Industriju video igara možemo svrstati u kreativnu industriju i u IT industriju istovremeno. Spoj kreativnosti i tehnologije. Umetnost je stvoriti video igru. Nije ni čudno što ovo iziskuje i pravnu podršku na najvišem nivou, a što podrazumeva da vaša pravna podrška poseduje specifična pravnička znanja, izvan okvira opšteg pravničkog obrazovanja.
Učesnici na kompanijskom nivou:
- Kompanija koja razvija video igru;
- Investitori;
- Izdavač (Distributeri).
Mogući su različiti modaliteti odnosa. Moguće je daje IP kod kompanije koja razvija video igru, ali mogu se desiti i varijacije kada se IP prenosi na kompaniju investitora. U zavisnosti od toga gde je IP se formira odnos vlasnika IP-a sa izdavačem (distributerima ako samostalno izda). I u svakom slučaju kompanija developer razvoja dodatne odnose prema kompanijama čije softvere koristi na svom putu razvoja video igre, poput Autodeska, a pazeći da ne ugrozi vlasništvo na IP-u. Takođe ostaje odnos prema zaposlenima i na drugi način angažovanim licima gde se isto mora voditi računa o IP-u kompanije, odnosno da sva ova lica prenesu IP kroz različite modalitete ugovora opet.
Koje ugovore najčešće srećemo?
- Ugovori o razvoju igre – Između developera i izdavača, gde pazimo na konačan odnos i mesto IP-a.
- Ugovor o investiranju;
- Ugovori o zaštiti poslovne tajne;
- Ugovori o distribuciji;
- Ugovori o softverskoj licenci (EULA i drugi);
- Ugovori o radu (i drugim vidovima angažovanja poput outsorcing i freelancing ugovora).
Pored različitih vrsta ugovora, bitno je poznavati i regulatorne okvire i posebno se pozabaviti compliance-om kompanije koja razvija, distribuira video igru i tu treba pored opštih poslovnih pravnih oblasti (kompanijsko, finansijsko, poresko, radno pravo i dr.) posmatrati i oblasti:
- Zaštite podataka o ličnosti (GDPR u EU i lokalno druga zakonodavstva);
- Pravo veštačke inteligencije (AI Act u EU i lokalno druga zakonodavstva);
- Sajberbezbednost (NIS 2 u EU i druge regulative);
- Regulativu i e-trgovini (za distributera);
- Regulativu o in-game plaćanju;
- Regulativu o zaštiti potrošača;
- Regulativu o zaštiti dece na internetu.
Šta su najveći izazovi? Ova regulativa je različita u različitim delovima sveta, a video igra, najčešće teži prisutnosti na globalnom tržištu. Utvrditi koji se zakoni primenjuju po principu teritorijalnosti, a koji po personalnom principu, te utvrditi koje obaveze smo u vezi compliance obavezni da sprovedemo da bismo mogli naš konačni proizvod da stavimo na tržište. U ovome mogu pomoći standardizacije (ISO standardi za sajberbezbednost, zaštitu poslovne tajne i privatnosti, standardi za upotrebu veštačke inteligencije, ali i oni koji se odnose na ekološka pitanja). To se sve sprovodi kroz niz politika i procedura. Politike daju usmerenje kompanijsko, dok procedure rešavaju kako određene procese vodimo da bismo bili usklađeni sa svim oblastima. Recimo jedna procedura za odobravanje korišćenja programa u kompaniji zahteva konsultovanje najmanje 3 oblasti complience-a: pravo korišćenja odnosno softversku licencu (IP), zaštitu poslovne tajne, sajberbezbednost.
Još jedno interesantno pitanje za video igre, kao autorsko delo, jeste pisanje „credits“ što je veoma složen proces kao izraz poštovanja moralnih prava iz IP-a. Ovo obuhvata prikuplanje informacija, definisanje kategorija, kreiranje nacrta i implementaciju, a moraju biti navedene sve osobe koje su učestvovale u radu kompanije developera (poseban osvrt na direktne tvorce određenih delova konačnog dela) i navođenje autorskih prava kompanija, odnosno softvera, alata, biblioteka i drugih materijala trećih strana koja su korišćena (često uz disklejmere o delu koji predstavlja poslovnu tajnu).
Na kraju, prilično je obimna i pravna baština sudske prakse koju je dodatno potrebno pratiti.
NAPOMENA: Ovaj tekst nije zamena za angažovanje stručnog pravnog savetnika ili u slučaju spora zamena za angažovanje advokata. Slika izrađena uz korišćenje programa ABACUS.AI, baziranog na tehnologiji veštačke inteligencije (legalno).
AUTOR TEKSTA: Denis Tul
