Šta podrazumeva pojam “Piraterija”? Da li je kažnjivo deliti link ka filmu ili drugom autorskom delu na internetu? Da li je kažnjivo uživati to delo? Kako je film “Toma” pokazao da smo svesni potrebe zaštite intelektualne svojine, ali ujedno uneo zabunu u društvo i pokazao da građani, intelektualci, pa i pravnici ne poznaju ovu specifičnu pravnu oblast ni u osnovnim crtama.
Kršenje autorskih prava na internetu opasnije je od kršenja autorskih prava u fizičkom prostoru, obzirom da je internet sredstvo koje omogućava brzo širenje autorskog dela. Tako je digitalno doba donelo novi pojam: „digitalni pirati“.
Pojam piraterije potiče od morskih razbojnika, ali danas u modernom smislu ta reč se poistovećuje sa zloupotrebom tuđe nematerijalne, intelektualne imovine. Ne možemo reći krađa, jer nije ovo krađa u klasičnom smislu te reči, jer nema fizičkog priteženja stvari, jer i nema fizičke stvari. Ako ukrademo knjigu, ukraden je fizički primerak knjige, individualni. To ne vređa pravo intelektualne svojine, već pravo vlasnika knjige. Ako počnemo kopirati tu knjigu, umnožavati, ili ako preuzmemo PDF fajl spreman za kopiranje i podelimo ga na internetu, to je povreda intelektualne svojine.
Brzo su se putem medija proširile vesti povodom kršenja prava intelektualne svojine na filmu „Toma“. Međutim, informacije o dešavanjima su pratile i dezinformacije o autorsko-pravnoj zaštiti povodom povreda autorskog dela. Zato ćemo analizirati tekst krivičnog dela i prekršaja koji se ovde uzimaju za relevantne.
Intelektualna svojina ima komponentu moralnih prava i ekonomskih prava. Moralna prava predstavljaju pravo autora da bude naznačen, pravo da zabrani svakome da menja njegovo delo bez dozvole ili da ga na podrugljiv način predstavlja. Ekonomska prava su prava na iskorišćavanje, stvaranje ekonomske koristi od upravljanja intelektualnom svojinom.
Krivični zakonik Srbije (KZ) štiti i moralna i ekonomska prava u dva odvojena krivična dela:
-„Povreda moralnih prava autora i interpretatora“, iz člana 198. i
-„Neovlašćeno iskorišćavanje autorsko dela ili predmeta srodnog prava“, iz člana 199.
Prvo se bavi zaštitom moralnih prava, a drugo ekonomskih prava. Kada govorimo o pirateriji, ona je direktno usmerena na povredu ekonomskih prava. Analiziraćemo ukratko drugo navedeno delo, koje obuhvata pirateriju:
Analiziraćemo krivično delo „Neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava“, jer nam je ono bitno da razjasnimo situaciju u vezi pomenutog filmskog autorskog dela:
-Stav 1.: „Ko neovlašćeno objavi, snimi, umnoži, ili na drugi način javno saopšti u celini ili delimično autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju, računarski program ili bazu podataka, kazniće se zatvorom do tri godine.“
-Stav 2.: „Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko stavi u promet ili u nameri stavljanja u promet drži neovlašćeno umnožene ili neovlašćeno stavljene u promet primerke autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije, računarskog programa ili baze podataka.“
-Stav 3.: „Ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno u nameri pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.“
-Stav 4.: „Ko proizvede, uveze, stavi u promet, proda, da u zakup, reklamira u cilju prodaje ili davanja u zakup ili drži u komercijalne svrhe uređaje ili sredstva čija je osnovna ili pretežna namena uklanjanje, zaobilaženje ili osujećivanje tehnoloških mera namenjenih sprečavanju povreda autorskih i srodnih prava, ili ko takve uređaje ili sredstva koristi u cilju povrede autorskog ili srodnog prava, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.“
Radnje izvršenja su objavljivanje, snimanje, umnožavanje ili na drugi način javno saopštavanje (stav 1.), pa i držanje radi izvođenja neke od radnji (stav 2.). Deljenje linka, kao na primer kod filma Toma, predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela. Obzirom da stav 3. navodi izričito da se u tom slučaju ostvarila korist, samim time, zaključujemo da su stav 1. i 2. namenjeni za one prekršioce koji nisu ostvarili profit kršeći prava autora. To što nisu ostvarili direktnu korist deljenjem linka, ipak ne znači da nisu oštetili nosioca autorskih prava. Smanjili su mu potencijalno tržište prodaje karata (u ovom slučaju), a to u pravu nazivamo „izgubljena dobit“, i jedan je od vidova materijalne štete po Zakonu o obligacionim odnosima.
U nekim „stručnim“ emisijama mogli smo čak i od pravnika čuti kako brane prekršioce prava tezom da nisu ostvarili zaradu. To zapravo ovde nema nikakvu težinu, jer postoji zakonski osnov za krivično gonjenje i u slučaju kada zarada nije ostvarena. Opet, pregledajući radnje izvršenja krivičnog dela ne nailazimo na radnju uživanja u delu. Tako nešto ne postoji. Dakle, oni koji su uživali piratsku verziju filma, ne mogu biti kažnjeni zbog toga. Obzirom da radnja kaže „javno saopštavanje“ je kažnjivo, a gledanjem filma mi ga ne saopštavamo trećim licima.
Pored krivične odgovornosti, predviđene KZ-om, Zakonu o autorskim i srodnim pravima propisuje dva oblika kršanje autorskog prava:
-Privredni prestup – kod kojeg je radnja povrede prava neovlašćeno objavljivanje, beleženje, umnožavanje ili javno saopštavanje na bilo koji način, stavljanje u promet, davanje u zakup autorskog dela i dr.
-Prekršaj – koji se pretežno odnosi na zaštitu moralnih prava, naznačenje autora i zabranu izmene dela bez dozvole autora.
Kod Zakona o autorskim i srodnim pravima vidimo istu tendenciju zakonodavca kao u KZ-u. Kažnjava se onaj koji distribuira na neki način delo, a ne sam korisnik, odnosno uživalac u delu. Neki mediji su preneli da će biti kažnjavani oni koji pogledaju film Toma preko piratskog linka. Za to ne postoji pravni osnov, te je ovo dezinformacija.
Ohrabrujuće za oblast prava intelektualne svojine jeste činjenica da se oko ovog slučaja angažovalo Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, prepoznavajući važnost zaštite intelektualne svojine. U budućnosti svakako očekujemo dodatne napore ovog organa da se suprotstavi digitalnoj pirateriji.
ZAKLJUČAK: Svašta smo mogli čuti u medijima ovih nedelja, pa i od stručnjaka i udruženja koja se bave (ili pokušavaju baviti) autorskim prava. Jedino što nismo ni u jednom mediju ili na skupu čuli, jeste potpuna istina. Sve ovo izgleda kao da se celo društvo bori sa time da razume koncept „intelektualne svojine“ i „autorskih prava“, pa samim time i „piraterije“. Da zaključimo, pojednostavljeno, ako ste GLEDALI film „Toma“ online niko vas NEĆE kazniti, nema pravnog osnova za to. Zastrašivanje. Ako isti distribuirate, delite, i time ga JAVNO SAOPŠTAVATE, možete biti KAŽNJENI (ima pravnog osnova, pitanje je kako reaguju nadležni organi, pronalaze li i gone li počinioce). Nije bitan element da li ste zaradili od distribucije dela, dosta je da ste oštetili nosioca prava.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja analizu problema od strane autora teksta, i nikako nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata. Ipak, najbolje je za pitanja iz oblasti prava intelektualne svojine angažovati pravnika sa stručnim znanjem u ovoj oblasti, a ne pravnika ili advokata koji se bavi opštim pravom.
Koautori: Nebojša Pejčić i Denis Tul
Ugovori zabrane konkurencije u radnom pravu su ili klauzule u ugovoru o radu ili posebni ugovori (Non-compete & non-solicitation agreements) kojima se nameće dužnost zaposlenom da se u određenom vremenskom periodu, na određenom porostoru, ne bavi određenim poslovima. Predviđeni su za zaposlene koji imaju pristup naročito vrednim poslovnim tajnama poslodavca, međutim ugovaranje zabrane konkurencije ili dužnost netakmičenja sa poslodavcem je postala praksa čak i za zaposlene koji nisu uobičajeno u situaciji da saznaju poslovne tajne poslodavca. Naročito u većim, globalnim, kompanijama svi ugovori o radu, pa i klauzule zabrane takmičenja su često standardizovani toliko da se nekada i ne obraća pažnja na raznolikost regulisanja zabrane konkurencije u radnom pravu u različitim pravnim sistemima.
Pod uticajem engleskog prava, gde su ove klauzule i ugovori široko prihvaćeni i izvršivi, razvila se praksa ubacivanja klauzula zabrane konkurencije u gotovo sve ugovore o radu u nekim globalnim kompanijama. I dok su u Engleskoj klauzule zabrane konkurencije u ugovorima o radu opšte prihvaćene, i tek se sada razmatra uvođenje obaveze poslodavcu da zaposlenom plati naknadu za vreme trajanja zabrane, u nekim pravnim sistemima one su neizvršive. Bugarsko zakonodavstvo ne reguliše posebno ove klauzule, ali postoji sudska praksa o protivustavnosti klauzula zabrane konkurencije jer ograničavaju ustavom zagarantovano pravo na rad. Na nivou Evropske Unije ne postoje pravila koja se bave ovim pitanjem, nacionalno zakonodavstvo svake članice reguliše klauzule i ugovore zabrane konkurencije.
Šta kaže Zakon o radu?
Za razliku od gore pomenutih jurisdikcija, Zakon o radu Srbije sadrži članove kojima reguliše ugovaranja klauzula zabrane konkurencije u ugovorima o radu. U članu 161 Zakon o radu predviđa da: ,,ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu’’. Dok navedni član 161 reguliše ugovaranje zabrane konkurencije za zaposlenog dok je u radnom odnosu kod poslodavca, član 162 predviđa mogućnost ugovaranja zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa. Zabrana konkurencije iz člana 162 može se ugovoriti ako se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini.
Zakon o radu predviđa još jedno značajno ograničenje kod ugovaranja ovih klauzula, naime, zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne:
- nova, posebno važna tehnološka znanja,
- širok krug poslovnih partnera,
- ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni.
Klauzula u Ugovoru o radu ili poseban ugovor?
Ako pažljivo analiziramo odredbu člana 161, primetićemo da zakon predviđa ugovaranje zabrane konkurencije Ugovorom o radu. Dakle, u pitanju je jedna od fakultativnih odredaba Ugovora o radu. Ovo je značajno primetiti utoliko što je u inostranstvu uobičajeno da se zabrana konkurencije reguliše posebnim ugovorom, naime, vrlo često Ugovor o poverljivosti, zabrana konkurencije i zabrana preuzimanja klijenata i poslovnih partnera su jedan ugovor (Non-Compete, Non-Solicit and Non-Disclosure Agreement – NDA). Ne postoje zakonske prepreke da Ugovor o radu sadrži sve ove odredbe.
Važenje klauzule zabrane konkurencije
Zakon o radu pravi razliku između klauzule zabrane konkurencije 1) tokom radnog odnosa i 2) nakon prestanka radnog odnosa.
Ugovorena klauzula zabrane konkurencije tokom radnog odnosa treba da:
- bude ugovorena ugovorom o radu,
- utvrdi poslove koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca,
- utvrdi da postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni,
- utvrdi teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi.
Kod ugovaranja klauzule zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa, pored navedenih elemenata, treba da se ugovori i:
- vremenski period važenja klauzule, u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa,
- visina novčane naknade za taj period.
Ako se poslodavac ugovorom o radu ne obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini ova klauzula će biti nevažeća.
Zanimljivo je primetiti da Zakon o radu ne kaže ništa o visini te naknade niti načinu njene isplate, što daje dosta slobode ugovornim stranama da urede ove elemente klauzule.
Za razliku od Srbije, Zakon o radu Republike Hrvatske u članu 103 predviđa da ova naknada na mesečnom nivou iznosi najmanje polovinu prosečne zarade isplaćene radniku u tri meseca pre prestanka ugovora o radu, naknadu je poslodavac dužan isplatiti radniku najkasnije do petnaestog u mesecu za prethodni mesec.
Kako naš Zakon o radu ne kaže ništa o visini i načinu isplate naknade, ne postoje zakonske prepreke da na primer ugovorne strane urede ovo pitanje kako je predviđeno Zakonom o radu Hrvatske.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autora o datoj temi, i nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata.
Autor: Advokatica Jovana Bošnjak