MEDIJSKO PRAVO – LAŽNE VESTI

MEDIJSKO PRAVO je grana prava koja se bavi medijima (štampanim, radio, TV i elektronskim), oglašavanjem, telekomunikacijom, ali i pitanjima slobode govora i izražavanja, pitanjima cenzure, pitanjima medijske etike, pitanjima autorskog prava u medijima, pitanjima prava konkurencije u medijima, te naposletku problematikom prouzrokovanja i naknade štete putem medija.

Ustav RS daje temelje za ovu granu pravna propisujući da su sloboda mišljenja i izražavanja i pravo na obaveštenost (informisanost) kao ljudska prava. Tako član 46. koji glasi: „Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.” Dok član 51. glasi: „Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.” Cela oblast medijskog prava zasniva se na ova dva ljudska prava.

Osnovni zakonski akti u ovoj oblasti jesu Zakon o javnom informisanju i medijima (2014), Zakon o elektronskim komunikacijama, Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju. Takođe, za ovu oblast je značajan i Zakon o autorskim i srodnim pravima.

PRAVO NA INFORMISANOST je ljudsko pravo koje pripada svakom čoveku. Ovo pravo podržava pravo na slobodno izražavanje, ali je često u sukobu često sa pravom na privatnost. Pitanje kada pravo pojedinca na privatnost prevagne u odnosu prava javnosti da bude informisano je uvek bilo granično pitanje i dan danas ne postoje jasno utvrđena pravila. Informacije iz privatnog života lica, lični zapis (pismo, privatan čet), zapis lika (fotografija), zapis glasa, ne mogu se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče. Ipak, zakon predviđa određeni broj situacija kada je informaciju moguće objaviti bez pristanka. Na primer, ako je lice samo dostavilo informaciju radi objavljivanja, ako je lice dalo povoda da se objavi informacija privlačeći pažnju javnosti, ako vrši političku funkciju i dr. Lice ima pravo da traži da medij objavi odgovor na informaciju o njemu.

Pravo na informisanje može doći u sukob i sa pravom na pravično suđenje, pogotovo sa pretpostavkom nevinosti. To je najčešće slučaj zbog neadekvatnog i neetičkog postupanja onih koji čine sadržinu informacije.

MEDIJSKE SLOBODE su pre svega zasnovane na SLOBODI IZRAŽAVANJA i izdavaštva i CILJ im je da omoguće pravovremeno i istinito informisanje. Postavlja se pitanje širine te slobode i da li mediji odgovaraju za neistinitost vesti?

Pitanje LAŽNIH VESTI je danas jedno od najaktuelnijih pitanja vezano za medijsko pravo. Danas se sve češće gubimo u vrtlogu dezinformacija, a nivo manipulacije koji dolazi od medija je u stalnom porastu. Internet je nekada bio slobodan prostor, ali je danas glavno sredstvo manipulacije. Kako se ovome suprotstaviti pored slobode izražavanja, još uvek nije rešeno. Naime, postoji odgovornost za iznošenje neistinitih informacija koja nas štiti od ovog fenomena, ali je usmerena na zaštitu pojedinca o kome se radi u vesti. On ima pravo naknade štete. A društvo kao takvo nema pravo kolektivne zaštite od manipulacije. Pravno sredstvo koje bi to omogućilo još ne postoji. Naknada štete je sistem kojim se štite pojedinci od lažnih vesti koje povređuju njihova lična prava, a kao sredstvo kolektivne zaštite trebalo bi se javiti nezavisno regulatorno telo, koje je politički izabran organ. Lažna vest se može plasirati namerno ili greškom. Kako bi se to što manje dešavalo greškom postoje određene obaveze koje novinari imaju u svom radu. Novinar ima obavezu da proveri poreklo, istinitost i potpunost informacije koju prenosi. Ako se u neku informaciju od javnog interesa sumnja, potrebno je izvestiti javnost da u pogledu te činjenice postoji neizvesnost. Lažne vesti plasirane u nameri da se postigne svrha zabave, komedije i satire i kada su kao takve očigledne ne predstavljaju sporni sadržaj.

Novinar, odnosno urednik imaju obavezu NOVINARSKE PAŽNJE. Ukratko, oni moraju ceniti koje su informacije relevantne, odnosno istinite. Na primer: SMS poruka ne može se smatrati pouzdanim izvorom informacija sama po sebi, jer ne garantuje identitet pošiljaoca i zato radi provere porekla i istinitosti informacije sadržane u SMS poruci, zakonska obaveza novinarske pažnje zahteva da se stupi u kontakt sa osobom od koje izjava navodno potiče.

Zaštita ANONIMNOG IZVORA je jedan od prirodnih ciljeva novinara. Zakon kaže da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim kada se informacija odnosi na krivično deli i/ili izvršioca istog, a kada je u pitanju delo za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje 5 godina, i kad se podaci o tom delu ne mogu pribaviti na drugi način.

PRAVO OGLAŠAVANJA se takođe izučava u okviru medijskog prava. Zakon o oglašavanju iz 2016. godine uređuju se sadržina oglasne poruke, opšta pravila oglašavanja, posebna pravila i ograničenja, direktno oglašavanje, sponzorstvo, pravna zaštita i nadzor. Zabranjena je promocija proizvoda za koje se zna da su štetni, kao i dovođenje auditorijuma u zabludu povodom kvaliteta i cene. Važna su i pravila koja ograničavaju publiku koja može biti targetirana, i to na osnovu starosti.

Od posebnog značaja za medijsko pravo jeste PRAVO INTELEKTUALNE SVOJINE na koje se ono naslanja. Putem medija može se desiti da dođe do povrede autorskih prava, pogotovo sa razvojem interneta. Postavlja se pitanje da li su novinarski tekstovi zaštićeni autorskim pravom i u kojem obimu?

Pravo ZAŠTITE KONKURENCIJE takođe ima svoje specifičnosti vezano za oblast medija, a obzirom da je konkurencija u medijima od direktnog značaja za širu javnost, informisanost iste, ali i političke slobode i ravnopravnost političkog delovanja. Svaka dotacija iz državnog budžeta u medijima se gleda kao mešanje u slobodno tržište, a to je dobrim delom ograničeno na svakom tržištu, a pogotovo je pod lupom kada je u pitanju medijsko tržište, obzirom na važnost ovog tržišta za političku utakmicu.

Regulatorno telo za elektronske medije (REM) je nezavisno regulatorno telo u Srbiji, sa svojstvom pravnog lica koje ima preneta javna ovlašćenja od strane države na osnovu kojih vrši poverene javne nadležnosti, a najpre kreira politiku i reguliše sadržaj u medijima. REM utvrđuje Predlog strategije razvoja medijske usluge radija i audio-vizuelnih usluga u Republici Srbiji, i dostavlja je, poštujući zakonom predviđenu proceduru Vladi RS na usvajanje, izdaje dozvole za pružanje medijske usluge televizije i linearne medijske usluge radija, odlučuje o prijavama u vezi sa programskim delovanjem pružalaca medijskih usluga, daje inicijativu za izmene zakona, utvrđuje bliža pravila koja se odnose na programske sadržaje a u vezi sa zaštitom dostojanstva ličnosti i drugih ličnih prava, zaštitom prava maloletnika, zabranom govora mržnje i dr, vrši analize relevantnog medijskog tržišta i vrši još mnogo poslova u ovoj oblasti. Organi regulatornog tela su Savet i predsednik Saveta.

Obzirom na opšte pravilo da svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, dolazimo do pitanja NAKNADE ŠTETE prouzrokovane putem medija. Ipak, Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa posebne odredbe koje se odnose na naknadu štete prouzrokovanu ovim putem. Lice na koje se odnosi informacija, koje trpi štetu zbog nezakonitog objavljivanja te informacije, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Novinar, odnosno odgovorni urednik (subjektivna odgovornost) i izdavač (objektivna odgovornost) odgovaraju za ovim putem nastalu štetu. Obzirom na ovu razliku u obliku odgovornosti, urednik odgovara tek nakon što se utvrdi njegova krivica za nastalu štetu. Moguće je isključenje odgovornosti novinara, urednika i izdavača u slučajevima koji su taksativno nabrojani u zakonu. Što se tiče visine naknade štete, o njoj odlučuje sud, a pri odlučivanju pored subjektivnog elementa sud ceni i da li je tužilac pokušao da umanji štetu i da li je tuženi onemogućavao tuženog u umanjenju štete. Rok za podnošenje tužbe za naknadu štete je šest meseci od dana kada je informacija koja nije smela biti, bila objavljena, ili od dana kada je propušteno da bude objavljena informacija koja je morala biti objavljena. Ako je objavljenom informacijom ili zapisom povređeno lično dostojanstvo, autentičnost, odnosno privatnost lica, lice čija su prava povređena ima pravo da od izdavača tužbom zahteva deo ostvarene dobiti.

Pružalac medijske usluge odgovara za sadržaj programa, a bez obzira na to da li ga je proizveo pružalac ili drugo lice (zakupljeni termin, nezavisna produkcija, javljanje u program i dr.).

Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa odredbe koje se odnose na procesna pitanja, a za ona pitanja koja nisu predviđena ovim zakonom kao lex specialis-om, konsultuju se opšte odredbe parničnog postupka.

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika ili advokata.

AUTOR: Denis Tul