocima prava pruže odgovarajuće informacije o funkcionisanju i primeni mera, kao i, kada je to potrebno, odgovarajuće izveštaje o prepoznavanju i korišćenju dela i drugih predmeta.“ (Slobodan prevod)
Analiza člana 13:
- Analizirajući ovaj član zaključujemo to da će velike kompanije morati da potpisuju ugovore sa autorima i nisiocima autorskih prava, te da će morati da primene konkretne mere u cilju pružanja zaštite u vezi sa njihovim autorskim delima.
- Dakle, upload-ovanje sadržaja autorskog dela će biti pravno valjano samo uz dozvolu nosioca autorskih prava. Pored pribavljanja dozvole moraće da postoji i pisani trag, dokaz kako bi bili sigurni, što će biti najverovatnije u vidu ugovora koji se potpisuje po pristupu i ličiti na koncept TermsAgreement i Terms&Conditions. Izgled ovih ugovora će nas posebno interesovati, jer od njih će zavisiti u mnogome šta će se detaljno dešavati sa autorskim delima, da li će se autori i nosioci prava ograničavati i u kojem obimu kroz ove ugovore, a za njihova dela ugovarati slobodan prenos ili čak i editovanje. Sve u svemu standard na koji autori i nosioci prava budu pristali većinom postaće opšti, globalni standard, a upitno je mogu li se izboriti da ovi ugovori budu značajno povoljniji za njih od uslova koje trenutno imaju.
- Obzirom da se putem ovih internet platformi prenosi velik broj autorskih dela, čini se da neće biti ličnog uređivanja ugovora, već da će se potpisivati ugovori po pristupu, što znači da će autori i nosioci prava koji žele da mreže koriste kako bi javno oglasili svoja dela, morati da potpišu ugovore koji im se predoče, bez mogućnosti dogovaranja posebnih personalizovanih uslova ili će moći da se odluče za jedan od vidova ugovora.
- Iz ovakvih obaveza proističe bolja pozicija autora i nosioca autorskih prava u vezi sa njihovim autorskim delima, ali i mnogo teži protok autorskih dela koji će pogoditi korisnike istih, te će se sukobiti sa konceptom ljudskog prava na slobodu izražavanja. Naravno i kompanije će se susresti sa mnogim poteškoćama, i morati da ulože određena sredstva u stvaranje kreativnih rešenja. Umesto pasivnog držanja internet platformi, one će morati da budu proaktivne i unapred odrediti da li određeni materijal krši ili ne autorska prava. To je moguće pomoću određenih upload filtera.
- Odgovornost građana se ne menja ovom direktivom.
Postoji izuzetak koji se odnosi i olakšava poziciju „manjim“ kompanijama, a taj izuzetak se javlja u vidu činjenice da se ova direktiva neće se primenjivati na startap do 5 miliona evra prometa na godišnjem nivou.
Sa strane internet platformi ova direktiva stvara probleme, ali probleme koji bi kreativnim. Ovom direktivom najviše su pogođene velike kompanije kao što su YouTube, Google, Facebook, Twitter, Reddit.
Sa strane autora i nosilaca autorskih prava ova direktiva ima potencijal da im obezbedi veću zaštitu, ali u kojem će se zapravo obimu primenjivati i da li će autori i nosioci autorskih prava izgubiti marketinške pogodnosti koje nudi slobodan upload i share na društvenim mrežama ostaje upitno. Postavlja se logično pitanje: „Da li direktiva štiti prava autora ili prava nosioca prava, odnosno velikih kompanija na koje su preneta prava na ekonomsko iskorišćavanje autorskih dela“? Naime, velike kompanije imaju veće interese da se autorska dela ne prenose slobodno i svakako da imaju veći protok novca i više sredstava da nadomeste sužavanje marketinškog prostora. Upload bi trebao ostati slobodan uz dozvolu nosioca atorskih prava i dokaz o tome da je lice koje vrši upload stvarni autor sadržaja.
Korisnici su najviše pogođeni ovim promenama. Sa strane korisnika očito je da će sloboda izražavanja biti ograničena autorskim pravima koja dobijaju prioritet. To znači da bi share politika društvenih mreža mogla biti promenjena, sem u slučaju da se ostavi mogućnost da se autori odreknu zaštite i stave svoje delo u slobodan protok svojom voljom, a možda i kako bi omogućili svojim delima veći uticaj i marketinški prostor. Obzirom na potrebu za izvorima zabavnog i kulturnog sadržaja, biti primorani da isti plaćaju. Isti uticaj koji ima na share ova direktiva ima i na edit funkcije.
Pitanje kako se postaviti prema korisnicima koji postavljaju sadržaj online, Torrent i peer-to-peer sistem je teško kontrolisati i još teže utvrditi odgovornost za povrede autorskih prava. Na ovakve internet platforme koje omogućavaju peer-to-peer prenošenje podataka nije moguće primeniti ovu direktivu. Naime, ovakvi sajtovi koji su delili linkove za download autorskih dela nisu postupali ni po ranijim odredbama iz oblasti autorskih prava, ali nije ni pronađen efikasan način da se njihovo delovanje suzbije. Moguće je da će ovakve platforme dobiti veću ulogu u distribuciji sadržaja, obzirom da će više sadržaja biti zabranjeno prenositi putem društvenih mreža, YouTube-a i dr.
Teritorialno važenje direktive – Za razliku od GDPR-a, kod direktive o autorskim pravima nije primenjen eksteritorialni princip primene po osnovu nacionalnosti, odnosno pripadnosti autora ili nosioca autorskog prava državi EU. Direktiva EU primenjuje se, dakle, samo na teritoriji država EU, tj. na kompanije koje imaju sedište na teritoriji EU. Da li će odredbe ove direktive biti podložne izigravanju menjanjem sedišta pravnog lica, izmeštanjem sedišta kompanija koje pogađa ova konvencija. To će nam pokazati vreme, a ukoliko se ne iznađe jednostavnije rešenje ovo bi se moglo dogoditi.
Autorska prava dobila su ovom direktivom jaču poziciju od slobode izražavanja, ali ostavljeno je nešto prostora i slobodi izražavanja kroz neka ograničenja autorskih prava. Ograničenja autorskih prava odnose se na karikaturu, parodiju, gif i meme. Ovo znači da će ovi vidovi editovanaj autorskog dela i izražavanja biti dozvoljeni i nakon početka primene ove direktive.
Za implementaciju ove direktive dat je period od 2 godine. Obzirom da je izglasana 21.03.2019. godine, datum početka primene trebao bi biti 22.03.2021. godine.
Takođe, online mediji će doživeti promenu kroz sferu autorskih prava i ta promena je utkana u član 11 pomenute direktive. Ovaj član govori o autorskim pravima na publikacijama i zabranjuje slobodnu podelu i kopiranje medijskih publikacija. Države članice garantuju da će izdavačima publikacija za medije prava ostati netaknuta i da neće ni na koji način uticati na autorska prava i prava nosilaca autorskih prava u vezi sa radovima i drugim predmetima sadržanim u medijima. Takva prava ne mogu se pozvati protiv autora i nosilaca autorskih prava, a posebno ih ne mogu lišiti prava da koriste svoja dela i druge predmete nezavisno od publikacije štampe u koju su uključeni. Ovim članom se novinarima i istraživačima ostavlja mogućnost da ukoliko neki medijske kuće ili internet platforme koriste, kopiraju njihove linkove, fotografije i delove tekstova moraju platiti određenu naknadu.
Direktiva o autorskim pravima je rezultat borbe velikih izdavačkih, produkcijskih kuća sa velikim internet platformama, a prvi su profitirali istom. Ostaje da vreme pokaže hoće li ova direktiva izazvati veće promene u sajber svetu ili će velike internet kompanije naći kreativne načine da se prilagode novonastaloj situaciji. Jedno je sigurno, promene na internetu nas očekuju, a internet će postati bezbednije digitalno okruženje, ali teško da se može očekivati da internet postane dosadan, jer previše je kreativnih načina da se izbori sa novim ograničenjima.
Autor teksta Denis Tul.
[1] Za vise informacija pogledati rad “Zaštita autorskih prava u Republici Srbiji”, Denis Tul I Đina Vesić, Beograd, 2019. godina.