Veštačka inteligencija (Artificial Intelligence – AI) je tema koja je zavladala društvenim diskursom, ali šta zapravo znamo o AI? Koliko smo sigurni da je ova tehnologija bezopasna po čovečanstvo? Možemo li stati kao društvo iza određenih etičkih principa?
Veštačka inteligencija (Artificial Intelligence – AI) je u društvu mistifikovana, i potrebno nam je da razumemo tehnologiju, kako bismo znali kako da je koristimo, da prepoznamo rizike i prilike, ali i da pravno uredimo novu oblast. Pre svega, sam naziv je nezgrapno skrojen, jer se ne radi zapravo o inteligenciji, ako je poredimo sa intelektualnim kapacitetima ljudskog bića. Veštačka inteligencija nije tako pametna, izostaju neki bitni elementi ljudske inteligencije, emocije, empatija, socijalna inteligencija, sistem vrednosti i dr. Zapravo, veštačka inteligencija je machine learning + data + statistika (proporcije).
Da bismo ograničili rizike od razvoja i upotrebe veštačke inteligencije potrebno je prihvatiti opšte etičke principe kojima bismo se vodili u ovoj oblasti, a koji bi kasnije kroz dalju razradu prerasli u regulaciju ove oblasti. Za to, prvo je potrebno da se društvo dogovori oko toga koji su etički principi kojima ćemo se voditi. Ti etički principi su kao kompas, a cilj je da prerastu u zakonska načela jednog dana. U jedno naučnom radu izdvojili smo sedam potencijalnih načela koja predlažemo:
- Transparentnost – Prvo, početno načelo koje govori o tome da čoveku uvek mora biti dostupna informacija da komunicira sa AI tehnologijom ili da konzumira sadržaj koji je generisala AI tehnologija i tako dalje. Takođe tehnologija mora da transparentno poštuje prava intelektualne svojine autora od kojih „uči“ ili „pozajmljuje“ znanje. Ako znamo da je nešto generisao AI, mi smo informisani, sve je transparentno i onda sami možemo da odlučimo, uključujući sve činjenice, da li ćemo pokloniti poverenje ovakvom sadržaju.
- Odgovornost – Naravno da je sa strane prava najbitnije pitanje toga čija je odgovornost u kojem slučaju, odnosno kada su odgovorne kompanije koje razvijaju ovu tehnologiju, a kada su odgovorni pojedinci, korisnici (pravna ili fizička lica). Jedno od najvećih pitanje je i koji oblik odgovornosti gde koristimo, a pre svega kod kompanija smatramo da je potrebno uspostaviti objektivnu odgovornost.
- Tačnost – Iako je regulacija društvenih mreža pokazala da ne postoji mogućnost da se suzbiju lažne vesti i masovna manipulacija, ovo je načelo putem kojeg bi trebalo da budu uvedena rešenja za ograničavanje ovih negativnih društvenih pojava.
- Sigurnost – Ova tehnologija mora biti sigurna za korisnike. Sa jedne strane, sistem mora biti siguran, sa druge strane, ne sme ugrožavati korisnike i njihovo zdravlje, sigurnost.
- Privatnost – Privatnost je jedno od najugroženijih ljudskih prava u modernom dobu. Informacione tehnologije su pogodno sredstvo za prenos ličnih podataka. GDPR je uveo neke standarde u zaštiti podataka o ličnosti, ali odnos GDPR-a i AI Act-a će morati da obezbedi da se AI tehnologija koristi tako da ne povređuje lične podatke.
- Zabrana diskriminacije – Ovo je jedno od veoma važnih načela u pravu uopšteno. Potrebno je da se ovo načelo pravilno primeni i na novu tehnologiju. Pokazalo se da AI može biti pristrasan i neka istraživanja su dokazala da AI iako ne prepoznaje diskriminaciju, može da je vrši. „Mozak“ veštačke inteligencije radi na statistici, a to može dovesti i do neželjenih rezultata. Na primer, ukoliko se generišu fotografije, i ako se traži generisanje slike lopova, velike su šanse da će generator stvoriti sliku afro-amerikanca.
- Ljudska kontrola (human overview) – Čovek mora biti u kontroli nad tehnologijom. GDPR i ZZPL su već delom uredili ovu oblast, tako što su uveli pravilo da svako može da traži da se na njega ne primenjuje automatizovana odluka koja utiče na prava tog lica (nastanak, menjanje ili prestanak nekog prava). To podrazumeva da na svaku automatizovanu odluku mora postojati pravo da tražimo da tu odluku zamenimo ljudskom odlukom, kao i da u samovozećim kolima uvek mora postojati opcija da čovek preuzme kontrolu. Znamo da u Kini već AI učestvuje u sudskim predmetima, kada bi donosio odluku, odnosno presudu, morao bi se uvesti pravni lek koji uvodi ljudsku kontrolu nad ovim odlukama.
Ovi etički principi komuniciraju međusobno, usko su povezani, ali osnovni nivo i početka tačka svakako jeste transparentnost. Bez transparentnosti teško da mogu biti sprovodiva u praksi i druga načela. Odgovornost je tu da poveže dispoziciju sa sankcijom, odnosno da oživi načela. Svakako da će budući neki zakon morati predvideti određene kaznene odredbe (prekršaj, pa možda i krivično delo). Ljudska kontrola je višnja na vrhu torte koja će omogućiti ljudima da se osećaju sigurno koristeći ovu tehnologiju. Cilj ovih načela je da učine tehnologiju sigurnom, a sekundarni cilj je svakako da ljudi prihvate ovu tehnologiju. Lakše ćemo prihvatiti ono okruženje u kojem se osećamo sigurnim.
Daćemo samo jedan primer, zašto se ne osećamo sigurno trenutno. Postavićemo pitanje: “Čije znanje veštačka inteligencija koristi?” Obzirom da znamo da sadržaj stvara samo na osnovu onoga što je prethodno primila u memoriju, odnosno na osnovu onoga na čemu je “učila”. Evo primera kako izgleda kada veštačka inteligencija poštuje pravo intelektualne svojine:
Pravo veštačke inteligencije (AI Law) tek dolazi. To je deo IT prava i koliko ova tehnologija postaje bitna, toliko će i ova oblast prava rasti i razvijati se. Za sada regulacija u Srbiji ne postoji, AI Act u EU je na čekanju, a period implementacije je svakako određen na dve (2) godine. Naravno da će tendencija našeg zakonodavca biti da izjednači pravila sa pravilima u EU. Uzmimo primer GDPR-a i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora, proizašao iz iskustva u oblasti IT prava, praktičnih iskustava, istraživačkog rada o sedam etičkih principa koji u ovom trenutku još uvek nije objavljen. Ovaj tekst nije zamena za angažovanje pravnog konsultanta za IT pravo u konkretnoj situaciji.
Autor: Denis Tul
Šta to podrazumevamo pod prodajom firme? Šta sve treba da sadrži ugovor o kupoprodaji firme?
Prodaja firme (prodaja kompanije, prenos udela) je složen proces koji za cilj ima prenos vlasništva sa jednog lica (pravnog ili fizičkog) na drugo lice (pravno ili fizičko). Predmet prodaje je firma, odnosno pravno lice.
Vrste prodaje firme u odnosu na obim prodaje:
- Potpuna prodaja – Prodaja cele kompanije i 100% udela u istoj;
- Delimična prodaja – Prodaja udela manja od 100%.
Često se dešava da manje kompanije u početku radi akumulacije finansijskih sredstava traže investitore kojima zauzvrat nude određene udele u kompaniji. Praksa je pokazala da se često dešavaju prodaje manjeg udela kompanije (10%, 15%, 20%).
Proces prodaje firme može biti sadržan iz više faza:
- Pripremna faza – Priprema za prodaju, radnje koje dovode firmu u stanje da je poželjna na tržištu, odnosno priprema procene vrednosti, gde se svakako u obzir uzima i intelektualna svojina kompanije, patenti, autorska prava, baze podataka i dr;
- Faza tržišnog istupanja – Potraga za potencijalnim kupcem se sprovodi u drugoj fazi;
- Faza pregovora i due diligence – Ukoliko se dođe do potencijalnog kupca, onda počinje treće faza u kojoj se pre svega istražuje potencijalni kupac, dolazi do informacija bitnih za potencijalno zaključenje ugovora, a zatim ili uporedo se vrše pregovori. Pregovori nisu jednostavni i ne završavaju u jednom sastanku, čak i kad se radi o prodaji manjih preduzeća.
- Zaključenje ugovora – Poslednja faza se odigrava kada se prodavac i potencijalni kupac usaglase oko uslova kupoprodaje firme ili udela.
Postoje izuzeci kada prodaja firme ne sadrži neke od faza. Sve navedene faze moraju se proći kroz ciljane prodaje, ali prodaja može da se dogodi i tako što će sam zainteresovani kupac prići sa ponudom vlasniku neke firme koja možda i nije težila prodaji, te dati ponudu. Tada neće postojati prve 2 faze, bar ne u takvom obliku, iako će fragmenti tih faza svakako biti bitni.
Ugovor koji zaključuje u ovim situacijama predstavlja jedan kompleksan ugovor. Ovaj ugovor može sadržati pregršt odredba. Na engleskom govornom području na ovaj ugovor nailazimo pod više naziva, ali najčešće je to Share Purchase Agreement (SPA). U Srbiji ovaj ugovor možemo nazvati ugovorom o kupoprodaji ili ugovorom o prenosu udela. Potpisivanjem ugovora formalizuje se kupoprodaja kompanije, te se sprovodi finansijska transakcija i beleže se promene kod nadležnog organa (APR).
Šta sve treba da sadrži ovakav ugovor?
- Bitni elementi – Predmet i cena. Ugovor o kupoprodaji detaljno opisuje prirodu transakcije. Obavezno se određuju udeli ili akcije koji su predmet ugovora, odnosno procenat vlasništva koji kupac stiče. Ovde se definišu i cena i način plaćanja;
- Obaveze ugovornih strana – Svaka obaveza može dodatno biti izdvojena i precizirana. Bitno je navesti koje informacije o poslovanju prodavčeve kompanije moraju biti dostupne kupcu na primer;
- Uslovi – Transakcija može biti uslovljena sa obe strane. Moguće je uneti i klauzulu o preispitivanju (escape clause) koja omogućava stranama da u određenim uslovima odustanu, recimo kod nekih nepredviđenih okolnosti. Recimo MAC (Material Adverse Change – materijalna nepovoljna promena) klauzule se mogu naći u ovim ugovorima, kao zaštitna klauzula za strane (pogotovo kupca) u slučaju značajnijih nepovoljnih promena. To podrazumeva finansijske, poslovne, pravne i operativne promene (primer: prekid lanca snabdevanja);
- Garancije – Ovaj ugovor često sadrži garancije o istinitosti određenih informacije koje su podeljene u toku pregovora i neposredno pred sklapanje ugovora;
- Propratna dokumentacija – Dokumenti koji prate ugovor o kupoprodaji (dokaz o postojanju određenih dozvola, licenci, strategija, ugovora sa saradnicima, finansijska dokumentacija, procena vrednosti kompanije.
Navedene klauzule mogu se pojaviti u bezbroj formi, što pravnicima ostavlja na kreativnost, a ugovornim stranama na tome da imaju bezbroj mogućnosti da se dogovore tako da svima bude odgovarajuće. Moguće je deo cene da čine promenljive varijable, recimo bonusi za uspeh u prvoj godini poslovanja ili nešto drugo. Česte su anti-konkurencijske klauzule koje prodavca obavezuju da ne otvori firmu koja je konkurentska ili da ne pređe u firmu koja je konkurentska i time za sobom povede klijente, saradnike, partnere, finansijere kompanije.
Prilikom kupovine firme, jedan od najvećih aseta kompanije jesu zaposleni, koji su obučeni, uigrani i rade u kontinuitetu na svojim pozicijama, te kompanija bez njih ne bi mogla nastaviti. Interes kupca je takođe da ključni zaposleni ostanu u kompaniji, a to je veoma teško garantovati. Jedan od uslova u ugovoru bi mogao biti da se dozvole prethodni intervjui sa zaposlenima. Takođe, antiknkurencijske klauzule će obuhvatiti i da prodavac ne može za sobom povesti zaposlene. A još jedan u praksi dobar način jesu bonusi za prodavca koji su uvršteni u cenu koštanja kompanije a koje ostvaruje ukoliko zaposleni ostanu određeni period. Ipak, ni jedna strategija ne može potpuno eleminisati odlazak zaposlenih.
Najveća umetnost pravnika se ogleda u tome da sastavi kvalitetan složeni ugovor, gde sve odredbe zajedno čine jedan sinhronizovani orkestar i neprotivureče jedne drugima. Kvalitetan pravnik je uvek kreativan i u fazi pregovora već vidi u kom smeru može navoditi pregovore, te kreira nove odredbe koje nisu postojale u ranijim ugovorima, ali u datom momentu su veoma važne za nastavak pregovora i postizanja ugovora.
Ugovor može nastati samo ako opisuje win-win situaciju za obe strane. Te i pri pregovorima zastupanje naše strane nije naš jedini posao. Koliko god to zvučalo čudno, mi istovremeno zastupamo i drugu stranu. Ako ne nađemo način da druga strana bude zadovoljna, ni naša strana neće imati ugovor na stolu da potpiše. Naš je cilj da kreativnim razmišljanjem osmislimo poluge koje će zadovoljiti obe strane (i kupca i prodavca).
Ovaj tekst se posebno odnosi na firme u IT sektoru i proizilazi iz prakse u ovoj oblasti, iako je uopšteno primenljiv.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja mišljenje autora, a ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u konkretnoj situaciji.
Autor teksta: Denis Tul
Zašto su Politika privatnosti i Politika kolačića dva različita dokumenta?
Verovatno ste upoznati sa situacijom kada se pojavite na nekom sajtu po prvi put da budete obavešteni o tome da sajt koristi kolačiće. A i više sam nego siguran da ste nekada na nekom sajtu ostavili svoje lične podatke (email, adresu, broj bankovne kartice i dr.). U ovim situacijama vi ste prihvatili ugovore kompanije ili lica koje je vlasnik sajta.
Iako mi samo kliknemo na opciju da se slažemo sa svim ovim ugovorima i retko ko pročita sadržinu istih, oni jesu bitni. Prvi dokument nazivamo Politika kolačića (Cookie Policy), dok drugi zovemo Politika privatnosti (Privacy Policy). Ovi ugovori su bitni i sa strane kompanije jer poslovanje kompanije u digitalnom prostoru takođe podleže određenim pravilima.
Jedno od čestih pitanja je, a obzirom da se radi o srodnim pojmovima, zašto ova dva ugovora zaključujemo odvojeno jedan od drugog. Čak ćete u praksi naići i na jedinstveni ugovor u kojem su uređena oba pitanja, ili čak na situaciju gde su oba ova ugovora inkorporirana u Uslove korišćenja sajta. Ipak, Politika privatnosti ne konzumira i pitanja primene kolačića i nije ispravno da Politika privatnosti konzumira Politiku kolačića.
Više je razloga za ovakav stav, odnosno za preporuku da se pripreme odvojeno ova da ugovora za svaki sajt:
- Različitost prirode pitanja;
- Personalno važenje ugovora;
- Početak primene ugovora.
Kolačići su tehničke informacije, koje najčešće i ne predstavljaju lične podatke. Ove tehničke informacije mogu prerasti u lične podatke kada se kombinuju sa ličnim podacima. Recimo ako se radi o sajtu koji podržava profilisanje korisnika, odnosno sajtu na kojem se formira baza podataka korisnika koji su napravili profile, tada će algoritam sajta povezati tehničke informacije sa profilom korisnika, odnosno znaćemo na koga se tehničke informacije odnose. Tada takve tehničke informacije postaju lični podaci.
Daćemo jedan primer da približimo ovu temu. Zamislite da imamo tehničku informaciju: „Korisnik X je na vaš sajt došao sa sajta Medicina21Veka“. Ova informacija kada se poveže sa bazom podataka na vašem sajtu, ako se radi o profilisanom sajtu se pretvara u sledeću informaciju: „Profilisani korisnik Pera Perić je na vaš sajt došao sa sajta Medicina21Veka“. Sada zamislite da znamo i šta je Pera kupio i time sa kojim se zdravstvenim problemima suočava. Možete i sami zamisliti dalje implikacije.
Što se tiče personalne primene, kolačići obrađuju tehničke informacije svakog korisnika, a bez obzira na volju vlasnika sajta i korisnika sajta. Tako se i Politika kolačića odnosi na sve korisnike sajta. Politika privatnosti se ne odnosi na sve korisnike sajta, već samo na one korisnike koji ostave svojom aktivnom radnjom lične podatke vlasniku sajta, a putem određene forme za to predviđene, na sajtu. Zbog te različite prirode, potrebno je ove stvari urediti zasebnim ugovorima.
Treći bitan argument u ovoj improvizovanoj raspravi se odnosi na važenje ugovora, odnosno početak važenja ugovora. Naime, tehničke informacije se prikupljaju od svakog korisnika sajta po samom pristupu sajtu. Baš zato se na prvo pojavljivanje na sajtu ovaj ugovor prezentuje (nudi) korisniku sajta. Sa druge strane, Politika privatnosti se počinje primenjivati od momenta kada lice aktivnom radnjom ostavi svoje lične podatke na sajtu (i tom prilikom pristane na Politiku privatnosti).
Dakle, životno je moguće i često se zapravo dešava da je jedan korisnik ostane neprofilisani korisnik sajta, i da se on nikada neće profilisati na sajtu i predati svoje lične podatke u bazu podataka vlasniku sajta.
Obzirom da se kolačići koriste od momenta pristupa sajta, a ne od pristanka na Politiku kolačića, Politika kolačića mora korisniku biti predstavljena odmah, pri prvom pristupu sajtu. Ako bi Politika privatnosti konzumirala Politiku kolačića, do eventualne predaje podataka i pristanka na Politiku privatnosti (sa odredbama o kolačićima), kolačići bi bili korišćeni na sajtu prema korisnicima, a bez da se o tome obavestio korisnik i bez da je na to pristao.
Uzimajući sve u obzir stava smo da je obavezno da svaki vlasnik sajta koji ima sajt koji prikuplja podatke o ličnosti ima Politiku privatnosti, a da svaki vlasnik sajta treba imati Politiku kolačića, te da ova dva ugovora uvek moraju biti dva odvojena ugovora.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stavove autora o datom pitanju, i ne predstavlja pravni savet niti zamenu za angažovanje pravnog stručnjaka, pravnog konsultanta, advokata u cilju rešavanja individualnog pravnog problema u vezi sa datom temom.
Autor: Denis Tul
Koje poreske olakšice mogu koristiti IT firme?
Sa četvrtom industrijskom revolucijom došla je nova šansa za Republiku Srbiju i našu privredu. Najveći izvozni potencijal jesu IT proizvodi (polako prelaze izvoz poljoprivrednog sektora), a tu pre svega mislimo na softverska rešenja. Imamo puno radnih i sposobnih ljudi u IT sektoru i prvi put u istoriji ne kasnimo za drugima sa izlaskom na tržište 60 godina. Kako bi dodatno pomogli IT sektor, država je usvojila poreske olakšice koje IT kompanije stimulišu da stvore svoju intelektualnu svojinu i izvoze istu.
U Jugoslaviji naš najveći promašaj je bio izvoz sirovih proizvoda po veoma povlašćenim cenama za kupce, koji su preradom dobijali gotove proizvode koji su koštali dosta više. Što kažu naši stariji: „Zaradili od našeg rada“. Došlo je vreme da naučimo na istorijskim greškama. Vreme naših autsorsovanih IT stručnjaka je sirov resurs 21. veka, a prihodovanje kroz ugovor o softverskoj licenci je prodaja gotovog proizvoda.
Zakon o porezu na dohodak građana uvodi poresku olakšicu R&D, a Zakon o porezu na dobit pravnih lica uvodi IP Box. IT kompanije imaju neverovatne prilike, kakve nikada do sada nisu imale u Srbiji. Da li ćemo znati iskoristiti ovo?
Intelektualnu svojinu ove kompanije već stvaraju znale to ili ne. Sada je vreme da to samo zaokružimo i dodatno eksploatišemo. Kompanije koje to rade za druge, mogu se uz malo truda reorganizovati tako da imaju svoj proizvod.
Dozvolite nam da vam pokažemo gde je vaš novac koji možete preusmeriti u neverovatan rast vaše kompanije.
- Šta je to R&D?
Istraživanje – originalno i planirano istraživanje preduzeto u cilju sticanja novog naučnog ili tehničkog znanja i razumevanja.
Razvoj – primena rezultata istraživanja, drugog naučnog dostignuća ili dizajna u cilju proizvodnje novih ili značajno poboljšanih materijala, uređaja, procesa, sistema ili usluga pre pristupanja komercijalnoj proizvodnji ili korišćenju.
R&D je poreska olakšica koja se koristi u fazi stvaranja intelektualne svojine. Ova poreska olakšica je usmerena na porez na zarade.
Ova poreska olakšica može osloboditi kompaniju koja razvija softver poreskog opterećenja u visini od 70% od poreza na zaradu i 100% socijalnih doprinosa za PIO.
Osim navedenih olakšica za zarade zaposlenih (umanjenje 70% poreza i 100% doprinosa PIO), R&D olakšica omogućava i priznavanje duplih troškova u poreskom bilansu, a koji su vezani za istraživanje i razvoj (uključujući još jednom i duplo priznate bruto zarade).
Uslov je da stvorena intelektualna svojina (autorsko delo ili patent) mora da pripada kompaniji koja bi da se kvalifikuje za korišćenje ove poreske olakšice. Takođe ova kompanija mora imati projekat otvoren, odnosno projektnu dokumentaciju, kao i sređene radno-pravne odnose sa svim zaposlenima koji su angažovani na ovom projektu, a istraživanje mora biti sprovođeno na teritoriji Republike Srbije.
Uslov za nastanak ove poreske olakšice nije samo stvaranje intelektualne svojine, odnosno pozitivan ishod projekta, jer nije moguće unapred znati da li istraživanje i razvoj mogu doneti pozitivan rezultat. To u istraživanju i razvoju nikada nije garantovano, zato što to i jesu istraživanje i razvoj.
- Šta je to IP Box?
IP Box je poreska olakšica koja se koristi u fazi ekonomske eksploatacije intelektualne svojine. Ova poreska olakšica usmerena je na porez na dobit pravnih lica. Korišćenjem iste moguće je osloboditi se obaveze plaćanja 80% poreza na dobit uzimajući za osnovicu kvalifikovani prihod. Kvalifikovani prihod je prihod koji dolazi od ekonomske eksploatacije intelektualne svojine (autorskog dela ili patenta).
Uslovi za IP Box su da je kompanija stvorila intelektualnu svojinu, da je intelektualna svojina u vlasništvu kompanije i da se intelektualna svojina ekonomski eksploatiše.
Da kompanija ne bi sama sebi blokirala buduće korišćenje ovih olakšica, potrebno je u ranoj fazi imati ideju o biznis modelu, o tome koja će biti priroda intelektualne svojine koju stvaraju, na koji će se način eksploatisati, i pre svega, koji će se ugovori koristiti, a obzirom na njihova dalekosežna dejstva.
Najveći problem u praksi je što se ove poreske olakšice samostalno primenjuju. Knjigovođa vaše kompanije preračunava poreske olakšice i vodi evidencije. Ne dobijate rešenje državnog organa kojim se dodeljuje poreska olakšica. U roku od 5 godina, nadležni državni organ može proveriti osnov za primenu poreskih olakšica.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja mišljenje autora, a ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnog savetnika ili advokata u konkretnoj situaciji.
Autori teksta: Denis Tul (pravnik) i Miloš Praštalo (računovođa, MNP Advisory)
U oblasti ZAŠTITE PODATAKA O LIČNOSTI u poslednje vreme istakla se jedna tema. Tema BIOMETRIJSKIH KAMERA. To su kamere koje matematičkim računom mogu precizno utvrditi identitet lica.
Imam dva bitna stava po ovom pitanju:
– Protivnik sam biometrijskih kamera na JAVNOM MESTU;
– Zagovornik sam biometrijskih kamera na PRIVATNOM MESTU.
Obrazložiću svoja dva dijametralno suprotna stava:
Pravo na izražavanje stava je ljudsko pravo. Svoje neslaganje na nekom višem nivou možemo izraziti kroz protest. Ako bi protestna kolona prošetala ispod semafora na kojem je postavljena biometrijska kamera, neki državni organ bi imao istog momenta spisak svih lica koja su taj dan bila na protestu. Da li je to podložno zloupotrebi? Znajući gde živimo i kako je posao stekao čovek koji radi u tom nekom državnom organu i ima pristup podacima, naravno da je moguće da ti podaci na USBu izađu istog dana iz prostorija ovog državnog organa i stugnu gde treba. Dakle, šta je sledeće? Ljudi se boje da iznesu svoje mišljenje i koriste svoja ljudska prava koja bivaju ugrožena. Ovo NIJE politički stav i nema veze sa time ko je na vlasti danas. Svaka naredna vlast će isto koristiti ove kamere ako ih jendom dozvolimo. Ovo je strogo PRAVNO PITANJE.
E sad kako je privatni sektor drugačiji? Zapravo na javnom mestu moramo biti kako bismo ostvarili svoja prava, to nam svima pripada, a na privatnom mestu BIRAMO DA BUDEMO. Hajde da uzmemo za primer teretanu koja pri ulasku ima biometrijske kamere koje ubrzavaju proces i otvaraju ulaz članovima koji su platili članarine. Ako vam smeta ovakva obrada podataka o ličnosti, vi možete da ne idete u ovu teretanu, možete ići u drugu teretanu prekoputa. U ovoj teretani nema čekanja na pultu, u vašu cenu ne ulazi cena radnika koji na pultu proverava članarinu i karticu. Privredni subjekt je modernizovao svoj rad, ubrzao procese za vas. Vi imate bolju, bržu i jeftiniju uslugu. I IMATE IZBOR DA NE IDETE TAMO I DA VAM SE NE OBRADE PODACI. Takođe, kod privrednog subjekta se možemo obavestiti o obradi i čuvanju podataka, o tome gde se čuvaju i da li postoji mogućnost prenosa podataka na treća lica.
Naravno, potrebno je da kompanije koje prikupljaju ove podatke usklade poslovanje sa ZZPL-om, da pripreme Procenu uticaja na podatke o ličnosti i da transparentno o svemu izveste javnost.
Ostaje da zaključimo, PRIVATNI i JAVNI sektor ne mogu imati isti pravni režim po ovom pitanju. Opasno je igrati se biometrijskim kamerama na javnom mestu, dok u privrednom poslovanju one predstavljaju prednost i ne ugrožavaju krucijalna ljudska prava građana.
CILJ Zakona o zaštiti podataka o ličnosti nije da se zabrani prikupljanje podataka ili da se vrati u srednji vek priveredno poslovanje, već da se na najbezbedniji način sa namjanje rizika upravlja podacima.
Ostajem protiv biometrijskih kamera u javnom prostoru, ali mi ne smeta da privredni subjekti koriste ovu tehnologiju u svom radu kako bismo imali bolju uslugu.
NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja mišljenje autora teksta i nije zamena za angažovanje pravnika stručnog u ovoj oblasti, ili advokata u slučaju sudskog postupka.
AUTOR TEKSTA: Denis Tul