Ugovor o licenci je jedan od najsloženijih ugovora u pravnom prometu. Ugovorom o licenci se davalac licence obavezuje da ustupi sticaocu licence, u celini ili delimično, pravo svog intelektualnog rada, tehničkog znanja, industrijskog dizajna ili žiga (predmeta intelektualne svojine), dok se sticalac licence obavezuje da plati određenu naknadu uz potencijalne mnogobrojne dodatne obaveze. Ovaj ugovor služi prenosu prava intelektualne svojine. Kako je ova oblast veoma složena i specifična i sam ugovor o licenci može imati mnogo varijacija. Tako dolazimo do pojma copyleft.
Copyleft je vrsta licence, odnosno ugovora o licenci, kod kojeg se davalac licence odriče jednog dela svojih prava, i to ekonomskog dela prava, odnosno prava na naknadu za datu licencu. Tako korišćenje predmeta licence postaje besplatno i olakšano sticaocu licence koji pristane na preostale uslove ovog ugovora (ukoliko ih ima). Osnovna ideja je da se bez naknade daje pravo na korišćenje, istraživanje, kopiranje i deljenje, modifikaciju i distribuciju izvedenih dela. Ipak, nekim vrstama licenci daju se različiti korpus prava ili pod različitim uslovima.
Copyleft, kao koncept, se javio kao opozicija copyright-u, odnosno konceptu intelektualne svojine koji ograničava sva treća lica da koriste određeni predmet intelektualne svojine po osnovu prisvajanja tog predmeta od strane tvorca (nosioca). Stvara monopol svom nosiocu, kao podsticaj stvaralaštvu. A onda se javlja pitanje opravdanosti monopola. Kritičari koncepta intelektualne svojine smatraju da bi ona trebala pripadati celom društvu. Ipak, to bi ugrozilo stvaralaštvo, obzirom da bi uklonilo jedan značajan izvor stvaralačkog entuziazma, pokretačku snagu, te time usporilo razvoj društva u celini. U razvoj intelektualne svojine se ulažu ozbiljna sredstava. Zato smo stava smo da ova dva koncepta mogu i moraju da koegzistiraju. Odnosno, princip je copyright, a copyleft može autor stvoriti svojom slobodnom voljom, odričući se dela prava, nudeći zainteresovanima ugovor kojim se odriče od ekonomskog iskorišćavanja dela svojevoljno.
Obzirom na navedeno, copyleft licenca postaje sve popularnija. Ona olakšava poslovanje i ima druge prednosti koje pruža, te je sve popularnija u praksi. Najčešće se javlja u IT sektoru, ali i u drugim oblastima gde je potreban rad većeg broja lica na istom predmetu, kako bi nastalo složeno delo. Često kod koda, odnosno programiranja i zato mnogi povezuju isto sa IT sektorom. Uz tako brz razvoj, javili su se i drugi različiti oblici licenci, kao podvrste copyleft licence, a u skladu sa varijacijama koje su sadržane u ugovorima o licenci. Ovde pre svega, mislimo na GNU licence i licence otvorenog sadržaja (Open Content License), kao i licence kreativne zajednice (Creative Commons Licenses).
Ipak, treba razlikovati copyleft od odricanja vlasnika od prava intelektualne svojine. Jer kad se vlasnik (nosilac) prava odrekne tog svog prava na predmetu intelektualne svojine (patentu i dr. obliku intelektualne svojine), to delo postaje deo javnog domena, odnosno svima je dostupno bez potrebe da se zaključi ugovor. Razlika je što kad je nešto u javnom domenu, nema nikakvih uslova, osim poštovanja moralnih prava. Nema ugovora prema korisniku predmeta intelektualne svojine, već on samoinicijativno istu iskorišćava na određeni način. Dakle, autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti i to na uvid i iskorišćavanje (odnosno preradu, izmenu, doradu, stavljanje u promet i dr). Kod copyleft neka od ovih ovlašćenja mogu biti limitirana ugovorom. To što se autor odriče prava na naknadu za korišćenje, ne znači da se odriče drugih prava. On može tražiti da se prerađena dela zasnovana na prvom moraju vratiti zajednici besplatno opet, odnosno da se tako prerađena ne mogu staviti u promet ili ograničiti svoju dozvolu na drugi način, a obzirom da se odnos uređuje ugovorom.
Dakle, nikako ne smemo brkati copyleft kao vrstu licence i odricanje od prava, kao način dolaska predmeta u javni domen. Autorska dela i inovacije mogu postati deo javnog domena, odnosno dostupne celoj javnosti na uvid i iskorišćavanje, a priroda copyleft licence je ugovorna. To što je copyleft licenca ponuđena većem broju lica, to predmet licence ne čini javnim domenom, to treba tumačiti samo kao javnu ponudu predstavljenu neodređenom broju lica. Iz toga proizilazi ono da copyleft omogućava nosiocu prava da i dalje uredi nekako odnos prema sticaocu licence. Oni i dalje imaju ugovor između sebe i na ugovoru zasnovan pravni odnos. Često su to elektronski ugovori koje ljudi ne čitaju nego na sajtu odakle preuzimaju program, kod ili drugo delo, samo otkače rubriku sa pitanjem da li se slažu sa uslovima nazvanim svakojakim nazivima (Terms&Conditions, Terms of Agreement i dr.), ali retko pravim rečima (Copyleft, CopyleftLicence ili CoplyleftAgreement).
Takođe, autorsko delo ili pronalazak (recimo softver koji je u nekim slučajevima autorsko delo, a u drugim može biti patentabilan) koji su oslobođeni prava nosilaca, mogu biti preuzeti i korišćeni u cilju stvaranja vlasničkog softvera, ako je to dozvoljeno licencom. U takvom slučaju bi neko gotov konačan proizvod mogao komercijalizovati na tržištu.
Značaj copyleft licenci je velik, a najveća prednost je mogućnost povezivanja neodređenog broja saradnika, sa svih strana sveta, koji rade u različitim uslovima i imaju različita znanja koja mogu biti kompatibilna da stvore novo složeno delo ili pronalazak, novu intelektualnu svojinu. Sa razvojem nauke u svim oblastima i istraživačkog rada, dolazi se do momenta kada je sve više inovacija i tehnički naprednih pronalazaka ustvari nastalo kao trud većeg broja lica i često multidisciplinarnih timova. Prednost za ceo svet je što danas pojedinac iz Indije, Konga, Kine, Čilea i Srbije mogu zajedno napraviti nešto i učestvovati na projektu a da se ne ne poznaju. Danas smo stigli do momenta kada jednostavni predmeti najčešće nisu više inovativni, pogotovo pronalasci. Druga prednost je svakako, što se većem borju ljudi bez plaćanja licence može omogućiti i korišćenje ovih dela, odnosno uživanje u istima. To svakako uzdiže, naučni, kulturni život, ali i uslove života za pojedinca.
Jedan od primera copyleft licence može se videti kod kompjuterskog sistema Linux. Zanimljiv je i primer Wikipedia, elektronska enciklopedija u koju svako može dodati sadržaj.
Naš Zakon o autorskim i srodnim pravima ne poznaje copyleft kao pojam, niti mu daje neko drugo ime pod kojim bi se pojavio, ali isto tako ostaje pravilo da je u ugovornom pravu moguće ugovoriti sve što ne bi bilo suprotno imperativnim pravnim normama, dobrim običajima i javnom moralu (ZOO član 10.). Ugovaranje je slobodno, dok je u okviru navedenih pravila, što ovakav vid licence čini dozvoljenim.
Život je brži od prava. Pravo samo prati život. Zato je veoma izvesno da će ubuduće nastati i novi oblici licenci, i nove varijacije copyleft licenci. Bilo bi dobro da se zakonodavac pozabavi ovakvom vrstom ugovora i makar za početak istu definiše, radi veće pravne sigurnosti.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata.
Autor: Jovan Vlaški
Kako poslodavac vrši nadzor nad radom zaposlenog, kada je u pitanju rad od kuće? Da li zaposleni imaju pravo na privatnost?
Svetska pandemija korona virusa uslovila je ceo poslovni svet na prilagođavanje. Kao siguran, i stoga sve više zastupljen oblik rada, nametnuo se RAD OD KUĆE. Mnogi poslodavci su u ovakvoj situaciji morali pronaći način na koji će kontrolisati da li zaposleni u toku radnog vremena, u skladu sa svojim ugovorom o radu, zaista i izvršavaju poslove za firme u kojima rade.
Zakon o radu Srbije dozvoljava radni odnos koji se zasniva za obavljanje poslova van prostorija poslodavca i tu definiše dva oblika ovakvog oblika rada:
-Rad na daljinu;
-Rad od kuće.
Rad od kuće nije dovoljno razrađen, pa nisu definisani ni dozvoljeni načini kontrole zaposlenih.
Da bi rad od kuće bio u skladu sa Zakonom o radu, potrebno je zaključiti poseban ugovor ili aneks postojećeg ugovora o radu. Bitno je da u ovom ugovoru budu regulisani uslovi rada od kuće, naknada za sredstva rada, ali i način nadzora nad radom od kuće.
Problem na koji nailazimo ovde jeste sudar prava poslodavca da obezbedi nadzor nad radom zaposlenog i PRAVA NA PRIVATNOST zaposlenog (posebno u privatnom domu zaposlenog). Od najvećeg značaja za određivanje ove granice, koja je jako tanka nekada, jeste odredba Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i koja govori da je zabranjeno koristiti ekstenzivniji način kontrole ako je ista svrha (rezultat) moguće postići manje ekstenzivnom merom, odnosno merom koja manje povređuje pravo na privatnost. Dakle, u praksi, ukoliko bi isti rezultat (uspešan nadzor nad radom zaposlenog) mogao da se sprovede manje ekstenzivnim vidom kontrole, taj manje ekstenzivan način bi morao biti primenjen.
Sve navedeno bi još moralo biti u skladu sa načelima obrade podataka o ličnosti. Kao osnovna načela prikupljanja podataka o ličnosti, navode se zakonitost, pravičnost, poštovanje svrhe za koju se podaci prikupljaju, proporcionalnost svrhe i prikupljanih podataka i dr. Svrha prikupljanja podataka se mora direktno ticati nekog pitanja vezanog za radni odnos i radnopravni položaj zaposlenog.
Poslodavac je dužan da prikupljane podatke pohranjuje i čuva na način koji će onemogućiti neovlašćenim licima da se sa njima upoznaju, da ih izmene, ili obrišu.
Poslodavac na raspolaganju ima više NAČINA KONTROLE rada zaposlenog koji radi od kuće: video nadzor (kroz kameru laptopa ili telefona), audio nadzor (kroz mikrofon uređaja), lokator, aplikacije koje u vreme radnog vremena prave screenshot-ove (odnosno slikaju ekran uređaja), aplikacije koje broje otkucaje miša i tastature i dr. (mere su pobrojane od ekstenzivnijih ka manje ekstenzivnim, gradacijom, a po slobodnom uverenju autora teksta – ne znači da upotreba manje ekstenzivnih mera ne predstavlja nezakonitu radnju).
Audio i video nadzor su svakako oblici nadzora koji bi u slučaju rada od kuće najviše zadirali u privatnost doma i života zaposlenog. Ukoliko je moguće, a u skladu sa načelom proporcionalnosti, bilo bi dobro da poslodavac ne primenjuje ove vidove nadzora. Ovi vidovi nadzora najčešće su suprotni Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, jer ovakav nadzor prelazi potrebe obezbeđivanja procesa rada. Nije bitno da li se radi o kameri na laptopu ili telefonu ili mikrofonu. Nije bitno ni da li je uređaj službeni, a mnogo je povreda teža ukoliko zaposleni nije upoznat sa merama nadzora (tajni nadzor). Takođe, GPS praćenje i bilo koja vrsta lokatora kojom se može pratiti kretanje zaposlenog predstavlja ekstenzivni vid nadzora. Slikanje ekrana, je malo manje ekstenzivan metod kontrole rada zaposlenog, ali i dalje ako se pojavljuju lične poruke zaposlenog u vidu obaveštenja baš tu se može zadirati u privatnost zaposlenog, pogotovo ako za rad koristi privatni laptop. Najmanje ekstenzivan način kontrole od navedenih predstavlja broj otkucaja tastature i miša, ali to ne znači da su aplikacije putem kojih se ovo prati predstavljaju zakonit vid kontrole zaposlenog. Njihova upotreba mora biti usklađena sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Poslodavci možda ne poklanjaju pažnju ovom pitanju, ali dozvoljeno je da poslodavac zaposlenog uoči na javnom mestu,, dok to ne prelazi u praćenje ciljano (uhođenje). Primenjujući ovo pravilo i na digitalni prostor, dolazimo do zaključka da je dozvoljeno pratiti JAVNE OBJAVE zaposlenog putem društvenih mreža. Nije potrebno posebno napominjati da je zabranjeno praćenje zaposlenog na privatnim lokacijama (koje mu pripadaju i na kojima se nalazi). Ovo čak može predstavljati krivično delo. Primenjujući ovo pravilo na internet, zabranjeno je da poslodavac (ako nije od strane zaposlenog, njegovom voljom uvršten u krug ljudi koji vide privatne objave), tražiti stručnu pomoć kako bi se tajno pratio privatne objave zaposlenih.
Alternativa sistemu kontrole rada od kuće je TASKING, odnosno rad po zadacima i projektima, a gde nije važno kako će izvršilac rasporediti radne napore, dok u zadatom roku predaje obavljen posao. Ovo nije zaseban oblik rada, ali je način kojem pribegavaju određeni poslodavci kako bi rešili pitanje nadzora, ali i omogućili zaposlenima privilegiju da upravljaju svojim vremenom. Tasking je najčešće povezivan sa IT sektorom i omogućava lakše kontrolisanje rada. Dakle, ovaj vid kontrole je moguće sprovesti kada poslodavcu nije bitan vremenski period koji je izvršilac proveo radeći, već kvalitet predatog zadatka. Ipak, ovo nije primenljivo u nekim firmama i na nekim radnim mestima.
Vodič za bezbedan i zdrav rad od kuće daje pregled prava i obaveza poslodavca i zaposlenih povodom bezbednosti i zdravlja na radu od kuće.
NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora. Tekst ne predstavlja pravni savet i nije zamena za angažovanje advokata. Autor ne snosi odgovornost za bilo koje pravne radnje koje čitalac preduzme.
AUTOR TEKSTA: Denis Tul
Zakon o radu Republike Srbije i nova Direktiva EU o transparentnim i predvidljivim uslovima rada.
Tokom prethodne godine naglo je došlo do porasta broja zaposlenih koji rade od kuće, međutim tendencija izmeštanja rada iz prostorije poslodavca u dom zaposlenog je prisutna već duži niz godina. Razne su pogodnosti ovakvog načina organizovanja rada i za poslodavca i za zaposlenog, pre svega smanjuju se troškovi iznajmljivanja i održavanja poslovnog prostora, štedi se vreme i novac za putovanje na posao i sa posla, dobijate mogućnost da birate između većeg broja radnika i poslodavaca jer više niste vezani fizičkom blizinom između mesta stanovanja i rada.
Potrebno je naglasiti da ovde ne mislimo na preduzetnike koji svoju delatnost obavljaju od kuće, nego na zaposlene koji sa poslodavcem imaju zaključen ugovor o radu.
Zakon o radu dozvoljava zasnivanje radnog odnosa za obavljanje poslova van prostorija poslodavca i to u vidu Ugovora o radu na daljinu i Ugovora o radu za rad od kuće.
Ugovor o radu na daljinu predstavlja tkz. teleworking ili telecommuting vid rada, gde zaposleni nije fizički prisutan u prostorijama poslodavca, ali je putem telefonskih i internet veza povezan sa poslodavcem.
Ugovor o radu od kuće je ugovor o radu kod kog zaposleni obavlja poslove od kuće ili nekog drugog mesta i vrlo često za to koristi svoja sredstva za rad.
Razlika između ugovora o radu na daljinu i ugovora o radu od kuće je teorijska jer Zakon o radu ne navodi razlike između ovih pojmova niti ih definiše, a obavezni elementi koje ove vrste ugovora o radu moraju da sadrže su potpuno isti.
Osim obaveznih elemenata koje moraju da sadrže svi ugovori o radu kao što su: naziv i sedište poslodavca, radno vreme, trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena, itd. ugovor o radu na daljinu i ugovor o radu od kuće moraju da sadrže i dodatne obavezne elemente, ti elementi su:
1) trajanje radnog vremena prema normativima rada;
2) način vršenja nadzora nad radom i kvalitetom obavljanja poslova zaposlenog;
3) sredstva za rad za obavljanje poslova koje je poslodavac dužan da nabavi, instalira i održava;
4) korišćenje i upotreba sredstava za rad zaposlenog i naknada troškova za njihovu upotrebu;
5) naknada drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja;
6) druga prava i obaveze.
U praksi su često isticani nedostaci Zakona o radu kada je u pitanju regulisanje rada van prostorija poslodavca. Glavna kritika je da zakon ne reguliše dovoljno precizno ovu vrstu rada, naročito pitanje obezbeđenja sredstava za rad kada zaposleni koristi svoju opremu i visina naknade u tom slučaju, visina naknade za druge troškove koje ima zaposleni koji radi od kuće, oblik i vrsta nadzora koji poslodavac može da vrši u slučaju rada od kuće, preciznije definisanje povrede na radu za zaposlene koji rade od kuće; što su samo neki od nedovoljno definisanih elemenata ovih ugovora.
S obzirom da navedeni elementi ugovora nisu precizno definisani zakonom ostaje na ugovornim stranama da ih preciznije odrede u ugovoru o radu.
Dobar putokaz u smeru u kom bi i zakonodavstvo Srbje moglo da se kreće u skorijoj budućnosti mogla bi da nam da Direktiva Evropske Unije o transparentnim i predvidljivim uslovima rada (Direktiva 2019/1152, države članice treba da usklade svoje zakonodavstvo sa Direktivom do avgusta 2022. godine), a koja se odnosi i na rad van prostorija poslodavca. Navedena Direktiva odnosi se i na vrste nestandardnih i fleksibilnih oblika rada kao što su: povremeni rad, rad preko agencije, zero-hour ugovori (ugovori bez garantovanog minimalnog broja radnih sati), rad od kuće.
Direktiva nastoji da pruži radnicima, naročito onima sa netipičnim ugovorima o radu i angažovanju, bolju informisanost i predvidljivost. U skladu sa tim neki od ciljeva Direktive su da radnici dobiju potpunije informacije o uslovima rada i to što ranije u pisanoj formi; da dovoljno vremena unapred budu obavešteni o novim radnim zadacima, što se uglavnom odnosi na zaposlene čiji je posao nepredvidljiv; radnici sa nestandardnim ugovorima bi trebalo da imaju mogućnost da zahtevaju predvidljiviji i sigurniji oblik zaposlenja, ako je dostupan, kao i pravo na obrazložen pisani odgovor poslodavca.
S obzirom da je cilj Direktive da radnici dobiju što potpunije i definisanije ugovore, u kojima će se precizno definisati obaveze i prava poslodavaca i radnika, biće očekivano da i zakonodavstvo Srbije krene u smeru preciznijeg definisanja nestandardnih ugovora o radu i angažovanju radnika. Dok se to ne desi Direktiva bi mogla da posluži kao model kako regulisati neke članove ugovora o radu na daljinu i radu od kuće gde zakon nije dovoljno precizan.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora. Tekst ne predstavlja pravni savet i nije zamena za angažovanje advokata. Autor ne snosi odgovornost za bilo koje pravne radnje koje čitalac preduzme.
Autor: Jovana Bošnjak za LawIT
- 1
- 2