Ugovori zabrane konkurencije u radnom pravu su ili klauzule u ugovoru o radu ili posebni ugovori (Non-compete & non-solicitation agreements) kojima se nameće dužnost zaposlenom da se u određenom vremenskom periodu, na određenom porostoru, ne bavi određenim poslovima. Predviđeni su za zaposlene koji imaju pristup naročito vrednim poslovnim tajnama poslodavca, međutim ugovaranje zabrane konkurencije ili dužnost netakmičenja sa poslodavcem je postala praksa čak i za zaposlene koji nisu uobičajeno u situaciji da saznaju poslovne tajne poslodavca. Naročito u većim, globalnim, kompanijama svi ugovori o radu, pa i klauzule zabrane takmičenja su često standardizovani toliko da se nekada i ne obraća pažnja na raznolikost regulisanja zabrane konkurencije u radnom pravu u različitim pravnim sistemima.
Pod uticajem engleskog prava, gde su ove klauzule i ugovori široko prihvaćeni i izvršivi, razvila se praksa ubacivanja klauzula zabrane konkurencije u gotovo sve ugovore o radu u nekim globalnim kompanijama. I dok su u Engleskoj klauzule zabrane konkurencije u ugovorima o radu opšte prihvaćene, i tek se sada razmatra uvođenje obaveze poslodavcu da zaposlenom plati naknadu za vreme trajanja zabrane, u nekim pravnim sistemima one su neizvršive. Bugarsko zakonodavstvo ne reguliše posebno ove klauzule, ali postoji sudska praksa o protivustavnosti klauzula zabrane konkurencije jer ograničavaju ustavom zagarantovano pravo na rad. Na nivou Evropske Unije ne postoje pravila koja se bave ovim pitanjem, nacionalno zakonodavstvo svake članice reguliše klauzule i ugovore zabrane konkurencije.
Šta kaže Zakon o radu?
Za razliku od gore pomenutih jurisdikcija, Zakon o radu Srbije sadrži članove kojima reguliše ugovaranja klauzula zabrane konkurencije u ugovorima o radu. U članu 161 Zakon o radu predviđa da: ,,ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu’’. Dok navedni član 161 reguliše ugovaranje zabrane konkurencije za zaposlenog dok je u radnom odnosu kod poslodavca, član 162 predviđa mogućnost ugovaranja zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa. Zabrana konkurencije iz člana 162 može se ugovoriti ako se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini.
Zakon o radu predviđa još jedno značajno ograničenje kod ugovaranja ovih klauzula, naime, zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne:
- nova, posebno važna tehnološka znanja,
- širok krug poslovnih partnera,
- ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni.
Klauzula u Ugovoru o radu ili poseban ugovor?
Ako pažljivo analiziramo odredbu člana 161, primetićemo da zakon predviđa ugovaranje zabrane konkurencije Ugovorom o radu. Dakle, u pitanju je jedna od fakultativnih odredaba Ugovora o radu. Ovo je značajno primetiti utoliko što je u inostranstvu uobičajeno da se zabrana konkurencije reguliše posebnim ugovorom, naime, vrlo često Ugovor o poverljivosti, zabrana konkurencije i zabrana preuzimanja klijenata i poslovnih partnera su jedan ugovor (Non-Compete, Non-Solicit and Non-Disclosure Agreement – NDA). Ne postoje zakonske prepreke da Ugovor o radu sadrži sve ove odredbe.
Važenje klauzule zabrane konkurencije
Zakon o radu pravi razliku između klauzule zabrane konkurencije 1) tokom radnog odnosa i 2) nakon prestanka radnog odnosa.
Ugovorena klauzula zabrane konkurencije tokom radnog odnosa treba da:
- bude ugovorena ugovorom o radu,
- utvrdi poslove koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca,
- utvrdi da postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni,
- utvrdi teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi.
Kod ugovaranja klauzule zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa, pored navedenih elemenata, treba da se ugovori i:
- vremenski period važenja klauzule, u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa,
- visina novčane naknade za taj period.
Ako se poslodavac ugovorom o radu ne obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini ova klauzula će biti nevažeća.
Zanimljivo je primetiti da Zakon o radu ne kaže ništa o visini te naknade niti načinu njene isplate, što daje dosta slobode ugovornim stranama da urede ove elemente klauzule.
Za razliku od Srbije, Zakon o radu Republike Hrvatske u članu 103 predviđa da ova naknada na mesečnom nivou iznosi najmanje polovinu prosečne zarade isplaćene radniku u tri meseca pre prestanka ugovora o radu, naknadu je poslodavac dužan isplatiti radniku najkasnije do petnaestog u mesecu za prethodni mesec.
Kako naš Zakon o radu ne kaže ništa o visini i načinu isplate naknade, ne postoje zakonske prepreke da na primer ugovorne strane urede ovo pitanje kako je predviđeno Zakonom o radu Hrvatske.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autora o datoj temi, i nije zamena za angažovanje pravnog savetnika ili advokata.
Autor: Advokatica Jovana Bošnjak
Već je postalo svima dobro poznato da pravo još uvek nije u stanju da prati brzinu napretka tehnologije. Najpoznatija svetska kripto valuta, bitkoin (BTC), stvorena je 2009. godine, sa druge strane, Zakon o digitalnoj imovini koji reguliše izdavanje i pružanje usluga povezanih sa virtuelnim valutama i digitalnim tokenima počeo je da se primenjuje 29.06.2021. godine. U skladu sa novim zakonom, izvršene su i izmene i dopune poreskih zakona kojima se oporezuje digitalna imovina.
Dok se pravnici u Srbiji bave Zakonom o digitalnoj imovini, u svetu tehnologije vlada prava pomama za ,,Nezamenljivim tokenima’’ tkz. non-fungible tokens (NFT), tolika da je u prvom kvartalu 2021. godine tržište ovih tokena premašilo vrednost od 2 milijarde dolara. Umetnici, izdavači, muzičari, sportisti, poznate ličnosti, uveliko koriste NFT da unovče svoje stvaralaštvo. Stvaranje nezamenljivih tokena i trgovanje nezamenljivim tokenima je tako neodvojivo povezano i sa pravima intelektualne svojine.
Želja države da reguliše digitalnu imovinu ipak još uvek nije uticala na izmene zakona koji se bave intelektualnom svojinom, ni na regulisanje NFT tržišta u Srbiji.
Šta je zapravo nezamenljivi token (NFT)?
Nezamenljivi token odnosno non-fungible token je nazvan tako jer je jedinstven, ne postoje dva ista tokena. Kada napravite NFT odnosno izrudarite NFT, zapravo ste kodirali pametni ugovor (najčešće na Ethereum blokčejnu) koji tako postaje deo tog blokčejna. Vaš token definiše delo i sadrži link do dela kojeg predstavlja, ili informaciju gde se to delo nalazi. NFT se najčešće opisuje kao digitalni sertifikat o autentičnosti nekog umetničkog dela ili digitalnog zapisa, odnosno kao jedinstveni digitalni sertifikat koji predstavlja neko umetničko delo.
Kako da prodate i kupite nezamenljivi token (NFT)?
Svako može da kreira NFT za svoje umetničko delo. Za to vam treba digitalni novčanik sa dovoljno sredstava (Ethereum) i da ste registrovaani na platformi gde želite da prodate svoj NFT. Zapravo, prvo ćete postaviti svoje delo na platformu gde se trguje nezamenljivim tokenima (npr. fotografiju ili video), a onda ćete pratiti instrukcije kako da to pretvorite u NFT (izrudarite), odredićete cenu svog tokena i opis dela koje prodajete.
Ako želite da kupite token koji predstavlja neko umetničko delo, za to će vam takođe trebati dovoljno sredstava u digitalnom novčaniku (digitalne valute), da povežete svoj digitalni novčanik sa platformom gde se prodaju tokeni, i možete da počnete da kupujete digitalnu umetnost odnosno tokene.
Autorska i ostala prava intelektualne svojine na ovako kreiranim umetničkim delima
Ako odete na OpenSea platformu za trgovanje NFT i kupite digitalno delo koje vam se svidelo odnosno nezamenljivi token za to delo, ko poseduje delo, a ko token, šta je sa autorskim pravima za to delo?
Kada govorimo o NFT i pravima intelektualne svojine, bitno je da razlikujemo tri kategorije lica, autora originalnog dela (onoga ko poseduje prava intelektualne svojine nad delom), autora NFT (onoga ko je izrudario token) i vlasnika NFT (onoga ko je kupio token). To može da bude jedna osoba, a mogu da budu i tri različita subjekta.
Pravo svojine
Vlasnik nezamenljivog tokena poseduje pravo svojine na tokenu, što ne znači da poseduje pravo svojine nad delom. Dakle, ako kupite NFT za neko delo, vi zapravo posedujete samo pravo svojine na tu specifičnu kopiju. Kupovinom nezamenljivog tokena ne stičete pravo svojine na svakoj kopiji dela koja postoji. Ako autor slike odluči da je prodaje kao NFT, on zapravo može da napravi više kopija (tokena) te slike. Svaka kopija je jedinstvena, ali vlasnik nezamenljivog tokena poseduje pravo svojine samo na kopiji koju predstavlja njegov token.
Prava intelektualne svojine
Kupovinom nezamenljivog tokena ne stičete automatski prava intelektualne svojine nad autorskim delom. Ako na primer snimite video i odlučite da ga prodate kao NFT, vi ste i dalje autor videa i posedujete autorska prava na originalnom snimku. Vlasnik NFT ne bi smeo bez vaše dozvole da stvara kopije snimka, osim ako je drugačije dogovoreno.
Obim prava i uslovi pod kojima se prodaje NFT mogu da budu različiti za svaki token. U opsiu nezamenljivog tokena može posebno da bude regulisano pod kojim i kakvim uslovima se prodaje, kao i obim prava koja stiče vlasnik nezamenljivog tokena.
Poseban oprez prilikom regulisanja ove oblasti potreban je i zbog mogućnosti kršenja autorskih prava tako što bi lice koje ne poseduje autorska prava na originalnom delu izrudarilo NFT za to delo i prodavalo tokene za delo za koje ne poseduje autorska prava. U blokčejn tehnologiji ovakva kršenja autorskih prava može biti naročito teško otkriti, zbog anonimnosti koju pruža blokčejn.
Iako naše pravo još uvek ne reguliše nezamenljive tokene, oni pružaju više mogućnosti umetnicima i kolekcionarima da lakše stupe u međusobni kontakt i regulišu uslove ugovora, a kupcima da garantuju da su kupili originalno delo.
Svakako će biti zanimljivo pratiti razvoj ove oblasti i kada i kako će pravo nastojati da stigne i ukroti nezamenljive tokene.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autorke o datoj temi i nije zamena za angažovanje advokata ili finasijskog savetnika. Ovaj tekst ne predstavlja finasijski savet.
Autor: Advokatica Jovana Bošnjak
Svi znamo da je IT industrija najbrže rastuća industrija svuda u svetu, pa tako i kod nas. U Srbiji ima dosta kvalitetnih inženjera koji svoje znanje prodaju strancima od čega jako lepo žive. Međutim, da bi Srbija prešla na viši nivo i uhvatila voz 4.0 industrijske revolucije, bez obzira na sve perspektive koje IT sektor pruža, nužno je da radi na razvoju svojih proizvoda i rešenja, a ne samo da vrši usluge razvoja i pružanja podrške stranim klijentima. A sopstvenih kvalitetnih i konkurentnih rešenja nema bez ulaganja u istraživanje i razvoj (R&D).
Izgleda da je i država prepoznala taj trend i nizom različitih poreskih olakšica odlučila da pomogne domaćim firmama da više ulažu u istraživanje i razvoj čime se daje prilika da pored klasičnog outsourcing-a, razvijamo i svoja rešenja. Čini se da je i pored svih dostupnih olakšica, nedovoljan broj subjekata upoznat sa njima i shodno tome ih ne koristi. Cilj ovog članka je da upozna inovativne startapove sa olakšicama koje su im dostupne i da pomogne razvoju inovativnih rešenja u Srbiji. Pa, hajde da vidimo šta nam je dostupno!
Prva već spomenuta olakšica je priznavanje dvostrukih troškova istraživanja i razvoja u poreskom bilansu u odnosu na knjigovodstvene troškove. Istraživanje je definisano kao originalno ili planirano istraživanje preduzeto u cilju sticanja novog naučnog ili tehničkog znanja i razumevanja, što može da obuhvata troškove zarada zaposlenih koji rade na poslovima istraživanja i razvoja, troškove licenca za neophodne softvere, troškove nabavke neophodnih materijala i opreme, troškove u vezi sa zaštitom prava intelektualne svojine poput troškova deponovanja softvera, podnošenja patentne prijave itd. Međutim, troškovi reklamiranja, promovisanja, prodaje, obuke zaposlenih kao i troškovi održavanja sredstava ili nematerijalne imovine koji se koriste za potrebe istraživanja i razvoja neće se priznati.
Važno je istaći da ova pogodnost ne zavisi od konkretnog rezultata samog istraživanja, već ima za cilj podsticanje preduzimljivosti i inovativnosti bez kojih nema novih proizvoda i rešenja. Bitno je jedino da takvi troškovi budu ostvareni u Srbiji, čime se na indirektan način podstiče domaća privreda, ali i sprečava situacija da se ova olakšica koristi u slučaju kada domaća firma radi na poslovima istraživanja i razvoja za strano povezano lice.
Nakon što ste posle mukotrpnog procesa pokušaja i pogrešaka došli do rezultata, vreme je da uživate plodove svog rada zaštićenog pravom intelektualne svojine. Bilo da ste radili na razvoju softvera (koji pravno predstavlja autorsko delo) ili na razvoju pronalaska, imate opciju da smanjite svoju poresku obavezu do 80% na prihode koje ostvarujete komercijalizacijom prava intelektualne svojine, čime efektivnu poresku stopu poreza na dobit pravnih lica možete smanjiti sa 15% na 3%.
Da biste ovo ostvarili, potrebno je da softver kao autorsko delo deponujete kod nadležnog organa. Pored deponovanja softvera za potrebe korišćenja prava na poresku olakšicu, nije loše znati da deponovanje softvera može biti korisno i za eventualne sporove oko postojanja autorsko-pravne zaštite softvera. Pogodnost je ta i da deponovanjem softvera mogu biti obuhvaćene i kasnije prerade i nadogradnje, što je od velike važnosti imajući u vidu da se softver svakim apdejtom menja i nadograđuje. Ukoliko ste radili na razvoju pronalaska, potrebno je da imate priznato pravo na patent ili da ste već podneli patentnu prijavu.
Konačno, da bi mogli iskoristiti izuzimanje iz poreske osnovice poreza na dobit pravnih lica do 80%, morate da kvalifikovani prihod (prihod koji ste ostvarili tako što ste ustupili nekom trećem licu pravo da koristi vaš softver ili patent, i sa kojim ste tim povodom sklopili odgovarajući ugovor), posebno iskažete u poreskom bilansu.
Pametnom upotrebom navedene 2 poreske olakšice, možete pored razvoja sopstvenih proizvoda i rešenja, potpuno legalno da platite nula poreza na dobit pravnih lica Republici Srbiji i da ta sredstva iskoristite za dalje istraživanje i razvoj, privlačenje najboljih kadrova, akviziciju novih korisnika itd. čime postajete i konkurentniji.
Ako ste mislili da nema više dostupnih poreskih olakšica, prevarili ste se. Naime, ukoliko se odlučite da uložite u inovativni startap u kome u momentu ulaganja zasebno ili sa povezanim licima ne posedujete 25% udela, možete da ostvarite pravo na poreski kredit u visini od 30% uloženih sredstava. To praktično znači da u narednih 5 godina za taj iznos možete umanjiti svoju obavezu povodom poreza na dobit pravnih lica. Važno je istaći da ne smete smanjivati svoje ulaganje u periodu od 3 godine od dana ulaganja u inovativni startap. Maksimalan iznos umanjenja poreske obaveze za jednu poresku godinu iznosi 50 miliona dinara, dok je ukupan limit 100 miliona dinara.
Nadamo se da je ovaj članak pomogao inovativnim startapima, onima koji to nameravaju da postanu, ali i svim drugim zainteresovanim licima da se upoznaju sa raznim olakšicama koje su im dostupne. Međutim, ni ovo nisu sve dostupne olakšice, već ih ima još. Ali o tome u sledećem članku. Budite slobodni da postavljate pitanja, komentarišete i delite članak!
NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi, i nikako nije zamena za angaživanje pravnika ili advokata.
AUTOR: Bogdan Vujović
MEDIJSKO PRAVO je grana prava koja se bavi medijima (štampanim, radio, TV i elektronskim), oglašavanjem, telekomunikacijom, ali i pitanjima slobode govora i izražavanja, pitanjima cenzure, pitanjima medijske etike, pitanjima autorskog prava u medijima, pitanjima prava konkurencije u medijima, te naposletku problematikom prouzrokovanja i naknade štete putem medija.
Ustav RS daje temelje za ovu granu pravna propisujući da su sloboda mišljenja i izražavanja i pravo na obaveštenost (informisanost) kao ljudska prava. Tako član 46. koji glasi: „Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.” Dok član 51. glasi: „Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.” Cela oblast medijskog prava zasniva se na ova dva ljudska prava.
Osnovni zakonski akti u ovoj oblasti jesu Zakon o javnom informisanju i medijima (2014), Zakon o elektronskim komunikacijama, Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju. Takođe, za ovu oblast je značajan i Zakon o autorskim i srodnim pravima.
PRAVO NA INFORMISANOST je ljudsko pravo koje pripada svakom čoveku. Ovo pravo podržava pravo na slobodno izražavanje, ali je često u sukobu često sa pravom na privatnost. Pitanje kada pravo pojedinca na privatnost prevagne u odnosu prava javnosti da bude informisano je uvek bilo granično pitanje i dan danas ne postoje jasno utvrđena pravila. Informacije iz privatnog života lica, lični zapis (pismo, privatan čet), zapis lika (fotografija), zapis glasa, ne mogu se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče. Ipak, zakon predviđa određeni broj situacija kada je informaciju moguće objaviti bez pristanka. Na primer, ako je lice samo dostavilo informaciju radi objavljivanja, ako je lice dalo povoda da se objavi informacija privlačeći pažnju javnosti, ako vrši političku funkciju i dr. Lice ima pravo da traži da medij objavi odgovor na informaciju o njemu.
Pravo na informisanje može doći u sukob i sa pravom na pravično suđenje, pogotovo sa pretpostavkom nevinosti. To je najčešće slučaj zbog neadekvatnog i neetičkog postupanja onih koji čine sadržinu informacije.
MEDIJSKE SLOBODE su pre svega zasnovane na SLOBODI IZRAŽAVANJA i izdavaštva i CILJ im je da omoguće pravovremeno i istinito informisanje. Postavlja se pitanje širine te slobode i da li mediji odgovaraju za neistinitost vesti?
Pitanje LAŽNIH VESTI je danas jedno od najaktuelnijih pitanja vezano za medijsko pravo. Danas se sve češće gubimo u vrtlogu dezinformacija, a nivo manipulacije koji dolazi od medija je u stalnom porastu. Internet je nekada bio slobodan prostor, ali je danas glavno sredstvo manipulacije. Kako se ovome suprotstaviti pored slobode izražavanja, još uvek nije rešeno. Naime, postoji odgovornost za iznošenje neistinitih informacija koja nas štiti od ovog fenomena, ali je usmerena na zaštitu pojedinca o kome se radi u vesti. On ima pravo naknade štete. A društvo kao takvo nema pravo kolektivne zaštite od manipulacije. Pravno sredstvo koje bi to omogućilo još ne postoji. Naknada štete je sistem kojim se štite pojedinci od lažnih vesti koje povređuju njihova lična prava, a kao sredstvo kolektivne zaštite trebalo bi se javiti nezavisno regulatorno telo, koje je politički izabran organ. Lažna vest se može plasirati namerno ili greškom. Kako bi se to što manje dešavalo greškom postoje određene obaveze koje novinari imaju u svom radu. Novinar ima obavezu da proveri poreklo, istinitost i potpunost informacije koju prenosi. Ako se u neku informaciju od javnog interesa sumnja, potrebno je izvestiti javnost da u pogledu te činjenice postoji neizvesnost. Lažne vesti plasirane u nameri da se postigne svrha zabave, komedije i satire i kada su kao takve očigledne ne predstavljaju sporni sadržaj.
Novinar, odnosno urednik imaju obavezu NOVINARSKE PAŽNJE. Ukratko, oni moraju ceniti koje su informacije relevantne, odnosno istinite. Na primer: SMS poruka ne može se smatrati pouzdanim izvorom informacija sama po sebi, jer ne garantuje identitet pošiljaoca i zato radi provere porekla i istinitosti informacije sadržane u SMS poruci, zakonska obaveza novinarske pažnje zahteva da se stupi u kontakt sa osobom od koje izjava navodno potiče.
Zaštita ANONIMNOG IZVORA je jedan od prirodnih ciljeva novinara. Zakon kaže da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim kada se informacija odnosi na krivično deli i/ili izvršioca istog, a kada je u pitanju delo za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje 5 godina, i kad se podaci o tom delu ne mogu pribaviti na drugi način.
PRAVO OGLAŠAVANJA se takođe izučava u okviru medijskog prava. Zakon o oglašavanju iz 2016. godine uređuju se sadržina oglasne poruke, opšta pravila oglašavanja, posebna pravila i ograničenja, direktno oglašavanje, sponzorstvo, pravna zaštita i nadzor. Zabranjena je promocija proizvoda za koje se zna da su štetni, kao i dovođenje auditorijuma u zabludu povodom kvaliteta i cene. Važna su i pravila koja ograničavaju publiku koja može biti targetirana, i to na osnovu starosti.
Od posebnog značaja za medijsko pravo jeste PRAVO INTELEKTUALNE SVOJINE na koje se ono naslanja. Putem medija može se desiti da dođe do povrede autorskih prava, pogotovo sa razvojem interneta. Postavlja se pitanje da li su novinarski tekstovi zaštićeni autorskim pravom i u kojem obimu?
Pravo ZAŠTITE KONKURENCIJE takođe ima svoje specifičnosti vezano za oblast medija, a obzirom da je konkurencija u medijima od direktnog značaja za širu javnost, informisanost iste, ali i političke slobode i ravnopravnost političkog delovanja. Svaka dotacija iz državnog budžeta u medijima se gleda kao mešanje u slobodno tržište, a to je dobrim delom ograničeno na svakom tržištu, a pogotovo je pod lupom kada je u pitanju medijsko tržište, obzirom na važnost ovog tržišta za političku utakmicu.
Regulatorno telo za elektronske medije (REM) je nezavisno regulatorno telo u Srbiji, sa svojstvom pravnog lica koje ima preneta javna ovlašćenja od strane države na osnovu kojih vrši poverene javne nadležnosti, a najpre kreira politiku i reguliše sadržaj u medijima. REM utvrđuje Predlog strategije razvoja medijske usluge radija i audio-vizuelnih usluga u Republici Srbiji, i dostavlja je, poštujući zakonom predviđenu proceduru Vladi RS na usvajanje, izdaje dozvole za pružanje medijske usluge televizije i linearne medijske usluge radija, odlučuje o prijavama u vezi sa programskim delovanjem pružalaca medijskih usluga, daje inicijativu za izmene zakona, utvrđuje bliža pravila koja se odnose na programske sadržaje a u vezi sa zaštitom dostojanstva ličnosti i drugih ličnih prava, zaštitom prava maloletnika, zabranom govora mržnje i dr, vrši analize relevantnog medijskog tržišta i vrši još mnogo poslova u ovoj oblasti. Organi regulatornog tela su Savet i predsednik Saveta.
Obzirom na opšte pravilo da svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, dolazimo do pitanja NAKNADE ŠTETE prouzrokovane putem medija. Ipak, Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa posebne odredbe koje se odnose na naknadu štete prouzrokovanu ovim putem. Lice na koje se odnosi informacija, koje trpi štetu zbog nezakonitog objavljivanja te informacije, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Novinar, odnosno odgovorni urednik (subjektivna odgovornost) i izdavač (objektivna odgovornost) odgovaraju za ovim putem nastalu štetu. Obzirom na ovu razliku u obliku odgovornosti, urednik odgovara tek nakon što se utvrdi njegova krivica za nastalu štetu. Moguće je isključenje odgovornosti novinara, urednika i izdavača u slučajevima koji su taksativno nabrojani u zakonu. Što se tiče visine naknade štete, o njoj odlučuje sud, a pri odlučivanju pored subjektivnog elementa sud ceni i da li je tužilac pokušao da umanji štetu i da li je tuženi onemogućavao tuženog u umanjenju štete. Rok za podnošenje tužbe za naknadu štete je šest meseci od dana kada je informacija koja nije smela biti, bila objavljena, ili od dana kada je propušteno da bude objavljena informacija koja je morala biti objavljena. Ako je objavljenom informacijom ili zapisom povređeno lično dostojanstvo, autentičnost, odnosno privatnost lica, lice čija su prava povređena ima pravo da od izdavača tužbom zahteva deo ostvarene dobiti.
Pružalac medijske usluge odgovara za sadržaj programa, a bez obzira na to da li ga je proizveo pružalac ili drugo lice (zakupljeni termin, nezavisna produkcija, javljanje u program i dr.).
Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa odredbe koje se odnose na procesna pitanja, a za ona pitanja koja nisu predviđena ovim zakonom kao lex specialis-om, konsultuju se opšte odredbe parničnog postupka.
NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika ili advokata.
AUTOR: Denis Tul
Krajem prošle godine, stupio je na snagu dugo čekani Zakon o digitalnoj imovini (Zakon), koji je počeo da se primenjuje 29.06.2021. Zakonom je digitalna imovina po prvi put uvedena u srpske pravne okvire. Pored toga izvršene su izmene i dopune relevantnih poreskih zakona koje su takođe počele da se primenjuju 29.06.2021., a kojima se digitalna imovina uvodi kao oporeziva kategorija.
Kao što je to običaj kod potpuno nove zakonske materije, ostavljen je nešto duži rok za početak primene Zakona od 6 meseci od dana stupanja na snagu kako bi se zainteresovanim subjektima ostavilo vremena da se upoznaju sa materijom kao i da bi Narodna banka Srbije (NBS) i Komisija za hartije od vrednosti (Komisija) doneli podzakonske akte kojima detaljnije regulišu materiju Zakona. Shodno podeli iz Zakona, NBS je prva donela odluke koje se tiču virtuelnih valuta, dok je Komisija nešto kasnije donela pravilnike koji se tiče digitalnih tokena.
Kako je donošenje Zakona krajem prošle godine pozdravljeno kao značajan iskorak u povećanju pravne sigurnosti i razvoju tržišta digitalne imovine u Srbiji, tako su i očekivanja privrede i javnosti da podzakonski akti (koji su zapravo u praksi i bitniji od generalno opštih odredaba Zakona) ne budu opterećujući i da omoguće privredi (ali i investicionoj javnosti) ono što joj je najpotrebnije – okruženje za razvoj bez nepotrebnih nameta i ograničenja. U nastavku ovog članka sledi analiza najzanimljivijih odredaba 3 odluke koje je NBS donela povodom detaljnije regulacije virtuelnih valuta. Pravilnici koje je donela Komisija neće biti obrađeni u ovom članku.
Prva i svakako najznačajnija odluka je Odluka o sprovođenju odredaba zakona o digitalnoj imovini koje se odnose na davanje dozvole za pružanje usluga povezanih s virtuelnim valutama i saglasnosti Narodne banke Srbije (Odluka 1). Tako Odluka 1 navodi da je privredno društvo koje namerava da pruža usluge povezane s virtuelnim valutama dužno da pored uslova predviđenih Zakonom između ostalog dostavi sledeću dokumentaciju: pravila poslovanja, program aktivnosti kojim se bliže uređuju način i uslovi pružanja usluga povezanih s virtuelnim valutama, poslovni plan s projekcijom prihoda i rashoda za prve 3 godine poslovanja na osnovu kojeg se može zaključiti da će podnosilac zahteva biti u stanju da obezbedi ispunjenost odgovarajućih organizacionih, kadrovskih i tehničkih uslova koji uključuje broj i vrstu očekivanih korisnika kao i očekivanu vrednost transakcija, opis planiranih mera za zaštitu novčanih sredstava korisnika, opis mera unutrašnje kontrole, planirane obuke zaposlenih itd. Možemo primetiti da su istu dokumentaciju pored budućeg pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama dužni podneti i drugi subjekti pod nadzorom NBS-a (banke, osiguravajuća društva, lizing društva itd.), što predstavlja vrlo jasan pokazatelj budućeg pravca u kome će se ova industrija kretati (barem sa regulatorne tačke gledišta).
Posebno bi izdvojili odredbe Odluke 1 koje određuju uslove koje mora da ispuni član uprave pružaoca usluga, odnosno rukovodilac pružaoca usluga među kojima se ističe najmanje 3 godina iskustva na rukovodećem položaju u licu u finansijskom sektoru ili u privrednom društvu, odnosno pravnom licu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama gde Odluka 1 kao primere navodi pružanje usluga povezanih s drugom vrstom digitalne imovine, delatnosti informacionih tehnologija i portfolio menadžere. Izuzetno, Odluka 1 dopušta mogućnost da lice pored prvog stepena visokog obrazovanje ima samo godinu dana radnog iskustva, ali isključivo na rukovodećem položaju u licu u finansijskom sektoru ili u privrednom društvu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama.
Imajući u vidu novost industrije digitalne imovine i pretpostavljenu želju zakonodavca da Zakonom i podzakonskim aktima podrži industriju, postavljamo pitanje da li je neophodno postavljati ovakve uslove za lica koje će rukovoditi pružaocima usluga, tim pre što do sada prvensteno usled neregulisanosti materije digitalne imovine nije postojala prilika da neko tek tako bude „na rukovodećoj poziciji u privrednom društvu čija je delatnost slična poslovima u vezi s pružanjem usluga povezanih s virtuelnim valutama.“ Dodajmo ovome činjenicu i da banke i druge finansijske organizacije do sada nisu imale dodira sa svetom digitalne imovine (čime niko od rukovodilaca nije mogao doći u dodir sa virtuelnim valutama u okviru obavljanja svog posla), niti da su portfolio menadžeri posebno trgovali digitalnom imovinom u Republici Srbiji i lako možemo doći do zaključka da ove odredbe (iako osnovano pretpostavljamo donete u cilju zaštite korisnika ovih usluga) u najmanju ruku stvaraju nepotrebno opterećenje koje može otežati razvoj ove industrije ili rezervisati ga samo za krupne igrače koji imaju dovoljno kapitala i logistike da ispune sve postavljene uslove (ili još gore uvoz visoko kvalifikovane radne snage iz inostranstva koja bi ispunjavala pomenute uslove).
Sledeći značajan podzakonski akt je Odluka o bližim uslovima i načinu vršenja nadzora nad pružaocem usluga povezanih s virtuelnim valutama i izdavaocem i imaocem virtuelnih valuta (Odluka 2).
Interesantno je da pored pružaoca usluga i izdavaoca koji predstavlja domaće ili strano fizičko lice, preduzetnika ili pravno lice koje je izdalo digitalnu imovinu/virtuelne valute, Odluka 2 određuje da je imalac virtuelnih valuta:
- pravno lice, preduzetnik i fizičko lice koje koriste ili su koristili uslugu povezanu s virtuelnim valutama kod pružaoca usluga,
- pravno lice i preduzetnik i fizičko lice koji su stekli virtuelnu valutu, bez obzira na način sticanja, a nisu obuhvaćeni prvim stavom ove odredbe (npr. lice koje je steklo virtuelnu valutu rudarenjem ili na osnovu neposredne kupovine od prodavca virtuelnih valuta, nezavisno od pružaoca usluga ‒ OTC trgovanje).
Navedeno ima za posledicu da bi pored pružaoca usluga i izdavaoca (za koje je logično očekivati da potpadaju pod nadzor NBS i da su dužni da ispune različite obaveze usklađenosti, izveštavanja itd.), kao subjekti nadzora, nadzoru NBS-a podležu i lica koja su kupila/prodala virtuelnu valutu preko pružaoca usluga (menjačnica), lica koja rudare virtuelne valute kao i lica koja su na OTC tržištu nabavila virtuelnu valutu od lica koje nije pružalac usluga.
U vezi sa spomenutim, Odluka 2 određuje da se njene odredbe primenjuju na subjekte nadzora koji su preduzetnici, odnosno fizička lica na način i u meri u kojoj je takva primena moguća. Smatramo da ova krajnje nejasna odredba znači da će NBS kontrolisati fizička lica i preduzetnike u meri u kojoj to tehničke organizacione, ali i kadrovske sposobnosti NBS budu dozvoljavale što je u ovom momentu veoma teško predvideti kako će izgledati. Da li ova odredba treba da predstavlja upozorenje fizičkim licima i preduzetnicima koji poseduju virtuelne valute ostaje pod znakom pitanja. Jedno je međutim sigurno, a to je da će fizička lica koja steknu virtuelnu valutu na neki od pomenutih načina, dvaput razmisliti da li će npr. podneti poresku prijavu za utvrđivanje poreza na kapitalnu dobit.
Odluka 2 dalje uređuje da NBS vrši nadzor u pogledu usklađenosti poslovanja subjekta nadzora sa Zakonom i propisima donetim na osnovu Zakona (koji pored donetih odluka uključuje i ostale buduće podzakonske akte koje NBS može doneti).
Što se tiče samog nadzora, Odluka 2 određuje da NBS može da vrši nadzor prikupljanjem, praćenjem, proveravanjem i analizom izveštaja i druge dokumentacije i podataka koje subjekt nadzora dostavlja NBS kao i pristupom informacionim sistemima (npr. provera mašina za rudarenje). Odluka 2 propisuje da je subjekt nadzora dužan da ovlašćenim licima omogući obavljanje neposrednog nadzora nad poslovanjem i da sarađuje s njima kao i da im pruži neophodnu tehničku podršku radi uvida u podatke, odnosno poslovne knjige i dokumentaciju (npr. provera poslovnih knjiga, provera dokaza za kupljene mašine za rudarenje itd.). Navedena odredba potvrđuje da NBS ovim putem faktički želi da izjednači pružaoce usluga (a donekle i izdavaoce virtuelnih valuta) sa drugim finansijskim subjektima pod nadzorom NBS, prvo tako što im propisuje sličan režim za dobijanje dozvole i drugo tako što im nameće nadzor.
Odluka koja se direktno naslanja na Odluku 2 je Odluka o bližim uslovima i načinu vođenja evidencije imalaca virtuelnih valuta (Odluka 3). Odlukom 3 utvrđuju se bliži uslovi i način na koji NBS vodi evidenciju podataka o pravnim licima i preduzetnicima koji su imaoci virtuelnih valuta. Imaoci virtuelnih valuta, u smislu Odluke 3 jesu:
1) domaće ili strano pravno lice i preduzetnik koji koriste ili su koristili uslugu povezanu s virtuelnim valutama kod pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama koji ima dozvolu NBS za pružanje tih usluga;
2) pravno lice i preduzetnik koji su stekli virtuelnu valutu, bez obzira na način sticanja, a nisu obuhvaćeni prvom odredbom ovog stava (npr. lice koje je steklo virtuelnu valutu rudarenjem ili na osnovu neposredne kupovine od prodavca virtuelnih valuta ili nezavisno od pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama ‒ OTC trgovanje).
Tumačenjem odredaba Odluke 3 dolazimo do zaključka da bi se pod datu definiciju moglo podvesti svako pravno lice ili preduzetnik (ali ne i fizičko lice) koji je ikada kupio/prodao digitalnu imovinu preko pružaoca usluga povezanih s virtuelnim valutama (menjačnica), zatim pravno lice ili preduzetnik koji je shodno odredbama Zakona primio od potrošača digitalnu imovinu preko pružaoca usluga za prihvatanje/prenos digitalne imovine (koji je izvršio zamenu virtuelne valute i isplatio dinare) kao i pravno lice ili preduzetnik koji rudari virtuelnu valutu ili koji je stekao virtuelnu valutu na OTC tržištu.
Utvrđivanje svojstva imaoca virtuelnih valuta je značajno iz razloga što Odluka 3 propisuje da je imalac virtuelnih valuta dužan da elektronski preko sajta NBS-a, dostavi NBS-u pored opštih podataka (poput poslovnog imena, matičnog broja itd.) i sledeće podatke:
- adresu virtuelnih valuta koju koristi, odnosno koju je koristio za izvršenje transakcije s virtuelnim valutama, odnosno sticanje virtuelne valute, a ako koristi nekoliko adresa – sve te adrese;
- osnov sticanja virtuelne valute (npr. rudarenje, pravni posao na osnovu kog je stečena virtuelna valuta poput ugovora o kupovini itd.)
- datum sticanja virtuelne valute (za svaku novu adresu virtuelnih valuta preko koje su stečene virtuelne valute);
- datum od kada više ne poseduje virtuelne valute na dostavljenoj adresi, odnosno dostavljenim adresama virtuelnih valuta.
Radi olakšavanja imaocima da ispune svoje obaveze, NBS je nedavno donela tehničko uputstvo za elektronsko dostavljanje podataka za vođenje evidencije imalaca virtuelnih valuta.
Jasna je intencija NBS-a, a to je potpuna kontrola nad svim transakcijama u vezi s virtuelnim valutama (čime se faktički u potpunosti isključuje decentralizacija, anonimnost i nemogućnost mešanja države u transakcije sa virtuelnim valutama.
Na osnovu dostavljenih podataka od strane imaoca virtuelnih valuta, NBS vodi Evidenciju imalaca virtuelnih valuta. Odluka 3 posebno napominje da se u Evidenciji imalaca virtuelnih valuta ne vode podaci o vrednosti izvršenih transakcija s virtuelnim valutama, niti o vrednosti virtuelnih valuta koje imalac virtuelnih valuta poseduje. Imajući na umu oporezivanje transakcija s virtuelnim valutama, na ovom mestu se postavlja pitanje čemu evidencija ako se u njoj ne vodi vrednost transakcije, odnosno vrednost virtuelnih valuta koje imalac virtuelnih valuta poseduje.
Odluka 3 nameće obavezu imaocima virtuelnih valuta da NBS-u dostavi navedene podatke u roku od 15 dana od dana svakog sticanja virtuelne valute korišćenjem adrese virtuelnih valuta koja je različita od adrese virtuelnih valuta iz Evidencije imalaca virtuelnih valuta za tog imaoca, odnosno u roku od 15 dana od dana promene navedenih podataka.
Umesto zaključka, možemo postaviti veoma zanimljivo pitanje koliko subjekata ima nameru da prijavi da rudari virtuelnu valutu ili da je steklo virtuelnu valutu preko OTC tržišta. Napomene radi, sva fizička i pravna lica koja steknu virtuelnu valutu preko pružaoca usluga će po automatizmu biti prijavljena NBS-u, pošto će to kao svoju zakonsku obavezu izvršiti pružalac usluga.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata.
Autor: Bogdan Vujović
Šta očekuje rudare nakon početka primene Zakona o digitalnoj imovini?
Pre šest meseci, tačnije 29.12.2020. godine na snagu je stupio Zakon o digitalnoj imovini (Zakon), prvi pravni akt koji detaljno zakonski uređuje oblast digitalne imovine u Republici Srbiji. Pored Zakona izvršene su i izmene i dopune Zakona o porezu na dohodak građana, Zakona o porezu na dobit pravnih lica, Zakona o porezima na imovinu, Zakona o PDV-u, Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma čime je pored pravne regulacije, digitalna imovina po prvi put uvedena u srpske pravne okvire kao oporeziva kategorija. O oporezivanju fizičkih lica kao i pravnih lica povodom digitalne imovine već smo pisali.
Zakon, odredbe koje se tiču digitalne imovine u poreskim zakonima kao i odredbe Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma koje se tiču digitalne imovine počinju da se primenjuju po isteku 6 meseci od dana stupanja na snagu, odnosno 29.06.2021. godine kako bi se subjektima koji se bave uslugama povezanim sa digitalnom imovinom ostavio rok da se usklade sa novim pravnim režimom.
Što se rudara tiče, Zakon jasno kaže da je rudarenje dozvoljeno kako za fizička tako i za pravna lica i da se odredbe Zakona povodom izrudarene digitalne imovine ne primenjuju na rudare. Međutim, da li to znači da rudari mogu sa izrudarenom digitalnom imovinom raditi šta im je volja?
Rudari svakako imaju pravo da rudare digitalnu imovinu kao i da drže izrudarenu digitalnu imovinu. Međutim šta ukoliko se odluče da izrudarenu digitalnu imovinu prodaju, odnosno unovče? Zakon o porezu na dohodak građana (ZPDG) određuje da su rudari dužni da plate porez na ostvarenu kapitalnu dobit iz rudarenja po stopi od 15%. Ovo važi kako za rudare bilo da su oni fizička ili pravna lica. U nastavku članka, ukoliko nije drugačije naznačeno, izloženo se odnosi na rudare kao fizička lica.
Ovde primećujemo da je naš zakonodavac stao na poziciju kao i manjina uporednih poreskih sistema po kojoj se oporeziv događaj dešava, tek kada rudar raspolaže izrudarenom digitalnom imovinom, a ne u momentu dobijanja iste kao vid nagrade za rudare. Ističemo da je u skladu sa srpskim poreskim propisima ovo bila jedina opcija, imajući u vidu da se digitalna imovina oporezuje porezom na kapitalnu dobit, čija je osnovna odlika upravo da momentom raspolaganja digitalnom imovinom nastaje oporeziv događaj, a ne momentom kupovine digitalne imovine. Ističemo da postoji razlika između podnošenja poreske prijave za utvrđivanje poreza na kapitalnu dobit između fizičkih lica i preduzetnika s jedne strane i pravnih lica s druge strane i upućujemo čitaoce da zarad podsećanja pogledaju prethodni članak.
ZPDG nadalje precizira da u slučaju prenosa digitalne imovine stečene rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati iznos troškova koje je rudar imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine koje može da dokumentuje. Ova poprilično nejasna odredba u praksi otvara pitanja da li bi rudar pored kupovine mašina za rudarenje i utrošene električne energije mogao još nešto da dokumentuje kao trošak rudarenja digitalne imovine. Takođe, postavlja se pitanje na koji način bi rudar mogao da dokaže koliko je struje od ukupne potrošnje struje otišlo na rudarenje, odnosno da li bi to značilo postojanje zasebnog brojila koje bi merilo potrošnju struje samo za mašine koje rudare (imajući u vidu da prosečno domaćinstvo uglavnom ima samo jedno brojilo). Zatim, postavlja se pitanje da li će rudar faktički platiti porez na kapitalnu dobit na iznos celokupne prodajne cene ako ne može da dokumentuje vrednost nabavljenih mašina i utrošene struje što nije tako teško zamisliti.
Ipak, na prvu loptu moramo zaključiti da je plaćanje poreza od 15% na ostvarenu kapitalnu dobit koja predstavlja razliku između prodajne i nabavne cene digitalne imovine povoljnije od režima koji je važio (koji je na snazi do 29.06.2021.). Naime, do sada prema ekstenzivnom tumačenju odredbi ZPDG izrudarena digitalna imovina se mogla oporezovati po stopi od 20% kojom se mogu oporezovati svi drugi prihodi koji nisu oporezovani po drugom osnovu ili nisu izuzeti od oporezivanja ili oslobođeni plaćanja poreza po ZPDG.
Pored nejasnoća koje se javljaju povodom dokumentovanja nabavne cene pre početka primene Zakona i drugih propisa vezanih za digitalnu imovinu, postavlja se i pitanje na koji način se može izvršiti efikasna kontrola rudara od strane Poreske uprave (posebno imajući u vidu tehničke kapacitete i stručna znanja), ali i kontrola podnošenja poreskih prijava prilikom prodaje digitalne imovine.
Izgleda da je NBS kao organ nadležan za nadzor i sprovođenje Zakona u delu virtuelnih valuta (kao oblika digitalne imovine) u naznakama dao odgovor na ovo pitanje. Ističemo kao posebno zanimljivu odredbu iz jedne od odluka koju je u maju donela NBS sa ciljem detaljnijeg regulisanja odredbi Zakona, a koja ističe da nadzoru NBS između ostalog podležu pravna i fizička lica i preduzetnici koji su kupili/prodali virtuelnu valutu preko pružaoca usluga (npr. preko menjačnice), lica koja rudare virtuelne valute kao i lica koja su na OTC tržištu nabavila virtuelnu valutu od lica koje nije pružalac usluga (npr. nabavila od drugog fizičkog ili pravnog lica). Što se nadzora nad pravnim licima tiče, u pitanju je zasebna tema koja je uređena različitim odlukama NBS kojima je propisan sijaset obaveza usklađivanja i izveštavanja NBS. Međutim ono što nas na ovom mestu najviše zanima je kakav nadzor mogu da očekuju fizička lica koja se bave rudarenjem ili fizička lica koja su kupila/prodala virtuelnu valutu preko menjačnice ili na OTC tržištu?
NBS navodi da se spomenute odredbe primenjuju na subjekte nadzora koji su preduzetnici, odnosno fizička lica na način i u meri u kojoj je takva primena moguća. Smatramo da ova krajnje nejasna odredba znači da će NBS kontrolisati fizička lica i preduzetnike u meri u kojoj to tehničke organizacione, ali i kadrovske sposobnosti NBS budu dozvoljavale što je u ovom momentu veoma teško predvideti kako će izgledati. Jedno je međutim sigurno, a to je da će fizička lica koja steknu virtuelnu valutu na neki od pomenutih načina, dvaput razmisliti da li će npr. podneti poresku prijavu za utvrđivanje poreza na kapitalnu dobit.
Nažalost, izgleda da odgovore na ova, ali i mnoga druga pitanja nećemo dobiti pre početka primene Zakona a možda ni dugo nakon toga. Do tada, ostaje da se zajedno zajedno sa sadašnjim i budućim pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom, ali i svim pravnim i fizičkim licima koja su nabavila digitalnu imovinu preko pružaoca usluga ili na OTC tržištu ili putem rudarenja nadamo da nadzor NBS neće biti opterećujuć, te da neće demotivisati subjekte. Napominjemo i da za razliku od NBS, Komisija za hartiju od vrednosti kao organ nadležan za nadzor i primenu Zakona u pogledu digitalnih tokena, još nije donela podzakonska akta koja bi detaljnije regulisala oblast digitalnih tokena.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini, prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija.
Nakon što smo pisali o oporezivanju fizičkih lica u pogledu digitalne imovine, u ovom članku pisaćemo o tome na koji način i kojim porezima će biti oporezovana pravna lica u pogledu digitalne imovine.
Takođe, pokušaćemo i da odgovorimo na pitanja da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Da li Srbija može zahvaljujući donetom pravnom i poreskom okviru za digitalnu imovinu da se svrsta u red crypto/blockchain prijateljskih država poput Malte, Estonije, Kipra ili Južne Koreje? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune Zakona o porezu na dobit pravnih lica i Zakona o porezu na dodatu vrednost.
I Najvažniji zakon za privredu koji reguliše oporezivanje digitalne imovine je Zakon o porezu na dobit pravnih lica (ZPDPL). Po ugledu na Zakon o porezu na dohodak građana, tako i ZPDPL navodi da se ima platiti porez na kapitalnu dobit na razliku između nabavne i prodajne cene digitalne imovine. Skrećemo pažnju na postojanje razlike kod plaćanja poreza na kapitalnu dobit po kojoj su fizička lica i preduzetnici dužni da plate porez na ostvarenu kapitalnu dobit po realizaciji iste (podnošenjem poreske prijave u roku od 30 dana od realizacije kapitalne dobiti), dok kod pravnih lica tako utvrđena kapitalna dobit ulazi u oporezivu dobit koja će kasnije biti oporezovana porezom na dobit pravnih lica. Nabavnom cenom smatra se cena koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Ukoliko je digitalna imovina stečena rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati vrednost digitalne imovine iskazana u poslovnim knjigama obveznika, u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima.
Međutim, obveznik nije dužan platiti porez na kapitalnu dobit ukoliko ima dozvolu za pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom i koji je digitalnu imovinu nabavio isključivo radi dalje prodaje u okviru obavljanja usluga povezanih sa digitalnom imovinom. Drugim rečima, lica koja se bave prodajom digitalne imovine i za to poseduju odgovarajuću dozvolu nemaju obavezu plaćanja poreza na kapitalnu dobit ukoliko prodaju digitalnu imovinu u okviru obavljanje svoje delatnosti.
ZPDPL uvodi i poresku olakšicu po kojoj kapitalni dobici ostvareni prodajom digitalne imovine ne ulaze u poresku osnovicu (dok je za fizička lica oslobođenje samo 50%), ukoliko su novčana sredstva od te prodaje uložena u tom poreskom periodu u osnovni kapital rezidentnog obveznika, odnosno investicionog fonda u Republici Srbiji. Na navedeni način se umanjivanjem oporezive dobiti obveznika, vrši podsticaj subjektima da osim obavljanja poslovnih aktivnosti vezanih za digitalnu imovinu, ulažu i u pravna lica na teritoriji Srbije što za cilj ima povećanje sveukupne ekonomske aktivnosti.
II Zakon o porezu na dodatu vrednost (ZPDV) eksplicitno navodi da se PDV ne plaća kod prenosa virtuelnih valuta i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva. Ovo je posebno važno imajući u vidu da je usled ranijeg tumačenja virtuelnih valuta kao vida nematerijalne imovine, Ministarstvo finansija zauzelo stanovište da se na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva ima platiti PDV. Napominjemo da je izmenama ZPDV-a, Srbija stala na stranu evropskog suda pravde koji je još 2015. godine zauzeo stav da se PDV ne plaća na promet i zamenu virtuelnih valuta za novčana sredstva. Smatramo da će navedena odredba pozitivno delovati na poslovanje pružalaca usluga povezanih sa digitalnim imovinom, ali isto tako i na korisnike tih usluga, jer kao što je dobro poznato, promene poreskog opterećenja kod PDV-a po pravilu uvek snose krajnji korisnici. Skrećemo pažnju da ZPDV za razliku od ostalih poreskih zakona koji regulišu oporezivanje digitalne imovine izričito određuje da se PDV ne plaća kod prenosa i zamene virtuelnih valuta za novčana sredstva (a ne digitalne imovine), što jezičkim tumačenjem navodi na zaključak da se PDV ima platiti kod prenosa i zamene digitalnih tokena za novčana sredstva. Ostaje da vidimo da li će se Ministarstvo finansija oglasiti po ovom pitanju i tako otkloniti ovu potencijalnu nedoumicu.
Sada kada imamo kompletni pravni i poreski okvir, gde da počnemo?
Smatramo da je uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski i poreski priznate i regulisane kategorije, predstavlja nesumnjivu potvrdu da je digitalna imovina kao neodvojivi deo digitalne ekonomije prepoznata od strane države. Verujemo da svim sadašnjim i budućim pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave (ali i drugih državnih organa poput Narodne banke Srbije) da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine. Apelujemo ovim putem na sve zainteresovane subjekte uključujući državu i privredu, da je bitno raditi na podizanju sveopšte svesti o značaju i benefitima koje tehnologija (čiji je mali deo i digitalna imovina) u današnje digitalno doba može da donese pogotovo zemljama u tranziciji kakva je Srbija. Takođe, ukazujemo da bi valjalo razmisliti o nekoj vrsti svojevrsnog tax-free perioda u kome se ne bi plaćao porez na digitalnu imovinu poput Južne Koreje (koja je jedna od tehnološki najnaprednijih država i koja je globalno značajan blockchain hub) u kojoj se do 2023. neće plaćati porez na digitalnu imovinu.
Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je vrlo brzo, već 29. juna. Do tada su sva pravna lica – poreski obveznici imala vremena da se upoznaju sa navedenim odredbama i da odluče da li im se i pod kojim načinima isplati poslovanje u Srbiji ili da eventualno negde drugde potraže utočište za svoj biznis.
Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza, ali i usklađenosti Zakonom o digitalnoj imovini kao krovnim zakonom, kao i ostalim propisima koji nezaobilazno prate poslovni život u Srbiji.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Pored usvajanja Zakona o digitalnoj imovini koji počinje sa primenom 29.06.2021. prvog pravnog akta koji zakonski priznaje i reguliše oblast digitalne imovine izmenjen je i niz poreskih zakona kojima se digitalna imovina po prvi put uvodi u srpski pravni sistem kao oporeziva kategorija.
Važenje svakog poreskog sistema na svetu (pa i srpskog) zasniva se na načelu zakonitosti po kome država može da ubira samo one poreze koji su određeni u zakonu i to isključivo u zakonito sprovedenom postupku. Činjenica da do kraja prošle godine digitalna imovina nijednim zakonom nije bila određena kao oporeziva kategorija nije sprečavala Poresku upravu da se koristi krajnje širokom kategorijom drugih prihoda (pod koju se praktično mogu podvesti svi prihodi koji eksplicitno nisu zakonom navedeni kao oporezivi), te da prihode od digitalne imovine oporezuje po poreskoj stopi od 20%.
Da li je pravnoj neizvesnosti u smislu oporezivanja digitalne imovine konačno došao kraj ili ne? Kako će fizička lica u budućnosti plaćati porez na digitalnu imovinu? Da bi dali odgovor na ova pitanja, u nastavku teksta ćemo analizirati najznačajnije promene koje nam donose izmene i dopune zakona koji regulišu oporezivanje fizičkih lica, a to su Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o porezima na imovinu koji počinju da se primenjuju 29.06.2021.
I Zakon o porezu na dohodak građana (ZPDG) određuje da će se digitalna imovina oporezovati porezom na kapitalnu dobit što i predstavlja najčešću uporednopravnu praksu u zemljama poput SAD, Australije, Ujedinjenog Kraljevstva. Navedeno znači da će obveznici ZPDG biti dužni da u slučaju ostvarivanja pozitivne razlike između nabavne i prodajne cene digitalne imovine plate porez na kapitalnu dobit u iznosu od 15% na ostvarenu razliku. U slučaju negativne razlike, to će predstavljati kapitalni gubitak čije prebijanje sa kapitalnim dobicima obveznik može da vrši u narednih 5 godina.
ZPDG definiše nabavnu cenu digitalne imovine kao cenu koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu. Navedeno znači da bi obveznik kao nabavnu cenu mogao da prikaže cenu po kojoj je kupio digitalnu imovinu (kako u zemlji tako i u inostranstvu) od ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica), dok bi kao prodajnu cenu mogao prikazati cenu po kojoj je putem usluga ovlašćenog pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (npr. menjačnica) izvršio prodaju.
Što se tiče rudarenja, ZPDG određuje da u slučaju prenosa digitalne imovine koju je obveznik stekao rudarenjem, nabavnom cenom će se smatrati iznos troškova koje je obveznik imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine koje može da dokumentuje. Ova poprilično nejasna odredba u praksi otvara pitanja da li bi obveznik pored kupovine mašina za rudarenje i utrošene električne energije mogao još nešto da dokumentuje kao trošak rudarenja digitalne imovine, zatim da li bi to značilo postojanje zasebnog brojila koje bi merilo potrošnju struje samo za mašine koje rudare, da li će faktički platiti porez na kapitalnu dobit na iznos celokupne prodajne cene ako ne može da dokumentuje vrednost nabavljenih mašina i utrošene struje, obavezu čuvanja računa za struju itd. Takođe, postavlja se i pitanje na koji način se može izvršiti efikasna kontrola rudara od strane Poreske uprave, ali i kontrola podnošenja poreskih prijava prilikom prodaje digitalne imovine.
Ovde primećujemo da je naš zakonodavac stao na poziciju kao i manjina uporednih poreskih sistema po kojoj se oporeziv događaj dešava, tek kada rudar raspolaže izrudarenom digitalnom imovinom, a ne u momentu dobijanja iste kao vid nagrade za rudare. Napominjemo da je u skladu sa srpskim poreskim propisima ovo bila jedina opcija, imajući u vidu da se digitalna imovina oporezuje porezom na kapitalnu dobit, čija je osnovna odlika upravo da momentom raspolaganja digitalne imovine nastaje oporeziv događaj, a ne momentom kupovine digitalne imovine.
Novost predstavlja i mogućnost da se zaposlenima isplaćuju bonusi/podsticaji u digitalnoj imovini koja će činiti deo zarade i na koju će poslodavac plaćati poreze i doprinose, čime se Srbija pridružila praksi država poput Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i Novog Zelanda. Interesantno je da će taj iznos biti priznat kao nabavna cena kada ih zaposleni bude prodavao pri čemu zaposleni plaća samo porez na kapitalnu dobit kao razliku između vrednosti na koju je poslodavac platio poreze i doprinose i cene po kojoj ih proda. Navedena opcija nesumnjivo predstavlja znak da sve više zaposlenih želi da bude delom isplaćeno u nekom obliku digitalne imovine koja definitivno ulazi u sve pore biznisa i postaje neodvojivi deo svakodnevnice.
Značajnu novinu predstavlja i poresko oslobođenje kojim obveznik novčana sredstva ostvarena prodajom digitalne imovine u roku od 90 dana od dana prodaje uloži u osnovni kapital privrednog društva rezidenta Republike Srbije, odnosno u kapital investicionog fonda u Republici Srbiji, čime se oslobađa 50% poreza na kapitalni dobitak. Pozdravljamo navedenu odredbu kao veoma podsticajnu i ukazujemo zakonodavcu da bi imajući u vidu značaj i razvojni potencijal industrije digitalne imovine (ali i finansijskih tržišta) u Srbiji valjalo razmisliti o odredbi po kojoj bi dato ulaganje u potpunosti bilo oslobođeno poreza na kapitalnu dobit po uzoru na postojeće poresko oslobođenje rešavanja stambenog pitanja.
Druga poreska olakšica koja oslobađa obveznike plaćanja poreza na kapitalnu dobit jeste ukoliko obveznik ima digitalnu imovinu u svom vlasništvu u neprekidnom trajanju od najmanje 10 godina. Imajući u vidu činjenicu da primera radi, Bitkoin kao prva i svakako najzastupljenija kriptovaluta na svetu postoji u opticaju tek 12 godina (a Ethereum, Monero, Litecoin itd. znatno manje od 10 godina) teško da će se naći obveznik koji će moći da dokumentuje držanje Bitkoina ili neke druge kriptovalute neprekidno najmanje 10 godina. Interesantno je napomenuti da Nemačka ne oporezuje digitalnu imovinu porezom na kapitalnu dobit ukoliko je period držanja duži od 12 meseci (što je 10 puta kraće nego u Srbiji).
Što se tiče samog procesa podnošenja poreske prijave radi utvrđivanja poreza na kapitalnu dobit, čini se da nisu predviđani nikakvi posebni postupci oporezivanja digitalne imovine u pogledu drugačijeg podnošenja poreskih prijava. Ističemo da ostaje pomalo nejasno kako će obveznici podnositi prijave za veliki broj transakcija u određenom periodu, jer za razliku od prometa prava na nepokretnostima, udelima i akcijama koja fizička lica ne vrše često, u slučaju prodaje digitalne imovine, realno je očekivati da postoji veliki broj manjih pojedinačnih transakcija u kratkom roku, čime bi jezičkim tumačenjem zakona obveznici, ali i Poreska uprava imali veliki administrativni problem. Ostaje da se vidi da li će se i kako navedeni problem rešavati u praksi.
II Sledeći relevantan zakon za potrebe oporezivanja digitalne imovine jeste Zakon o porezima na imovinu (ZPI). ZPI kao novinu uvodi oporezivanje digitalne imovine porezom na nasleđe i poklon. Ističemo da do kraja prošle godine nije bilo moguće oporezovati digitalnu imovinu porezom na nasleđe i poklon. Stopa poreza na nasleđe i poklon iznosi 2,5% od tržišne vrednosti na poklon primljene digitalne imovine, na dan nastanka poreske obaveze, koju utvrđuje Poreska uprava. Ostaje upitno kako će Poreska uprava tumačiti datu odredbu i šta će odabrati za referentnu vrednost imajući u vidu „nemalu“ volatilnost digitalne imovine na dnevnom nivou. U slučaju nasleđivanja digitalne imovine, ona će kao zakonom priznat i određen vid imovine ući u ukupnu zaostavštinu ostavioca čija će se vrednost izračunati u skladu sa postojećim pravilima naslednog prava. Takođe, kao i u slučaju poklona ostaje otvoreno pitanje po kojoj vrednosti će se digitalna imovina uračunati u ukupnu vrednost zaostavštine, ali se postavlja i pitanje kako će se primera radi u odsustvu testamenta utvrditi da li je ostavilac posedovao digitalnu imovinu, kod koga su privatni ključevi itd.
Postojeće odredbe ZPI predviđaju da ukoliko se ostavilac i naslednik, odnosno poklonodavac i poklonoprimac nalaze u prvom naslednom redu, poreska obaveza ne postoji. Ukoliko se nalaze u drugom naslednom redu, poreska obaveza iznosi 1,5%, a ukoliko se nalaze u trećem ili nekom drugom naslednom redu, odnosno ukoliko uopšte nisu u srodstvu, poreska obaveza će iznositi 2,5%. Takođe, napominjemo da se neće plaćati porez na poklon do 100.000 dinara od istog lica u toku kalendarske godine, što znači da je moguće izvršiti poklon u vidu digitalne imovine drugom licu do navedene vrednosti bez obaveze plaćanja poreza na poklon. Kurioziteta radi napominjemo da u Ujedinjenom Kraljevstvu, u slučaju poklona digitalne imovine, poreska obaveza postoji na strani poklonodavca.
Analizirane odredbe poreskih zakona počinju da se primenjuju kada i Zakon o digitalnoj imovini, a to je 29. juna 2021. godine.
Kao zaključak pozdravljamo uvođenje digitalne imovine kao sada već zakonski regulisane kategorije, ali i kao oporezive kategorije, čime se na još jedan način nesumnjivo potvrđuje da je digitalna imovina prepoznata od strane zakonodavca, ali i privrede i građana kao važan segment ekonomije. Smatramo da svim privrednim subjektima, ali i korisnicima ide na ruku postojanje definisanog pravnog i poreskog okvira, kako bi mogli unapred planirati svoje poslovanje uz izvesnu dozu sigurnosti. Ostaje međutim kao otvoreno pitanje pored već ukazanih nedoumica koja se tiču primene poreskih zakona i trenutan nivo poznavanja digitalne imovine, ali i spremnost službenika Poreske uprave da rešavaju o tim stvarima, posebno imajući u vidu raniju praksu potpunog nepoznavanja i nezainteresovanosti za materiju digitalne imovine.
Skrećemo posebnu pažnju da uvođenje digitalne imovine kao oporezive kategorije, pored povećane pravne sigurnosti i predvidljivosti i dalje predstavlja „klizav teren“ za sve zainteresovane poreske obveznike, pretežno usled nepostojanja odgovarajuće prakse, te ukazujemo da bi bilo mudro potražiti profesionalnu pravnu i poresku pomoć kako bi se izbegle brojne prepreke na putu ispunjavanja poreskih obaveza.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora o datoj temi i nije zamena za angažovanje pravnika ili advokata u određenom slučaju.
Autor: Bogdan Vujović
Kako poslodavac vrši nadzor nad radom zaposlenog, kada je u pitanju rad od kuće? Da li zaposleni imaju pravo na privatnost?
Svetska pandemija korona virusa uslovila je ceo poslovni svet na prilagođavanje. Kao siguran, i stoga sve više zastupljen oblik rada, nametnuo se RAD OD KUĆE. Mnogi poslodavci su u ovakvoj situaciji morali pronaći način na koji će kontrolisati da li zaposleni u toku radnog vremena, u skladu sa svojim ugovorom o radu, zaista i izvršavaju poslove za firme u kojima rade.
Zakon o radu Srbije dozvoljava radni odnos koji se zasniva za obavljanje poslova van prostorija poslodavca i tu definiše dva oblika ovakvog oblika rada:
-Rad na daljinu;
-Rad od kuće.
Rad od kuće nije dovoljno razrađen, pa nisu definisani ni dozvoljeni načini kontrole zaposlenih.
Da bi rad od kuće bio u skladu sa Zakonom o radu, potrebno je zaključiti poseban ugovor ili aneks postojećeg ugovora o radu. Bitno je da u ovom ugovoru budu regulisani uslovi rada od kuće, naknada za sredstva rada, ali i način nadzora nad radom od kuće.
Problem na koji nailazimo ovde jeste sudar prava poslodavca da obezbedi nadzor nad radom zaposlenog i PRAVA NA PRIVATNOST zaposlenog (posebno u privatnom domu zaposlenog). Od najvećeg značaja za određivanje ove granice, koja je jako tanka nekada, jeste odredba Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i koja govori da je zabranjeno koristiti ekstenzivniji način kontrole ako je ista svrha (rezultat) moguće postići manje ekstenzivnom merom, odnosno merom koja manje povređuje pravo na privatnost. Dakle, u praksi, ukoliko bi isti rezultat (uspešan nadzor nad radom zaposlenog) mogao da se sprovede manje ekstenzivnim vidom kontrole, taj manje ekstenzivan način bi morao biti primenjen.
Sve navedeno bi još moralo biti u skladu sa načelima obrade podataka o ličnosti. Kao osnovna načela prikupljanja podataka o ličnosti, navode se zakonitost, pravičnost, poštovanje svrhe za koju se podaci prikupljaju, proporcionalnost svrhe i prikupljanih podataka i dr. Svrha prikupljanja podataka se mora direktno ticati nekog pitanja vezanog za radni odnos i radnopravni položaj zaposlenog.
Poslodavac je dužan da prikupljane podatke pohranjuje i čuva na način koji će onemogućiti neovlašćenim licima da se sa njima upoznaju, da ih izmene, ili obrišu.
Poslodavac na raspolaganju ima više NAČINA KONTROLE rada zaposlenog koji radi od kuće: video nadzor (kroz kameru laptopa ili telefona), audio nadzor (kroz mikrofon uređaja), lokator, aplikacije koje u vreme radnog vremena prave screenshot-ove (odnosno slikaju ekran uređaja), aplikacije koje broje otkucaje miša i tastature i dr. (mere su pobrojane od ekstenzivnijih ka manje ekstenzivnim, gradacijom, a po slobodnom uverenju autora teksta – ne znači da upotreba manje ekstenzivnih mera ne predstavlja nezakonitu radnju).
Audio i video nadzor su svakako oblici nadzora koji bi u slučaju rada od kuće najviše zadirali u privatnost doma i života zaposlenog. Ukoliko je moguće, a u skladu sa načelom proporcionalnosti, bilo bi dobro da poslodavac ne primenjuje ove vidove nadzora. Ovi vidovi nadzora najčešće su suprotni Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, jer ovakav nadzor prelazi potrebe obezbeđivanja procesa rada. Nije bitno da li se radi o kameri na laptopu ili telefonu ili mikrofonu. Nije bitno ni da li je uređaj službeni, a mnogo je povreda teža ukoliko zaposleni nije upoznat sa merama nadzora (tajni nadzor). Takođe, GPS praćenje i bilo koja vrsta lokatora kojom se može pratiti kretanje zaposlenog predstavlja ekstenzivni vid nadzora. Slikanje ekrana, je malo manje ekstenzivan metod kontrole rada zaposlenog, ali i dalje ako se pojavljuju lične poruke zaposlenog u vidu obaveštenja baš tu se može zadirati u privatnost zaposlenog, pogotovo ako za rad koristi privatni laptop. Najmanje ekstenzivan način kontrole od navedenih predstavlja broj otkucaja tastature i miša, ali to ne znači da su aplikacije putem kojih se ovo prati predstavljaju zakonit vid kontrole zaposlenog. Njihova upotreba mora biti usklađena sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Poslodavci možda ne poklanjaju pažnju ovom pitanju, ali dozvoljeno je da poslodavac zaposlenog uoči na javnom mestu,, dok to ne prelazi u praćenje ciljano (uhođenje). Primenjujući ovo pravilo i na digitalni prostor, dolazimo do zaključka da je dozvoljeno pratiti JAVNE OBJAVE zaposlenog putem društvenih mreža. Nije potrebno posebno napominjati da je zabranjeno praćenje zaposlenog na privatnim lokacijama (koje mu pripadaju i na kojima se nalazi). Ovo čak može predstavljati krivično delo. Primenjujući ovo pravilo na internet, zabranjeno je da poslodavac (ako nije od strane zaposlenog, njegovom voljom uvršten u krug ljudi koji vide privatne objave), tražiti stručnu pomoć kako bi se tajno pratio privatne objave zaposlenih.
Alternativa sistemu kontrole rada od kuće je TASKING, odnosno rad po zadacima i projektima, a gde nije važno kako će izvršilac rasporediti radne napore, dok u zadatom roku predaje obavljen posao. Ovo nije zaseban oblik rada, ali je način kojem pribegavaju određeni poslodavci kako bi rešili pitanje nadzora, ali i omogućili zaposlenima privilegiju da upravljaju svojim vremenom. Tasking je najčešće povezivan sa IT sektorom i omogućava lakše kontrolisanje rada. Dakle, ovaj vid kontrole je moguće sprovesti kada poslodavcu nije bitan vremenski period koji je izvršilac proveo radeći, već kvalitet predatog zadatka. Ipak, ovo nije primenljivo u nekim firmama i na nekim radnim mestima.
Vodič za bezbedan i zdrav rad od kuće daje pregled prava i obaveza poslodavca i zaposlenih povodom bezbednosti i zdravlja na radu od kuće.
NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora. Tekst ne predstavlja pravni savet i nije zamena za angažovanje advokata. Autor ne snosi odgovornost za bilo koje pravne radnje koje čitalac preduzme.
AUTOR TEKSTA: Denis Tul
Zakon o radu Republike Srbije i nova Direktiva EU o transparentnim i predvidljivim uslovima rada.
Tokom prethodne godine naglo je došlo do porasta broja zaposlenih koji rade od kuće, međutim tendencija izmeštanja rada iz prostorije poslodavca u dom zaposlenog je prisutna već duži niz godina. Razne su pogodnosti ovakvog načina organizovanja rada i za poslodavca i za zaposlenog, pre svega smanjuju se troškovi iznajmljivanja i održavanja poslovnog prostora, štedi se vreme i novac za putovanje na posao i sa posla, dobijate mogućnost da birate između većeg broja radnika i poslodavaca jer više niste vezani fizičkom blizinom između mesta stanovanja i rada.
Potrebno je naglasiti da ovde ne mislimo na preduzetnike koji svoju delatnost obavljaju od kuće, nego na zaposlene koji sa poslodavcem imaju zaključen ugovor o radu.
Zakon o radu dozvoljava zasnivanje radnog odnosa za obavljanje poslova van prostorija poslodavca i to u vidu Ugovora o radu na daljinu i Ugovora o radu za rad od kuće.
Ugovor o radu na daljinu predstavlja tkz. teleworking ili telecommuting vid rada, gde zaposleni nije fizički prisutan u prostorijama poslodavca, ali je putem telefonskih i internet veza povezan sa poslodavcem.
Ugovor o radu od kuće je ugovor o radu kod kog zaposleni obavlja poslove od kuće ili nekog drugog mesta i vrlo često za to koristi svoja sredstva za rad.
Razlika između ugovora o radu na daljinu i ugovora o radu od kuće je teorijska jer Zakon o radu ne navodi razlike između ovih pojmova niti ih definiše, a obavezni elementi koje ove vrste ugovora o radu moraju da sadrže su potpuno isti.
Osim obaveznih elemenata koje moraju da sadrže svi ugovori o radu kao što su: naziv i sedište poslodavca, radno vreme, trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena, itd. ugovor o radu na daljinu i ugovor o radu od kuće moraju da sadrže i dodatne obavezne elemente, ti elementi su:
1) trajanje radnog vremena prema normativima rada;
2) način vršenja nadzora nad radom i kvalitetom obavljanja poslova zaposlenog;
3) sredstva za rad za obavljanje poslova koje je poslodavac dužan da nabavi, instalira i održava;
4) korišćenje i upotreba sredstava za rad zaposlenog i naknada troškova za njihovu upotrebu;
5) naknada drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja;
6) druga prava i obaveze.
U praksi su često isticani nedostaci Zakona o radu kada je u pitanju regulisanje rada van prostorija poslodavca. Glavna kritika je da zakon ne reguliše dovoljno precizno ovu vrstu rada, naročito pitanje obezbeđenja sredstava za rad kada zaposleni koristi svoju opremu i visina naknade u tom slučaju, visina naknade za druge troškove koje ima zaposleni koji radi od kuće, oblik i vrsta nadzora koji poslodavac može da vrši u slučaju rada od kuće, preciznije definisanje povrede na radu za zaposlene koji rade od kuće; što su samo neki od nedovoljno definisanih elemenata ovih ugovora.
S obzirom da navedeni elementi ugovora nisu precizno definisani zakonom ostaje na ugovornim stranama da ih preciznije odrede u ugovoru o radu.
Dobar putokaz u smeru u kom bi i zakonodavstvo Srbje moglo da se kreće u skorijoj budućnosti mogla bi da nam da Direktiva Evropske Unije o transparentnim i predvidljivim uslovima rada (Direktiva 2019/1152, države članice treba da usklade svoje zakonodavstvo sa Direktivom do avgusta 2022. godine), a koja se odnosi i na rad van prostorija poslodavca. Navedena Direktiva odnosi se i na vrste nestandardnih i fleksibilnih oblika rada kao što su: povremeni rad, rad preko agencije, zero-hour ugovori (ugovori bez garantovanog minimalnog broja radnih sati), rad od kuće.
Direktiva nastoji da pruži radnicima, naročito onima sa netipičnim ugovorima o radu i angažovanju, bolju informisanost i predvidljivost. U skladu sa tim neki od ciljeva Direktive su da radnici dobiju potpunije informacije o uslovima rada i to što ranije u pisanoj formi; da dovoljno vremena unapred budu obavešteni o novim radnim zadacima, što se uglavnom odnosi na zaposlene čiji je posao nepredvidljiv; radnici sa nestandardnim ugovorima bi trebalo da imaju mogućnost da zahtevaju predvidljiviji i sigurniji oblik zaposlenja, ako je dostupan, kao i pravo na obrazložen pisani odgovor poslodavca.
S obzirom da je cilj Direktive da radnici dobiju što potpunije i definisanije ugovore, u kojima će se precizno definisati obaveze i prava poslodavaca i radnika, biće očekivano da i zakonodavstvo Srbije krene u smeru preciznijeg definisanja nestandardnih ugovora o radu i angažovanju radnika. Dok se to ne desi Direktiva bi mogla da posluži kao model kako regulisati neke članove ugovora o radu na daljinu i radu od kuće gde zakon nije dovoljno precizan.
Napomena: Ovaj tekst predstavlja lični stav autora. Tekst ne predstavlja pravni savet i nije zamena za angažovanje advokata. Autor ne snosi odgovornost za bilo koje pravne radnje koje čitalac preduzme.
Autor: Jovana Bošnjak za LawIT